У писмености народа европоцентричног цивилизацијског круга, сачувана су до нашег времена, а и данас су у употреби, три, по типу врло блиска, алфабетска писма: грчко, латинско и словенско. Најраширеније је латинско писмо, којим се служи највећи број народа, затим словенско писмо, ћирилица, која је најраспрострањеније писмо у словенском језичком свету. Она је, уз глагољицу, писмо најстаријег словенског књижевног језика – старословенског језика.

Постанак назива наше азбуке свакоме се чини јасан: ћирилица треба да је названа по Ћирилу, као што се латиница зове по Латинима. У најстаријим словенским изворима, тј. Велиморавским житијама, пише да је Ћирило саставио азбуку, и применио је при писању прве словенске књиге, изборног јеванђеља преведеног са грчког језика. О Ћирилу, као састављачу словенске азбуке, говоре и други оновремени извори, и не само словенски, као на пример папска писма.

Прва сачувана словенскофилолошка расправа О писменима’, Црноризца Храбра, се нарочито бави питањем постанка словенске писмености. О писменима је један од најстаријих словенских списа, који није црквеног карактера.

(Спис Црноризца Храброг)

Први пут је тај спис стручно издао руски филолог Константин Ф. Калајдовић, 1824. године, по препису из 1348. године. Од тада се Храбров спис непрестано проучава, и врло често објављује. Једну стару прераду тог списа, по рукопису из XIII-XIV века, штампао је наш Вук Караџић 1857. године

На крају Храбровог списа читамо: “Ако упиташ књижевнике грчке говорећи, ко вам је слова сачинио или Библију превео или у које време, – то ретки од њих знају. Ако ли упиташ словенске књижевнике говорећи, ко вам је писмена сачинио или Библију превео, – то сви знају и одговоривши кажу: свети Константин Философ, названи Ћирило, он нам слова сачини и Библију преведе – и Методије, брат његов, јер су још живи који су их видели… а године 6363 (тј.863) од створења света.” Храбр је био, дакле, готово савременик историјских догађаја које описује.

Уређено словенско писмо било је први пут примењено за језик који обично зовемо старословенски. То је књижевни језик старих Словена, бар већег дела, у прва два века њихове писмености, који се у основи данас нигде не говори. Међутим, сам старословенски језик није у својој суштини и својој основној функцији престао да се употребљава и даље кроз векове, чак ни када су се формирали сви остали словенски књижевни језици. Као црквени или литургијски језик, одржао се до наших дана код Словена источног обреда, у својој основи, онакав какав је био и при свом постанку.

Данас се богослужбени језик назива, по својој намени, обично црквенословенски, за разлику од некадашњег првобитног црквеног језика, где се, код нас Срба, и не само код нас, усталио назив старословенски.

У историјским списима се не помиње изричито ко је створио ћирилицу, па се често помишља, с обзиром на име, да је то урадио Ћирило. На основу доказа којима се располаже, сматра се да је Ћирило, ипак, саставио глагољицу, у другој половини 9. века, и да је она прво словенско писмо. Међутим, глагољица се тада вероватно звала ћирилица. Назив глагољица није постојао у то време, појављује се много касније, а стоји у непосредној вези са старословенском речи »глаголати«, што значи »говорити«. Касније је, највероватније неко од Ћирилових ученика, саставио ново писмо, ћирилицу, која је била савршеније писмо, па је потиснула глагољицу. Сматра се, да је већина слова глагољице настала из облика грчког минускула, а неколико их је узето из јеврејског и самарићанског. Поред ових позајмљених слова, Ћирило је нека и измислио, јер одређена слова немају сличности са тада, у словенском свету, познатим писмима. Таква слова су у новом писму уведена за гласове из словенског језика. Дефинитивно уобличена глагољица, имала је 38 слова која су потпуно задовољавала све фонетске особине старословенског језика. Глагољица се развила у два специфична вида: обла или бугарска, и угласта или хрватска.

(Обла и угласта глагољица)

Обла је била у употреби у источним крајевима словенских земаља, а угласта у Моравској и на Јадранском приморју. Код обле глагољице разликујемо и један вид високе узане глагољице. И у једном и у другом облику, слова су писана небрижљиво, често произвољно, без графичког знања и естетског циља. И поред тога, глагољица својом оригиналношћу и естетски занимљивим словима оставља јак утисак. Користила се доста дуго, негде и до 19. века.

Споменици писани глагољицом

Зографско јеванђеље. Садржи 303 листа. Првих 288 листова писано је глагољицом, а остатак, касније, ћирилицом. То је четворојеванђеље. Писано је у Македонији крајем X, или почетком XI века. То је најстарије сачувано старословенско јеванђеље. Зографско се зове по бугарском манастиру Зографу у Светој Гори. Данас се чува у Санкт Петербургу. Издао га је Ватрослав Јагић 1879. године у Берлину.

(Зографско јеванђеље)

Маријино јеванђеље. Садржи 174 листа. И то је четворојеванђеље. Преписивач је био са наше штокавске територије, где је владао источни обред. То јеванђеље је нешто млађе од Зографског и боље је очувано. Данас се налази у Москви (прва два листа су у Бечу). Код нас се одомаћио назив Маријино или Маријинско јеванђеље, према његовом латинском називу Codex Marianus, који му је дао назив издавач В.Јагић. Названо је тако по манастиру Рођења Богородице Марије у Светој Гори, и познат је ту под именом Богородица, а раније Ксилург.

(Маријино/Маријинско јеванђеље)

Асеманијево јеванђеље. Садржи 158 листова. То је изборно или недељно јеванђеље. Писано је у Македонији, у XI веку. Има четири издања:прво у Загребу 1865. г. глагољицом (Фрањо Рачки), друго у Риму 1878. г. ( Иван Чрнчић),треће издање је фототипско, у Прагу 1929. г. (приредили Јозеф Рајс и Јозеф Курц). Четврти пут је издато у ћирилијској транслитерацији, у Прагу, 1955. г. (Ј. Курц). То је најбоље сачуван старословенски споменик. За њега се каже да је и најлепша старословенска рукописна књига. Названа је по имену Јосифа Асеманија, који га је нашао 1736. године у Јерусалиму. То је први пронађени старословенски споменик. Асемани је пореклом из Сирије, и био је у папској служби. Јеванђеље се чува у Ватиканској библиотеци у Риму.

(Асеманијево јеванђеље)

Охридско јеванђеље. Садржи свега два листа. Писано је у Македонији, у XI веку. Критички је издато 1915.године у Санкт Петербургу ( Григорије Иљински) . Нађено је у Охриду, а чува се у Одеси.

Синајски псалтир. Садржи 77 листова (недостаје крај). Писан је у западној Македонији, у XI веку. Први пут је издат у Загребу 1883. г. (Лавослав Гајтлер), а затим у Петрограду 1922 г. (Сергеј Северјанов). Споменик је добио име по Синајској гори, где се и данас чува (у грчком манастиру св. Катарине).

(Синајски псалтир)

Синајски требник (молитвеник). Садржи 109 листова. То је зборник молитви, односно црквених текстова који се читају приликом различитих обреда. Последња три листа садрже почетак литургије. Споменик је македонског порекла из XI века. Има три издања: у Загребу, 1882. г. (Л. Гајлтер), фототипско у Љубљани 1941. г, и ћирилицом 1942. г. (Рајко Нахтигал). Чува се у истом манастиру у којем је и Синајски псалтир, а последња три листа су у Санкт Петербургу.

(Синајски требник)

Клоцов зборник проповеди. Садржи свега 14 листова. Некада је имао око 400 листова. Писан је у чакавској верзији, у XI веку. Нема ћирилских додатака. Име је добио по Парису Клоцу, који је био последњи власник тог рукописа. Први његов издавач, (првих дванаест листова) Јернеј Копитар, (Беч, 1836) назвао је тај споменик Glagolita Clozianus. То је први старословенски споменик који се појавио у штампи. Други пут је приредио издање Вацлав Вондрак, у Прагу 1893. г, а трећи пут Антонин Достал, у Прагу 1960.г. (снимци и ћирилски и латински препис). Дванаест листова чува се у Италији (у Тренту), а два у Аустрији( у Инсбруку).

Рилски одломци. Сачувано је 8 листова. Садрже делове поука и молитви. Писани су у Македонији, у XI веку. Потпуно издање изашло је у Софији, 1956.године (Иван Гошев). Одломци су нађени у Рилском манастиру у Бугарској.

Кијевски мисал. Садржи 7 листова. Прва страна, првог сачуваног листа, је писана нешто касније и садржи текст из апостола, а све остало је део мисе, тј. службе, по западном обреду. Језик одломака из мисала у суштини је онакав, какав је и у другим старословенским споменицима. Има, међутим, неке фонетске особине доследно спроведене као ни у једном старословенском споменику. Издаван је неколико пута. Први пут је издат у Кијеву 1874.године (Измаил Срезњевски). Новије критичко издање изашло је у Риму, 1928. године (Куниберт Молберг). Чува се у Кијеву, у библиотеци Украјинске академије наука.

(Кијевски мисал или Кијевски листићи)

Споменици писани ћирилицом

Савина књига. Рукопис је украшен орнаментима, и представља препис Светог писма.Садржи избор делова јеванђеља и синаксар,са 166 листова формата 17х13 цм пергамента. Назив је добио по његовом аутору, свештенику Сави, који је оставио своје записе на маргинама. Старији део пронађен је у североисточној Бугарској, док је остатак листова пронађен у Кијеву. Био је у власништву Середкинскоог манастира, у близини града Пскова. У XIV веку је пренет у Народну библиотеку у Москви. Рукопис је неколико пута рестауриран. Рестаурација, која је рађена средином XX века, знатно је оштетила рукопис. Рукопис је пронашао, и први издао Исмаил Срезњевски 1868. године, у Петрограду. Критичко издање дао је Шчепкин, у Санкт Петербургу, 1903. године. Ово критичко издање фототипски је издато у Грацу 1959. године. Рукопис се чува у архиву московске народне библиотеке. Године 1999. је објављено фототипско издање.

(Савина књига)

Супрасаљски зборник. Највећи сачувани споменик на старословенском језику, иако је непотпун. Садржи 258 листова. Нађен је у манастиру Супрасљу, у Пољској. То је зборних житија и црквених беседа за месец март. Писан је у источној Бугарској, у другој половини XI века. На маргинама се два пута спомиње неки Ретко, који може бити преписивач тог зборника. Први пут га је издао Фрањо Миколшић у Бечу, 1851.године, и дао му је латински назив Codex suprasliensis. Поново га је издао Сергеј Северјанов, у Санкт Петербургу 1904. године. Листови се сада чувају у Универзитетској библиотеци у Љубљани, и то 118 листова.У Санкт Петербургу је 16 листова, а највећи део, 151 лист, налазио се у Варшави до прошлог рата, а после им се изгубио траг.

Одломци јеванђеља УндољскогаСадрже два листа. Критичко издање изашло је у Санкт Петербургу, 1904. године (Јевтемије Карски). Рукопис се чува у Москви.

Хиландарски одломци. Представљају беседе Ћирила Јерусалимског. Садрже два листа. Нађени су у Хиландару, а сада су у Одеси. Издао их је Степан Куљбакин, у Санкт Петербургу, 1898. године.

Зографски одломци. Представљају правила Василија Великог. Садрже два листа. Старословенски ћирилични рукопис, који је последњи пронађен, почетком овог века, а издат је у Паризу 1926. и 1930. године (Петар Лавров, Мили Долопко, Андре Вајан).

У средишњој српској области, касније названој Рашка, владао је кнез Мутимир (око 860. до 896), који није формално пристао уз Методија, и самим тим није добио словенску писменост, али она се свакако јавила убрзо када је средишња област била у саставу Симеонове Бугарске, у којој је словенска писменост већ била увелико развијена.

Словенска писменост и литургија, када су једном ухватиле корене међу Србима, држале су се и даље, иако су се политичке прилике често мењале. Као и култура, у почетку је и писменост била двојака, на латинском и грчком језику и писму, која се и после словенске писмности држала нарочито у приморским градовима.

Одређене нове, локалне гласовне особине, сасвим ће преовладати у току XII века, и постати и остати одлика српске редакције старословенског језика. Када је врховна црквена власт била у грчким рукама, не само у Охриду него и у Расу, почеле су све јаче продирати у изговор старословенског богослужбеног језика, српске народне особине, које се као такве преносе и на писану реч. То је постепено довело у XII веку, не само до формирања српске редакције старословенског језика, него и до писмености на народном језику.

У првом периоду развитка ћирилице код Срба, треба разликовати два раздобља:: прво раздобље обухвата дуг временски период, у коме је у српској црквеној писмености владао српскословенски, у саставима световног карактера. То раздобље се завршава у првој половини XVIII века, усвајањем тадашњег рускословенског језика у цркви, и мање или више у књижевности.

Традиционални тип ћирилиског писма, називаног уставом, којим су се писале и штампале црквене књиге, и код нас и код Руса, имао је врло мало посебних, регионалних, типолошких одлика. Али у исто време, са богослужбеним књигама из Русије, су нам долазиле и књиге световног садржаја које су биле штампане тзв. грађанском – модерном ћирилицом, а у писању дотадашњи брзопис брзо је замењен тзв. курзивом, тј. написаним типом грађанске ћирилице.

Код нас се срећу термини, који се употребљавају у латинској палеографији и који се примењују и на грчко писмо. За словенски назив устав узима се латински – мајускула, за брзопис – минускула, а за прелазни или мешовити тип – полуминускула, или се задржава словенски назив – устав, а уводи латински – минискула. Уместо назива минускула раније се узимао латински назив – курзив, који управо значи “брзо писање, брзопис”Једна од главних разлика између брзописа и устава, који се запажа на први поглед, односи се на величину слова, која су у брзопису у много већем броју него у уставу, а у појединим својим деловима прелазе дволинијску схему.


(Устав/мајускула)


(Брзопис/минускула)

Писмо XII века

Потписи великог жупана Стефана Немање и кнеза Мирослава, на латински писаном уговору о миру са Дубровником, (27. IX 1186), где су Немања и Мирослав, сваки за себе написали само крст,,има и савремени препис. Повеља и препис се данас налазе у Државном архиву у Дубровнику. То је уједно и најстарији датирани српски документ писан ћирилицом.

Повеља бана Кулина писана је на нашем, и на латинском језику, 29. VIII 1189. Сачувана су три савремена примерка повеље од три различита писара. Први и трећи примерак се чувају у Државном архиву у Дубровнику, а други примерак је у Државној библиотеци у Санкт Петербургу. Сваки примерак има и своје посебне графијске и правописне особине.


(Повеља бана Кулина)

(Препис повеље)

Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске, односно српско-словенске писмености, писан руком ђаконa Григоријa 1169-1197, из 12. века. У њему су упоредо заступљена два правописа: зетскохумски и рашки. Настао је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, највероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, и саме задужбине кнеза Мирослава, која је после постала епископско седиште Хумске епархије Српске православне цркве.

Ова књига је у ствари превод грчког јеванђелистара цариградске цркве Св. Софије (Јеванђелистар – богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године). Највећи део јеванђелистара, дело је непознатог преписивача (у науци названог Варсамелеон, по речи из дела за коју су проучаваоци веровали да је име аутора), док је Глигорије „дијак“ (ђак), други писар, написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима. Потписао се у три варијанте, као Григорије, Глигорије и Глигор. Књига је написана на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице, а украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала, у боји и злату. У основном делу текста заступљена су два правописа српскословенског (српске редакције старословенског језика) – зетско-хумски и рашки, а у начину како је обликована ћирилица, осећа се њена генетска веза са глагољицом, док је орнаментика списа обележена снажним западним, романским, утицајем. Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посете Атосу, а лично га је уручио чешки монах, и један од тада најученијих људи у манастиру, Сава Хиландарац. Данас се чува у Народном музеју у Београду, а један лист у Публичној библиотеци у Санкт Петербургу.

Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света“, чиме је постао један од 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација. Издато је фототипско издање књиге, и направљен филм „У почетку беше реч“ редитеља Бошка Савковића.

(Мирослављево јеванђеље)

(Мирослављево јеванђеље, у Храму)

Вуканово јеванђеље је, уз Мирослављево јеванђеље, најзначајнији споменик српске писмености с краја XII века. Рукопис је настао у пећини, „код града Раса“, последњих година XII века. Садржи 189 пергаментних листова, а припада типу „изборних јеванђеља“ (апракоса). Иако је назив Вуканово јеванђеље одомаћен, јеванђелистар је, по свему судећи, настао по наруџби Вукановог брата Стефана Немањића, још за живота Стефана Немање. Према запису старца Симеона, једног од писара јеванђеља, рукопис је рађен за „великославног жупана Вука(на)“. Међутим, Вуканово име писано је па брисано, па се претпоставка да је ту био означен Стефан, чини могућом. У прилог те претпоставке говори и наставак записа, у ком се говори о Вукановој победи над Стефаном (1202. год.), али таквим тоном који искључује Вукана као наручиоца рукописа.

Палеографске и филолошке анализе, указују на то да су у раду на рукопису учествовала четири, односно пет писара (пети као коректор). Док прва три писара (међу којима је и главни писар старац Симеон) припадају традицији рашке правописне школе, рукопис четвртог писара одаје трагове утицаја латинске културе и образовања, па се као и коректор, овај писар сматра представником зетске правописне школе.

До средине XIX века, рукопис се чувао на Светој гори, када га је Порфирије Успенски, заједно са једним листом Мирослављевог јеванђеља, однео у Русију. Данас се налази у Публичкој библиотеци у Санкт Петербургу.

(Вуканово јеванђеље)

Обе словенске азбуке су настале у одређено време и на једном одређеном месту. То значи да су и једна и друга азбука првобитно имала свој одређен, и то јединствен изглед свих слова. Када се касније глагољска писменост на хрватском подручју почела све више осамостаљивати, формирао се, у XIII веку, типолошки посебан тип глагољице. То је угласта или хрватска глагољица, која је узета пред крај XV века и за штампу.

(Угласта глагољица)

У многим приморским писарским радионицама, или скрипторијама, напоредо са глагољицом писало се и латиницом. Покушавано је да се формирање угласте глагољице објасни словенско-романском културном симбиозом. Конкретно би угласти тип глагољице настао угледањем на латинско, тзв. национално писмо пореклом из Италије, звано беневентана, која је у исто време имала две варијанте, облу и угласту.

Најважније уједначавање словног састава глагољице и ћирилице извршено је и пре друге половине XII века, од када потичу најстарији споменици на српскословенском језику. То је задржавање само једног јера у графији. Веће или мање удаљавање од графије или правописа, зависило је од степена писмености и начитаности писара. У свим нашим писаним споменицима из XII века, и графија и правопис имају мање или више устаљени, и већ споменути квантум особина, по којима се и издвајау наши споменици од осталих словенских споменика из истог времена.

Завршна фаза у развитку словенске писмености на српском подручју је коначно усвајање ћирилице као општег националног писма. Нема никакве сумње да је ћирилица била званично или пословно писмо на Немањином двору, као што је некада била и на Симеоновом и Самуиловом, или на Кулиновом двору.

Чим је састављена, ћирилица је одмах добила, као и ранија глагољица, искључив значај писма намењен само Словенима. Ћирилица је, дакле, постала толико важно спољно обележје једне нове културе, у првом реду новог литургијског језика, и убрзо самосталне црквене организације.

Крајем XV века, књиге су се почеле штампати и ћирилицом. Прва таква књига (Часловац), изашла је 1491. у Кракову (Пољска), у штампарији Швајполта Фиола, родом Немца. Почетком 1493. године, прорадила је штампарија на Цетињу, коју је основао зетски војвода Ђурађ Црнојевић, а водио је јеромонах Макарије “од Црне Горе”. Штампарија је обуставила рад крајем 1496. године,али је пре тога, 1494.године, издат Октоих или Осмогласник, и део који је штампан у Кракову. Сва Краковска издања су на рускословенском, а цетињска на српскословенском језику, као и све остале књиге које су у XVI и XVII веку штампане за православне Србе. Свих штампаних србуља има око четрдесет. Било је још штампарија (једна је неидентификована) после цетињске.

Двадесетих година XVIII века, отпочео је, под руским утицајем, историјски преокрет у културном и просветном животу, најпре оног дела нашег народа који се тада налазио под једном политичком влашћу аустријског цара, и једном црквеном управом београдског митрополита, јер су и Београд, и читаву северну Србију у то време, држали Аустријанци. Тада се престајало писати српскословенским језиком, који је шест векова био наш црквени и књижевни језик. Основна писменост почела се стицати из књига штампаних у Русији, за Руске школе. Тако је настојањем самог митрополита Мојсија Петровића, ушао и код нас у употребу буквар са катихизисом који је саставио руски црквени писац Теофан Прокопович. Из Русије је, 1725. године дошао у Карловце, а после прешао у Београд и руски учитељ Максим Суворов, који се школовао у Москви. Већ идуће године, митрополитовим заузимањем, прештампан је Прокоповичев буквар у Риминку у Влашкој, за наше школе, са истим изворним насловом (у транскрипцији): Первоје ученије отроком. То је, у исто време, и прва књига штампана за православне Србе после прекида од 88 година. Последња таква књига био је Пслатир,који је 1638. године, штампао у Млецима Бартол Ђинами на српскословенском језику. Прокоповичев уџбеник написан је на богослужбеном језику Руске цркве. То је рускословенски језик новијег времена, нешто више русификован, који се назива новорускословенски, новоцрквенословенски или црквенословенски језик.

У првој половини XVIII века, када су српску децу једно време учили руски учитељи, а и касније, поједини словни облици руског брзописа, односно писане ћирилице, били су другачији него у српском брзопису. Временом су се руски облици све више усвајали, на шта указује први и једини приручник за учење српског брзописа, који је израдио у бакрорезу, и издао 1759. године у Сремским Карловцима, Захарије Стефановић Орфелин (1726-1785). Књига има наслов (у транскрипцији): Новаја и основатељнаја славеносерпскаја (с приложенијем немцко-латино-греческаго алфавита и прикладов) Калиграфија … в ползу у употрељеније славено-серпскија учашчијасја јуности.

У књизи су дате четири варијанте ћириличног писма: то су два “скорписа”: “серпски и гарждански или канцељарски”, и два “фрактура”: “церковни и канцељарски”. “Скорпис” означава писана, а “фрактур” штампана слова. Канцеларијски или грађански “скорпис”, по морфолошким особинама тзв. малих слова, више одговара курзивном, него писаном типу грађанске ћирилице, који ће Орфелин први пут приказати у приручнику који је сам израдио у бакрорезу, и издао у Карловцима 1776. године. Наслов списа је (у транскрипцији): Новјешија славенскија прописи ради ползи у употребљенија славеносерпскаго јуношества.

Вукова реформa

После 1818. године, када је изашао Вуков Српски рјечник, у ком је први пут примењена реформисана азбука, почели су и противници Вукове реформе употребљавати ново слово ђ, поред слова ћ које је и раније било у широј употреби. Тада се раширила и употреба слова џ. Тако су само слова љ, њ и ј остала карактеристична једино за Вукову азбуку.

Од наведених шест слова реформисане азбуке, најмлађе је слово ђ. Оно је и најстарије, јер води порекло од слова којим се већ у XII веку обележавао глас ђ, и тек од XIV века добија и гласовну вредност ћ.

Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић, Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика, коју је назвао „Писменица сербскога језика“, изашла је у Бечу 1814. г. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „Пиши као што говориш, а читај као што је написано“ .

Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом.

Вук је створио нове знаке, тако што је поједина слова стопио са танким полугласом (л + ь = љ, н + ь = њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.

Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова:

– А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з

– И и К к Л л М м Н н О о П п Р р

– С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш

Њима је додао једно из латиничне абецеде:

– Ј ј

И пет нових:

– Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ

А избацио је:

– Ѥ ѥ (је), Ѣ, ѣ (јат), І ї (и), Ы ы(јери, тврдо и), Ѵ ѵ (и), Ѹ ѹ (у), Ѡ ѡ (о), Ѧ ѧ (ен), Я я (ја), Ю ю (ју), Ѿ ѿ (от), Ѭ ѭ (јус), Ѳ ѳ (т), Ѕ ѕ (дз), Щ щ (шч), Ѯ ѯ (кс), Ѱ ѱ (пс), Ъ ъ (тврди полуглас), Ь ь(меки полуглас).

У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. За друго издање „Српског рјечника“, Вук је прикупљао грађу из говора становништва: Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852,и у њему се нашло 47.427 речи,а на немачки га је превео Јакоб Грим. До краја свог живота, Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић.

У писмености народа европоцентричног цивилизацијског круга, сачувана су до нашег времена, а и данас су у употреби, три, по типу врло блиска, алфабетска писма: грчко, латинско и словенско. Најраширеније је латинско писмо, којим се служи највећи број народа, затим словенско писмо, ћирилица, која је најраспрострањеније писмо у словенском језичком свету. Она је, уз глагољицу, писмо најстаријег словенског књижевног језика – старословенског језика.

Постанак назива наше азбуке свакоме се чини јасан: ћирилица треба да је названа по Ћирилу, као што се латиница зове по Латинима. У најстаријим словенским изворима, тј. Велиморавским житијама, пише да је Ћирило саставио азбуку, и применио је при писању прве словенске књиге, изборног јеванђеља преведеног са грчког језика. О Ћирилу, као састављачу словенске азбуке, говоре и други оновремени извори, и не само словенски, као на пример папска писма.

Прва сачувана словенскофилолошка расправа О писменима’, Црноризца Храбра, се нарочито бави питањем постанка словенске писмености. О писменима је један од најстаријих словенских списа, који није црквеног карактера.

(Спис Црноризца Храброг)

Први пут је тај спис стручно издао руски филолог Константин Ф. Калајдовић, 1824. године, по препису из 1348. године. Од тада се Храбров спис непрестано проучава, и врло често објављује. Једну стару прераду тог списа, по рукопису из XIII-XIV века, штампао је наш Вук Караџић 1857. године

На крају Храбровог списа читамо: “Ако упиташ књижевнике грчке говорећи, ко вам је слова сачинио или Библију превео или у које време, – то ретки од њих знају. Ако ли упиташ словенске књижевнике говорећи, ко вам је писмена сачинио или Библију превео, – то сви знају и одговоривши кажу: свети Константин Философ, названи Ћирило, он нам слова сачини и Библију преведе – и Методије, брат његов, јер су још живи који су их видели… а године 6363 (тј.863) од створења света.” Храбр је био, дакле, готово савременик историјских догађаја које описује.

Уређено словенско писмо било је први пут примењено за језик који обично зовемо старословенски. То је књижевни језик старих Словена, бар већег дела, у прва два века њихове писмености, који се у основи данас нигде не говори. Међутим, сам старословенски језик није у својој суштини и својој основној функцији престао да се употребљава и даље кроз векове, чак ни када су се формирали сви остали словенски књижевни језици. Као црквени или литургијски језик, одржао се до наших дана код Словена источног обреда, у својој основи, онакав какав је био и при свом постанку.

Данас се богослужбени језик назива, по својој намени, обично црквенословенски, за разлику од некадашњег првобитног црквеног језика, где се, код нас Срба, и не само код нас, усталио назив старословенски.

У историјским списима се не помиње изричито ко је створио ћирилицу, па се често помишља, с обзиром на име, да је то урадио Ћирило. На основу доказа којима се располаже, сматра се да је Ћирило, ипак, саставио глагољицу, у другој половини 9. века, и да је она прво словенско писмо. Међутим, глагољица се тада вероватно звала ћирилица. Назив глагољица није постојао у то време, појављује се много касније, а стоји у непосредној вези са старословенском речи »глаголати«, што значи »говорити«. Касније је, највероватније неко од Ћирилових ученика, саставио ново писмо, ћирилицу, која је била савршеније писмо, па је потиснула глагољицу. Сматра се, да је већина слова глагољице настала из облика грчког минускула, а неколико их је узето из јеврејског и самарићанског. Поред ових позајмљених слова, Ћирило је нека и измислио, јер одређена слова немају сличности са тада, у словенском свету, познатим писмима. Таква слова су у новом писму уведена за гласове из словенског језика. Дефинитивно уобличена глагољица, имала је 38 слова која су потпуно задовољавала све фонетске особине старословенског језика. Глагољица се развила у два специфична вида: обла или бугарска, и угласта или хрватска.

(Обла и угласта глагољица)

Обла је била у употреби у источним крајевима словенских земаља, а угласта у Моравској и на Јадранском приморју. Код обле глагољице разликујемо и један вид високе узане глагољице. И у једном и у другом облику, слова су писана небрижљиво, често произвољно, без графичког знања и естетског циља. И поред тога, глагољица својом оригиналношћу и естетски занимљивим словима оставља јак утисак. Користила се доста дуго, негде и до 19. века.

Споменици писани глагољицом

Зографско јеванђеље. Садржи 303 листа. Првих 288 листова писано је глагољицом, а остатак, касније, ћирилицом. То је четворојеванђеље. Писано је у Македонији крајем X, или почетком XI века. То је најстарије сачувано старословенско јеванђеље. Зографско се зове по бугарском манастиру Зографу у Светој Гори. Данас се чува у Санкт Петербургу. Издао га је Ватрослав Јагић 1879. године у Берлину.

(Зографско јеванђеље)

Маријино јеванђеље. Садржи 174 листа. И то је четворојеванђеље. Преписивач је био са наше штокавске територије, где је владао источни обред. То јеванђеље је нешто млађе од Зографског и боље је очувано. Данас се налази у Москви (прва два листа су у Бечу). Код нас се одомаћио назив Маријино или Маријинско јеванђеље, према његовом латинском називу Codex Marianus, који му је дао назив издавач В.Јагић. Названо је тако по манастиру Рођења Богородице Марије у Светој Гори, и познат је ту под именом Богородица, а раније Ксилург.

(Маријино/Маријинско јеванђеље)

Асеманијево јеванђеље. Садржи 158 листова. То је изборно или недељно јеванђеље. Писано је у Македонији, у XI веку. Има четири издања:прво у Загребу 1865. г. глагољицом (Фрањо Рачки), друго у Риму 1878. г. ( Иван Чрнчић),треће издање је фототипско, у Прагу 1929. г. (приредили Јозеф Рајс и Јозеф Курц). Четврти пут је издато у ћирилијској транслитерацији, у Прагу, 1955. г. (Ј. Курц). То је најбоље сачуван старословенски споменик. За њега се каже да је и најлепша старословенска рукописна књига. Названа је по имену Јосифа Асеманија, који га је нашао 1736. године у Јерусалиму. То је први пронађени старословенски споменик. Асемани је пореклом из Сирије, и био је у папској служби. Јеванђеље се чува у Ватиканској библиотеци у Риму.

(Асеманијево јеванђеље)

Охридско јеванђеље. Садржи свега два листа. Писано је у Македонији, у XI веку. Критички је издато 1915.године у Санкт Петербургу ( Григорије Иљински) . Нађено је у Охриду, а чува се у Одеси.

Синајски псалтир. Садржи 77 листова (недостаје крај). Писан је у западној Македонији, у XI веку. Први пут је издат у Загребу 1883. г. (Лавослав Гајтлер), а затим у Петрограду 1922 г. (Сергеј Северјанов). Споменик је добио име по Синајској гори, где се и данас чува (у грчком манастиру св. Катарине).

(Синајски псалтир)

Синајски требник (молитвеник). Садржи 109 листова. То је зборник молитви, односно црквених текстова који се читају приликом различитих обреда. Последња три листа садрже почетак литургије. Споменик је македонског порекла из XI века. Има три издања: у Загребу, 1882. г. (Л. Гајлтер), фототипско у Љубљани 1941. г, и ћирилицом 1942. г. (Рајко Нахтигал). Чува се у истом манастиру у којем је и Синајски псалтир, а последња три листа су у Санкт Петербургу.

(Синајски требник)

Клоцов зборник проповеди. Садржи свега 14 листова. Некада је имао око 400 листова. Писан је у чакавској верзији, у XI веку. Нема ћирилских додатака. Име је добио по Парису Клоцу, који је био последњи власник тог рукописа. Први његов издавач, (првих дванаест листова) Јернеј Копитар, (Беч, 1836) назвао је тај споменик Glagolita Clozianus. То је први старословенски споменик који се појавио у штампи. Други пут је приредио издање Вацлав Вондрак, у Прагу 1893. г, а трећи пут Антонин Достал, у Прагу 1960.г. (снимци и ћирилски и латински препис). Дванаест листова чува се у Италији (у Тренту), а два у Аустрији( у Инсбруку).

Рилски одломци. Сачувано је 8 листова. Садрже делове поука и молитви. Писани су у Македонији, у XI веку. Потпуно издање изашло је у Софији, 1956.године (Иван Гошев). Одломци су нађени у Рилском манастиру у Бугарској.

Кијевски мисал. Садржи 7 листова. Прва страна, првог сачуваног листа, је писана нешто касније и садржи текст из апостола, а све остало је део мисе, тј. службе, по западном обреду. Језик одломака из мисала у суштини је онакав, какав је и у другим старословенским споменицима. Има, међутим, неке фонетске особине доследно спроведене као ни у једном старословенском споменику. Издаван је неколико пута. Први пут је издат у Кијеву 1874.године (Измаил Срезњевски). Новије критичко издање изашло је у Риму, 1928. године (Куниберт Молберг). Чува се у Кијеву, у библиотеци Украјинске академије наука.

(Кијевски мисал или Кијевски листићи)

Споменици писани ћирилицом

Савина књига. Рукопис је украшен орнаментима, и представља препис Светог писма.Садржи избор делова јеванђеља и синаксар,са 166 листова формата 17х13 цм пергамента. Назив је добио по његовом аутору, свештенику Сави, који је оставио своје записе на маргинама. Старији део пронађен је у североисточној Бугарској, док је остатак листова пронађен у Кијеву. Био је у власништву Середкинскоог манастира, у близини града Пскова. У XIV веку је пренет у Народну библиотеку у Москви. Рукопис је неколико пута рестауриран. Рестаурација, која је рађена средином XX века, знатно је оштетила рукопис. Рукопис је пронашао, и први издао Исмаил Срезњевски 1868. године, у Петрограду. Критичко издање дао је Шчепкин, у Санкт Петербургу, 1903. године. Ово критичко издање фототипски је издато у Грацу 1959. године. Рукопис се чува у архиву московске народне библиотеке. Године 1999. је објављено фототипско издање.

(Савина књига)

Супрасаљски зборник. Највећи сачувани споменик на старословенском језику, иако је непотпун. Садржи 258 листова. Нађен је у манастиру Супрасљу, у Пољској. То је зборних житија и црквених беседа за месец март. Писан је у источној Бугарској, у другој половини XI века. На маргинама се два пута спомиње неки Ретко, који може бити преписивач тог зборника. Први пут га је издао Фрањо Миколшић у Бечу, 1851.године, и дао му је латински назив Codex suprasliensis. Поново га је издао Сергеј Северјанов, у Санкт Петербургу 1904. године. Листови се сада чувају у Универзитетској библиотеци у Љубљани, и то 118 листова.У Санкт Петербургу је 16 листова, а највећи део, 151 лист, налазио се у Варшави до прошлог рата, а после им се изгубио траг.

Одломци јеванђеља УндољскогаСадрже два листа. Критичко издање изашло је у Санкт Петербургу, 1904. године (Јевтемије Карски). Рукопис се чува у Москви.

Хиландарски одломци. Представљају беседе Ћирила Јерусалимског. Садрже два листа. Нађени су у Хиландару, а сада су у Одеси. Издао их је Степан Куљбакин, у Санкт Петербургу, 1898. године.

Зографски одломци. Представљају правила Василија Великог. Садрже два листа. Старословенски ћирилични рукопис, који је последњи пронађен, почетком овог века, а издат је у Паризу 1926. и 1930. године (Петар Лавров, Мили Долопко, Андре Вајан).

У средишњој српској области, касније названој Рашка, владао је кнез Мутимир (око 860. до 896), који није формално пристао уз Методија, и самим тим није добио словенску писменост, али она се свакако јавила убрзо када је средишња област била у саставу Симеонове Бугарске, у којој је словенска писменост већ била увелико развијена.

Словенска писменост и литургија, када су једном ухватиле корене међу Србима, држале су се и даље, иако су се политичке прилике често мењале. Као и култура, у почетку је и писменост била двојака, на латинском и грчком језику и писму, која се и после словенске писмности држала нарочито у приморским градовима.

Одређене нове, локалне гласовне особине, сасвим ће преовладати у току XII века, и постати и остати одлика српске редакције старословенског језика. Када је врховна црквена власт била у грчким рукама, не само у Охриду него и у Расу, почеле су све јаче продирати у изговор старословенског богослужбеног језика, српске народне особине, које се као такве преносе и на писану реч. То је постепено довело у XII веку, не само до формирања српске редакције старословенског језика, него и до писмености на народном језику.

У првом периоду развитка ћирилице код Срба, треба разликовати два раздобља:: прво раздобље обухвата дуг временски период, у коме је у српској црквеној писмености владао српскословенски, у саставима световног карактера. То раздобље се завршава у првој половини XVIII века, усвајањем тадашњег рускословенског језика у цркви, и мање или више у књижевности.

Традиционални тип ћирилиског писма, називаног уставом, којим су се писале и штампале црквене књиге, и код нас и код Руса, имао је врло мало посебних, регионалних, типолошких одлика. Али у исто време, са богослужбеним књигама из Русије, су нам долазиле и књиге световног садржаја које су биле штампане тзв. грађанском – модерном ћирилицом, а у писању дотадашњи брзопис брзо је замењен тзв. курзивом, тј. написаним типом грађанске ћирилице.

Код нас се срећу термини, који се употребљавају у латинској палеографији и који се примењују и на грчко писмо. За словенски назив устав узима се латински – мајускула, за брзопис – минускула, а за прелазни или мешовити тип – полуминускула, или се задржава словенски назив – устав, а уводи латински – минискула. Уместо назива минускула раније се узимао латински назив – курзив, који управо значи “брзо писање, брзопис”Једна од главних разлика између брзописа и устава, који се запажа на први поглед, односи се на величину слова, која су у брзопису у много већем броју него у уставу, а у појединим својим деловима прелазе дволинијску схему.


(Устав/мајускула)


(Брзопис/минускула)

Писмо XII века

Потписи великог жупана Стефана Немање и кнеза Мирослава, на латински писаном уговору о миру са Дубровником, (27. IX 1186), где су Немања и Мирослав, сваки за себе написали само крст,,има и савремени препис. Повеља и препис се данас налазе у Државном архиву у Дубровнику. То је уједно и најстарији датирани српски документ писан ћирилицом.

Повеља бана Кулина писана је на нашем, и на латинском језику, 29. VIII 1189. Сачувана су три савремена примерка повеље од три различита писара. Први и трећи примерак се чувају у Државном архиву у Дубровнику, а други примерак је у Државној библиотеци у Санкт Петербургу. Сваки примерак има и своје посебне графијске и правописне особине.


(Повеља бана Кулина)

(Препис повеље)

Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске, односно српско-словенске писмености, писан руком ђаконa Григоријa 1169-1197, из 12. века. У њему су упоредо заступљена два правописа: зетскохумски и рашки. Настао је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, највероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, и саме задужбине кнеза Мирослава, која је после постала епископско седиште Хумске епархије Српске православне цркве.

Ова књига је у ствари превод грчког јеванђелистара цариградске цркве Св. Софије (Јеванђелистар – богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године). Највећи део јеванђелистара, дело је непознатог преписивача (у науци названог Варсамелеон, по речи из дела за коју су проучаваоци веровали да је име аутора), док је Глигорије „дијак“ (ђак), други писар, написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима. Потписао се у три варијанте, као Григорије, Глигорије и Глигор. Књига је написана на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице, а украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала, у боји и злату. У основном делу текста заступљена су два правописа српскословенског (српске редакције старословенског језика) – зетско-хумски и рашки, а у начину како је обликована ћирилица, осећа се њена генетска веза са глагољицом, док је орнаментика списа обележена снажним западним, романским, утицајем. Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посете Атосу, а лично га је уручио чешки монах, и један од тада најученијих људи у манастиру, Сава Хиландарац. Данас се чува у Народном музеју у Београду, а један лист у Публичној библиотеци у Санкт Петербургу.

Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света“, чиме је постао један од 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација. Издато је фототипско издање књиге, и направљен филм „У почетку беше реч“ редитеља Бошка Савковића.

(Мирослављево јеванђеље)

(Мирослављево јеванђеље, у Храму)

Вуканово јеванђеље је, уз Мирослављево јеванђеље, најзначајнији споменик српске писмености с краја XII века. Рукопис је настао у пећини, „код града Раса“, последњих година XII века. Садржи 189 пергаментних листова, а припада типу „изборних јеванђеља“ (апракоса). Иако је назив Вуканово јеванђеље одомаћен, јеванђелистар је, по свему судећи, настао по наруџби Вукановог брата Стефана Немањића, још за живота Стефана Немање. Према запису старца Симеона, једног од писара јеванђеља, рукопис је рађен за „великославног жупана Вука(на)“. Међутим, Вуканово име писано је па брисано, па се претпоставка да је ту био означен Стефан, чини могућом. У прилог те претпоставке говори и наставак записа, у ком се говори о Вукановој победи над Стефаном (1202. год.), али таквим тоном који искључује Вукана као наручиоца рукописа.

Палеографске и филолошке анализе, указују на то да су у раду на рукопису учествовала четири, односно пет писара (пети као коректор). Док прва три писара (међу којима је и главни писар старац Симеон) припадају традицији рашке правописне школе, рукопис четвртог писара одаје трагове утицаја латинске културе и образовања, па се као и коректор, овај писар сматра представником зетске правописне школе.

До средине XIX века, рукопис се чувао на Светој гори, када га је Порфирије Успенски, заједно са једним листом Мирослављевог јеванђеља, однео у Русију. Данас се налази у Публичкој библиотеци у Санкт Петербургу.

(Вуканово јеванђеље)

Обе словенске азбуке су настале у одређено време и на једном одређеном месту. То значи да су и једна и друга азбука првобитно имала свој одређен, и то јединствен изглед свих слова. Када се касније глагољска писменост на хрватском подручју почела све више осамостаљивати, формирао се, у XIII веку, типолошки посебан тип глагољице. То је угласта или хрватска глагољица, која је узета пред крај XV века и за штампу.

(Угласта глагољица)

У многим приморским писарским радионицама, или скрипторијама, напоредо са глагољицом писало се и латиницом. Покушавано је да се формирање угласте глагољице објасни словенско-романском културном симбиозом. Конкретно би угласти тип глагољице настао угледањем на латинско, тзв. национално писмо пореклом из Италије, звано беневентана, која је у исто време имала две варијанте, облу и угласту.

Најважније уједначавање словног састава глагољице и ћирилице извршено је и пре друге половине XII века, од када потичу најстарији споменици на српскословенском језику. То је задржавање само једног јера у графији. Веће или мање удаљавање од графије или правописа, зависило је од степена писмености и начитаности писара. У свим нашим писаним споменицима из XII века, и графија и правопис имају мање или више устаљени, и већ споменути квантум особина, по којима се и издвајау наши споменици од осталих словенских споменика из истог времена.

Завршна фаза у развитку словенске писмености на српском подручју је коначно усвајање ћирилице као општег националног писма. Нема никакве сумње да је ћирилица била званично или пословно писмо на Немањином двору, као што је некада била и на Симеоновом и Самуиловом, или на Кулиновом двору.

Чим је састављена, ћирилица је одмах добила, као и ранија глагољица, искључив значај писма намењен само Словенима. Ћирилица је, дакле, постала толико важно спољно обележје једне нове културе, у првом реду новог литургијског језика, и убрзо самосталне црквене организације.

Крајем XV века, књиге су се почеле штампати и ћирилицом. Прва таква књига (Часловац), изашла је 1491. у Кракову (Пољска), у штампарији Швајполта Фиола, родом Немца. Почетком 1493. године, прорадила је штампарија на Цетињу, коју је основао зетски војвода Ђурађ Црнојевић, а водио је јеромонах Макарије “од Црне Горе”. Штампарија је обуставила рад крајем 1496. године,али је пре тога, 1494.године, издат Октоих или Осмогласник, и део који је штампан у Кракову. Сва Краковска издања су на рускословенском, а цетињска на српскословенском језику, као и све остале књиге које су у XVI и XVII веку штампане за православне Србе. Свих штампаних србуља има око четрдесет. Било је још штампарија (једна је неидентификована) после цетињске.

Двадесетих година XVIII века, отпочео је, под руским утицајем, историјски преокрет у културном и просветном животу, најпре оног дела нашег народа који се тада налазио под једном политичком влашћу аустријског цара, и једном црквеном управом београдског митрополита, јер су и Београд, и читаву северну Србију у то време, држали Аустријанци. Тада се престајало писати српскословенским језиком, који је шест векова био наш црквени и књижевни језик. Основна писменост почела се стицати из књига штампаних у Русији, за Руске школе. Тако је настојањем самог митрополита Мојсија Петровића, ушао и код нас у употребу буквар са катихизисом који је саставио руски црквени писац Теофан Прокопович. Из Русије је, 1725. године дошао у Карловце, а после прешао у Београд и руски учитељ Максим Суворов, који се школовао у Москви. Већ идуће године, митрополитовим заузимањем, прештампан је Прокоповичев буквар у Риминку у Влашкој, за наше школе, са истим изворним насловом (у транскрипцији): Первоје ученије отроком. То је, у исто време, и прва књига штампана за православне Србе после прекида од 88 година. Последња таква књига био је Пслатир,који је 1638. године, штампао у Млецима Бартол Ђинами на српскословенском језику. Прокоповичев уџбеник написан је на богослужбеном језику Руске цркве. То је рускословенски језик новијег времена, нешто више русификован, који се назива новорускословенски, новоцрквенословенски или црквенословенски језик.

У првој половини XVIII века, када су српску децу једно време учили руски учитељи, а и касније, поједини словни облици руског брзописа, односно писане ћирилице, били су другачији него у српском брзопису. Временом су се руски облици све више усвајали, на шта указује први и једини приручник за учење српског брзописа, који је израдио у бакрорезу, и издао 1759. године у Сремским Карловцима, Захарије Стефановић Орфелин (1726-1785). Књига има наслов (у транскрипцији): Новаја и основатељнаја славеносерпскаја (с приложенијем немцко-латино-греческаго алфавита и прикладов) Калиграфија … в ползу у употрељеније славено-серпскија учашчијасја јуности.

У књизи су дате четири варијанте ћириличног писма: то су два “скорписа”: “серпски и гарждански или канцељарски”, и два “фрактура”: “церковни и канцељарски”. “Скорпис” означава писана, а “фрактур” штампана слова. Канцеларијски или грађански “скорпис”, по морфолошким особинама тзв. малих слова, више одговара курзивном, него писаном типу грађанске ћирилице, који ће Орфелин први пут приказати у приручнику који је сам израдио у бакрорезу, и издао у Карловцима 1776. године. Наслов списа је (у транскрипцији): Новјешија славенскија прописи ради ползи у употребљенија славеносерпскаго јуношества.

Вукова реформa

После 1818. године, када је изашао Вуков Српски рјечник, у ком је први пут примењена реформисана азбука, почели су и противници Вукове реформе употребљавати ново слово ђ, поред слова ћ које је и раније било у широј употреби. Тада се раширила и употреба слова џ. Тако су само слова љ, њ и ј остала карактеристична једино за Вукову азбуку.

Од наведених шест слова реформисане азбуке, најмлађе је слово ђ. Оно је и најстарије, јер води порекло од слова којим се већ у XII веку обележавао глас ђ, и тек од XIV века добија и гласовну вредност ћ.

Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић, Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика, коју је назвао „Писменица сербскога језика“, изашла је у Бечу 1814. г. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „Пиши као што говориш, а читај као што је написано“ .

Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом.

Вук је створио нове знаке, тако што је поједина слова стопио са танким полугласом (л + ь = љ, н + ь = њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.

Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова:

– А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з

– И и К к Л л М м Н н О о П п Р р

– С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш

Њима је додао једно из латиничне абецеде:

– Ј ј

И пет нових:

– Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ

А избацио је:

– Ѥ ѥ (је), Ѣ, ѣ (јат), І ї (и), Ы ы(јери, тврдо и), Ѵ ѵ (и), Ѹ ѹ (у), Ѡ ѡ (о), Ѧ ѧ (ен), Я я (ја), Ю ю (ју), Ѿ ѿ (от), Ѭ ѭ (јус), Ѳ ѳ (т), Ѕ ѕ (дз), Щ щ (шч), Ѯ ѯ (кс), Ѱ ѱ (пс), Ъ ъ (тврди полуглас), Ь ь(меки полуглас).

У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. За друго издање „Српског рјечника“, Вук је прикупљао грађу из говора становништва: Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852,и у њему се нашло 47.427 речи,а на немачки га је превео Јакоб Грим. До краја свог живота, Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић.