Владимир Иванович Ламански (рус. Владимир Иванович Ламанский) (Петроград, 26. јун / 8. јул 1833 – Петроград, 19. новембар / 2. децембар 1914) био је руски историчар, слависта, филолог и етнограф, публициста, критичар, професор универзитета у Петрограду.
Насловна страна дела ,,О Словенима у МАлој Азији, Африци и Шпанији“
Студирао је на Историјско-филолошком факултету у Санкт Петербургу, где је изучавао словенске старине и руску етнологију и географију на семинарима тада већ познатог слависте И. И. Срезњевског. Факултет је завршио 1854. године.
Одушевљење славонофилским идејама, одражено у чланцима ,,Савременика“, довело је до тога да се Ламански приближио кругу московских словенофила. Новинарска делатност Ламанског је била комбинована са научном и педагошком.
Написао је у свом дугом радном веку више од 160 значајних дела из разних области науке. Занимао се доста руском историјом 18. и 19. века, а изворе је налазио у архиви министарства спољних послова царске Русије. Рано је почео да узима учешћа у радовима етнографског одељења руског географског друштва. Интерес за разна руска питања је најавио већ 1857. године у чланку ,,О распрострањености знања у Русији“ (,,О распространении знаний в России“).
Године 1859. је завршио магистарску дисертацију ,,О Словенима у Малој Азији, Африци и Шпанији“ (,,О славянах в Малой Азии, Африке и Испании“),коју је одбранио почетком 1860. године.
Од 1862. до 1864. године је путовао по славенским земљама и написао низ радова ,,Србија и јужнословенске провинције Аустрије“, ,,Италијанска и словенска националност у политичким и културним односима“ (,,Сербия и южно-славянские провинции Австрии“, ,,Национальности итальянская и славянская в политическом и культурном отношениях“), у којима је настојао да потврди и развије славенофилске идеје о одличним особинама славенског „племена” и његовог образовања. Ту је развио идеју словенског уједињења под окриљем руског језика, као општег књижевног језика целог славенства. Током боравка ван Русије скупио је богат рукописни материјал издат у делу ,,О неким словенским рукописима у Београду, Загребу и Бечу, са филолошким и историјским белешкама “ (,,О некоторых славянских рукописях в Белграде, Загребе и Вене, с филологическими и историческими примечаниями“) (Санкт Петербург, 1864).
Од 1865. године је као доцент почео да предаје на Катедри за словенску филологију Историјско-филолошког факултета на универзитету у Петрограду и почео је да спроводи идеју нужности славенских истраживања у интересу руске самоспознаје – ,,Читања о словенској историји“ (,,Чтения о славянской истории“).
1867. године издаје свој превод трактата словачког водећег представника народног препорода Словака, Људевита Штура ,,Словенство и свет будућности“, који је био широко распрострањен у славенофилским круговима и који је посебно утицао на самог Ламанског, као и Данилевског, Самарина.
Током 1869. године написао је низ чланака у ,,Часопису Министарства народног образовања“ под називом ,,Нерешено питање“ (,,Непорешенный вопрос“), у којем је изнео многа оригиналних размишљања о историјском развитку старославенског и староруског језика, о бугарској писмености и језику 16 — 18. века, итд.
Од 1868. године активно је учествовао у активностима Петербуршког словенског добротворног одбора, био је његов председник (1879-1880) и уредник ,,Саопштења“ («Известий») друштва (1887-1888).
1871. године објављена је докторска дисертација Ламанског „О историјској студији грчко-словенског света у Европи“ («Об историческом изучении греко-славянского мира в Европе»), где је, уз критику мишљења о Словенима која постоје у западноевропској науци, дата теорија о две цивилизације: грчко-словенске и романо-германске. Након одбране дисертације 1871. године, изабран је за ванредног професора на Петербуршком универзитету, а затим и 1873. за редовног професора. Од 1872. године почео је да предаје на Санкт Петербуршкој богословској академији, где је 25 година држао катедре за руски и црквенословенски језик и историју руске књижевности.
У првом тому, које је објавила Петербуршка катедра Словенског комитета ,,Словенског зборника“ године 1875. штампани су и његови историјски, књижевни и културни есеји: ,,Истакнуте личности западнословенског образовања у 15., 16. и 17. веку“ (,,Видные деятели западно-славянской образованности в XV, .,XVI и XVII в.“), 1879. ,,Најновији споменици старочешког језика“ (,,Новейшие памятники древнечешского языка“).
Године 1883. Ламански је написао ,,Државне тајне Венеције и односи републике на крају 15. и у 16. веку са Грцима, Словенима и Турцима“ – ,,Les Secrets d’ état de Venise et les relations de la république à la fin du XV et. au XVI siè cle avec les grecs, les slaves et les turcs“. Исте године, поводом 25-годишњице професорке и научне делатности Ламанског издат је ,,Зборник чланака из славистике“ («Сборник статей по славяноведению»).
Написао је и много чланака по разним стручним часописима у периоду од 1883. до 188. године. Био је уредник географског дела ,,Жива старина“ («Живая старина»), а писао је и чланке из етнографије.
Од 1890. до 1900 Владимир Иванович је био професор на Академији Генералштаба, где је држао предавања о тренутном положају Словена; 1899. постао је академик Петербуршке академије наука.
Кореспондентни члан Друштва српске словесности од 1863. године. Дописни члан Српског ученог друштва наименован љета 1864. године. Почасни члан Српске краљевске академије од новембра 1892. године.
Истовремено, скептичан према моралном стању западног друштва, Ламански је, као и многи оснивачи словенофилства, поштовао западну науку и књижевност – све оно „велико и лепо“ што је створено у Европи.
Ламански је био творац и највећи представник читавог прваца у славистици и иза себе је оставио широку научну школу. Многи познати слависти, географи, етнолози, филолози и публицисти били су ученици Ламанског (Е. Петухов, А. С. Будилович, Н. В. Јастребов, Т. Д. Флорински, Р. Ф. Брандт, К. Иа. Грот, А. А. Шахматов и други).
Попут Тјутчева, Ламански је Русију упутио на млади, још увек не потпуно развијени грчко-словенски свет, где православље игра важну улогу. Али за разлику од Тјутчева, први пут је, чак и пре К. Н. Леонтјева, поред словенских племена, увео и Грке и одређени број муслиманских народа у орбиту интереса Русије. С тим у вези, он се, заједно са Леонтијевим, може сматрати једним од претходника евроазијске доктрине.
Ламански је умро у новембру 1914. године, ухвативши почетак Првог светског рата и на много начина предвиђајући његов почетак у својим списима, и није сачекао објављивање својих сабраних дела. Још 1867. године, како је приметио његов ученик Г. Књазев, он је указао на опасност која прети Русији појавом јаке немачке флоте на „Балтичком и Немачком мору“ и жељу Немаца да уједине Северну и Јужну Немачку. Штавише, у другим делима предвидео је план заједничког похода Немачке и Аустроугарске против Русије.
Сахрањен је на Никољском гробљу Александро-Невске лавре.