Сећања на академика Предрага Пипера
Недавно нас је напустио академик професор Предраг Пипер, један од најзначајнијих слависта нашега времена, иницијатор пројекта Виртуелни музеј српског језика. Овим путем уредници изражавају захвалност недавно почившем професору на свему што су научили од њега, кроз сећања.
Хвала Вам, професоре
(19.05.2017. Презентација Виртуелног музеја српског језика, Библиотека Владан Десница, Сава Центар)
Реч главног уредника, Петра Минића
Тог петка, 10. септембра 2021. године добио сам поруку од колегинице са факултета. Радили смо на заједничком пројекту за неговање српског језика и с тим у вези сам очекивао да ми је проследила некакав занимљив садржај за наш Виртуелни музеј српског језика. Нисам могао ни да претпоставим да ће оно што ћу прочитати бити једна од најтужнијих вести у животима многих од нас. Преминуо је професор Пипер. Дан када је славистички свет занемео. Чињеница са којом се дуго нећу помирити. Ипак јесте био у питању “садржај”. Тугом исписан текст, нажалост, изашао је на насловну страну Музеја. Заједно са професором руководили смо се тиме да само оне који више нису међу нама, а допринели су историји српског језика, уврставамо у грађу Музеја. Професор Пипер је у том погледу прерано употпунио музеолошку грађу заузевши место поред својих Ивића, Терзића и других великана.
Професор Предраг Пипер ће живети кроз нас не само огромним делом којим је задужио читаву науку већ и душом, онолико колико га будемо помињали. А помињаћемо. “…савремени човек често испише за живота хиљаде и хиљаде слова, речи, редова и страница, али на земљи најтрајније и најистинитије биће оно … што о њему буду носили у срцима они који су га волели, а на небу – ако му се име нађе у Књизи живота“ – П. П.
После свега остаје огромна празнина и туга: боли што је отишао кад сам уз њега тек почео да стварам, по мом мишљењу, нешто велико и када сам рекао “Боже, само да ми професор не умре“. Десило се. Многи смо рекли “као да ми је преминуо најужи члан породице“ и заиста јесте тако. Многима је Бог у протекло време однео најмилије. Верујем да Господ узима човека онда када сматра да је најспремнији да уђе у Царство небеско и да се његова душа сада радује, а ми ћемо се на земљи, на нашем привременом обитавалишту, молити за покој његове душе.
Огрезли у материјалном свету, капиталу, неретко правдајући се недостатком времена, маргинализујемо оно најбитније – духовни део живота. Окренути себи не посвећујемо довољно времена онима који нас окружују, те нас изненади када нам полако и неприметно најближи нестану из живота. Професор Пипер отишао је тихо, са монашком скромношћу и у најтежим моментима није дозвољавао да се то примети нити је говорио о болести. Највише што сте могли да чујете је да га боли грло, али од дугог држања говора.
Професор нам је говорио “никада се немојте плашити да постављате велика питања.“ Да смо забележили сваки пут када је изговорио мудру мисао, могла би да се направи огромна збирка његових цитата. Уливао је наду и бодрио нас још од уводног предавања на првој години студија. Из сваке генерације неснађених “бруцоша“ знао је да пробере неколицину. “Забацивао би удицу“ и неколико нас из сваке генерације би се “упецало“. Годинама бисмо се сваке седмице налазили код њега у кабинету на такозваним “консултацијама“ где смо заправо духовно и интеклектуално стасавали. Учио нас је животу. Захваљујући професору стоворили смо пријатељства за цео живот. Дан пре његовог одласка колебао сам се да га замолим да ипак напише мемоаре, чак сам мислио и да му се понудим да их искуцам, иако је деловало да се професор определио да их не пише. Можда је то једно питање од великог значаја за које се није требало устручавати поставити га раније. То би било драгоцено за све наследнике славистике. Срећом, остали су интервјуи, успомене и књиге у којима је износио своје мишљење о најкомплекснијим питањима времена, “великим питањима“.
Многе птице је учио да лете. Част ми је што сам био међу њима. Када кажемо реч “професор“… за мене је био и остаће идеални професор из Платоновог света идеја. Усмерио нас је на пут, на нама је даље да пратимо знакове поред њега, ко жели.
Хвала Вам, Професоре.
Реч уредника Немање Пеића
Збогом, драги господине професоре
Дана 10. септембра 2021. године преминуо је патријарх славистике, један од најумнијих Срба, свештеник без мантије, академик Предраг Пипер. Отишао је тихо, са жељом да се никоме ништа не јавља док се сахрана се обави, без икаквих почасти.
Упознали смо се 2014. године када сам уписао Филолошки факултет Универзитета у Београду. Његова предавања су била изузетна, пуна драгоцених података, одисала су духовношћу, ерудицијом и добротом. Био је скроман човек, ненаметљив, умео је да саслуша мишљења која није делио једнако пажљиво као и она са којима се слагао, оставио је огроман траг у српској и светској науци, био доследан својим убеђењима. Ширио је позитивну енергију где год је био, говорио или само присуствовао.
Имао сам огромну срећу и част да са њим учествујем у оснивању ,,Виртуелног музеја српксог језика“. Сваке недеље одлазио сам, заједно са колегама из музеја, код њега на консултације. Ми, тада студенти основних студија, видели смо у њему интелектуални стожер око кога смо се окупили, чије смо речи са највећом пажњом и захвалношђу слушали и усвајали. Увек сам срећан долазио на консултације, а одлазио тужан што нису дуже трајале. Учио је своје студенте да мисле, да буду вредни и да слушају себе. Уз њега сам духовно и интелектуално надградио себе, оплеменио ми је живот лепим мислима, одличним примером, вером у мене и моје способности и снагу.
Предраг Пипер је био верник, родољуб, антиглобалиста, велики борац за српски језик и културу, научник са међународним угледом, признат и познат. Милка Ивић је говорила да ће је он наследити. Била је у праву.
Људи заборављају да смисао живота нису ни слава ни моћ, већ саучествовање у свеопштој радости постојања. Неки људи се појаве на овој измученој планети и живот проведу тако што упропасте много тога, поробљавају, мрзе и користе друге. А постоје и људи који шире доброту, који помажу и мисле о другима. Такав је био и Господин професор Предраг Пипер.
Урадио је оно што нико пре њега није. Остаје нам да следимо његов пример, да га носимо у срцима и у сећањима, да наставимо његово дело колико можемо, као што је и он сам говорио: ,,Речју је створен свет, а човеку је дато да и он речју изражава своје стваралачке могућности, колико је за то способан и колико је тога достојан“.
Није узалуд патријарх Павле говорио: Можда је на овом свету неистине, неправде и мржње више, али су истина, правда и љубав моћније.
Небо се обогатило, а ми смо осиромашили!
Благо нама који смо му били блиски и који смо од њега учили, благо српском народу што га је имао, хвала Господу што је постојао.