Михановићев одломак представља један од најстаријих сачуваних споменика писаних глагољицом на старословенском језику, у коме се јављају црте српског народног језика, под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Сматра се, на основу неких црта језика (нпр. замена слова ф словом п тј. Степан уместо Стефан) и саме глагољице, да је настао крајем XI или почетком XII века на простору Босне или тадашње Зете (Зета или Захумље). Сам одломак чине два листа пергамента на којима је исписан део „Дела апостолских”, према источном (православном) обреду, и сродан је, по месту и времену настанка, тзв.Гршковићевом одломку.
То је пергаментни дволист формата 24 cm × 18,5 cm (први лист оштећен), исписан двоступачно. Одломак је кратког Aпостола; садржи перикопе из апостолских посланица.
Био је написан вероватно на босанско-хумском или зетском подручју у доба када је онде почела да превладава ћириличка писменост.
Антун Михановић
Пронађен је залепљен у корицама Иловачке крмчије (Номоканона), српског ћириличког кодекса из 1262. године, писане у Иловици за манастир Светог Арханђела на Привлачи (Бока Которска).
„Иловичка крмчија“ је у 14. веку доспела на Врањину на Скадарском језеру, затим на Обод и Цетиње, а онда у Скопље, где је 1729. године на њу се потписао, латиницом, патријарх Арсеније.
1853. године листови су били још залепљени за корице, тек их је 1868. године одлепио Миклошич. „Иловичку крмчију“ у Загреб је донео, са својом колекцијом ћирилских рукописа, Антун Михановић.
Након његове смрти, Штросмајер је откупио читаву Михановићеву збирку од његових наследника и поклонио је Југославенској академији знаности и умјетности у Загребу, где се и данас налази.