Меморијална места у Београду:

Лаза Костић, биста на Калемегдану

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/6/6e/Laza_Kosti%C4%87.JPG/640px-Laza_Kosti%C4%87.JPG

Лаза Костић

Рођен је 1841. год. у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а Правни факултет и докторат завршио је на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је био затвору у Пешти: први пут због лажне дојаве да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом је живео у Београду, где уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе напушта Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору, и ту остаје око пет година, где ради као уредник званичних црногорских новина и као кнежев политички сарадник. Но, и ту долази до сукоба, па је био принуђен да се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно.

У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом, коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен.

Умро је 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.

Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909. године.

Једна новобеоградска школа од 2005. носи име по Лази Костићу.

Њему у част установљена је Награда Лаза Костић.

Споменик Ђури Јакшићу подигнут 1990. на Скадарлији

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/thumb/2/2f/Djura_soldatovic.jpg/640px-Djura_soldatovic.jpg

Биста Ђуре Јакшића на Калемегдану

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/d/db/Djurajaksickalemegdan.jpg/640px-Djurajaksickalemegdan.jpg

Ђура Јакшић

(Српска Црња, 1832 – Београд, 1878), књижевник и сликар.

Учио је сликарство у Бечу и Минхену. Био је учитељ и наставник у разним местима Србије. Спада у најизразитије појаве српског романтизма. Страстан, плаховите маште, пламених емоција, бунтован и слободољубив, са романтичарским патосом, писао је песме о слободи, а против тираније, и стихове лирске исповести, пуне дубоког бола. (Осим тога, посветио је збирку песама и кнезу Милану). Оставио је око четрдесет приповедака, од којих су неке замишљене као романи. Написао је три драме: „Станоје Главаш“, „Сеоба Срба“ и „Јелисавета“. Jедан од најдаровитијих српских сликара 19. века и најизразитији представник романтизма у српском сликарству. Сахрањен је као један од нејцењенијих и највољенијих уметника Београда.

Споменик Браниславу Нушићу на Тргу Републике у Београду

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/a9/Branislav_Nusic1.jpg/1280px-Branislav_Nusic1.jpg

Бранислав Нушић

Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 – Београд, 19. јануар 1938) био je српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође, радио је и као новинар и дипломата. Најзначајнији део његовог стваралаштва су комедије, од којих су најпознатије: „Госпођа министарка“, „Народни посланик“, „Сумњиво лице“, „Ожалошћена породица“ и „Покојник“. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург и управник у позориштима, и то у: Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Био је изабран и за председника Удружења југословенских драмских аутора и члана Српске краљевске академије.

Споменик Вуку Караџићу на Булевару краља Александра

http://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2014/07/Vukov_spomenik.jpg

Биста Вука Караџића испред школе у Београду

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/c0/Vuk_Karad%C5%BEi%C4%87_2.JPG/640px-Vuk_Karad%C5%BEi%C4%87_2.JPG

Вук Стефановић Караџић

(Тршић код Лознице, 1787 – Беч, 1864), лингвист, етнограф, историчар, реформатор српског језика.

Учио је школу у Лозници (1795) и у манастиру Троноши. После Првог српског устанка био је писар у Совјету (влади), затим учитељ и државни чиновник. Године 1809-1810. тешко је оболео (лева нога му је остала згрчена), тако да је до краја живота носио штулу. После пропасти устанка, 1813 одлази у Беч. Тамо га филолог Јернеј Копитар подстиче да сакупља народне умотворине и песмеи да ради на језику и правопису. Издао је прву збирку народних песама и Писменицу (граматику). Од тада почиње његов епохални рад на утемељивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. издаје ,,Рјечник (са граматиком)” у којем је објављена и реформа српског језика. Радио на сакупљању приповедака, пословица, загонетки, писао историјска сведочанства и друго. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића, као и против јаког фронта противника својих реформаторских идеја. Уређивао алманах „Даница“ и настојао да страну културну јавност упозна са српским народним благом и прошлошћу. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора, а слична признања Вук је добио од многих европских академија.

Захваљујући Вуку, српске народне песме постале су познате и цењене широм Европе, а изузетно су се допале и Гетеу. Објављене „Песме“ Бранка Радичевића показале су да се народним језиком могу писати и уметничка дела, а Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ доказао је, снагом научних аргумената, оправданост Вукових језичких поставки. Његово дело имало је огроман утицај и на остале југословенске народе, па су се тако, на тзв. Књижевном договору у Бечу 1850. године, представници српског и хрватског културног живота споразумели о увођењу јединственог књижевног језика код оба народа. Године 1897. Вукови посмртни остаци пренесени су из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве.

Споменик Иви Андрићу у Београду

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/d/d1/Andricev_venac2.jpg

ИвоАндрић

Иво Андрић је био књижевник, дипломата, амбасадор Краљевине Југославије у Немачкој од 1939. године. Рођен је у Доцу код Травника, а његова породица је пореклом из Сарајева. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1961. године за комплетно књижевно дело о историји једног народа, и то са романом „На Дрини ћуприја“ (1945) као врхунцем тог дела.

Споменик Доситеју Обрадовићу у Београду

https://encrypted-tbn0.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcSwVBFgAj1SceHhM964NNTNhi58kTgTFtJTtfwUe95lmqGVT1Xe

Спомен-биста Доститеја Обрадовића

http://www.rts.rs/upload/storyBoxImageData/2011/11/14/8721492/bista%20527.jpg

Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић,световно име Димитрије. (Чаково17391742. или 1744 — Београд28. март 1811) је , путевропског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама, радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела(најпознатије Езопове басне), а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Доситеј је био први министар (попечитељ) просвете у Совјету и творац свечане песме „Востани Сербије“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.

Спомен-биста Милоша Црњанског на Калемегдану

http://www.beogradskatvrdjava.co.rs/wp-content/uploads/2014/07/slika_2324_3.jpg

Милош Црњански

(Чонград, Мађарска, 1893 – Београд, 1977) песник, приповедач, романсијер, драмски писац. Један је од најистакнутијих представника модерног књижевног израза код нас после Првог светског рата. Радио је као професор и новинар, а од 1928. у дипломатској служби. Други светски рат затекао га је у Риму, одакле одлази у Лондон, да би се вратио у Београд тек 1965. Почео је да објављује 1918. и до краја живота исписао је најпоетскије романе на српском језику(„Сеобе“ и „Друга књига Сеоба“), најдубљу поему у славу Београда („Ламент над Београдом“), најпотресније романе о рату („Дневник о Чарнојевићу“) и изгнанству („Роман о Лондону“), „Студију о Микеланђелу“, поему „Стражилово“, у којој „заиста монументална конструкција архитектонских маса не противуречи лакоћи и смарагдној прозирности материјала од којих је саграђена, ни спонтаности елемената који су у њу уграђени“. (Марко Ристић).

Покретао је листове и часописе:„Путеве“ са М. Ристићем 1922, „Идеје“, политички лист 1934; добио највећи број књижевних награда између два рата у Београду. Екранизације његових проза („Сеобе“ Александра Петровића и др.) доказују да је Црњански био с правом уверен у своје драматуршко умеће („Маска“, 1918, „Конак“, 1957, „Тесла“, 1966). Написао је и неколико брилијантних есеја о сликарима и позоришту, путопис „Љубав у Тоскани“, мемоарске записе „Итака и коментари“,„Ембахаде“ и роман „Код Хиперборејаца“.

Улице у Београду:

• Боре Станковића – Врачар

• Бране Ћосића – Вождовац

• Бранка Миљковића – Стари град

• Дисова – Савски венац

• Доситејева – Земун/Стари град

• Ђуре Јакшића – Стари град

• Змај Јовина – Земун/Стари град

• Ивана Мажуранића – Земун

• Исидоре Секулић – Вождовац

• Јакшићева – Земун

• Јоакима Вујића – Савски венац

• Јована Дучића – Чукарица

• Лазе Костића – Звездара

• Лазе Лазаревића – Савски венац

• Нушићева – Земун/Стари Град