ОД МОРАВЕ ДО МОРАВЕ
Из историје чешко-српских односа у 19. и 20. веку. Приређивачи: Ладислав Хлатки и Вацлав Штјепанек у сарадњи са Брониславом Хохолачем и Либором Јаном.
Брно, Матица моравска у сарадњи са Матицом српском, 2005.
Александра Корда-Петровић
Ангажовани карактер тумачења Чапекових дела у српској средини
Различитим интензитетом, у појединим периодима у дисконтинуитету, дело Карела Чапека присутно је у српској култури од двадесетих година XX века до данас. Током тог периода преведено је и засебно објављено на српскохрватски језик 21 дело овог писца. Од тога више од половине дела (12), доживело је неколико издања различитих или истих превода, или се нашло у различито конципираним изборима из дела овог аутора. Преводи одломака Чапекових романа, његове приповетке, бајке и публицистика нашли су се у 15 књига избора из дела различитих светских аутора, од којих је 8 објављено и у више издања. Када је реч о Чапековој заступљености у периодици, на српскохрватски језик је преведено и објављено близу 200 одломака из Чапекових романа или драма (са изузетком оних објављених у целини), али и приповедака, бајки, есеја, фељтона, чланака и кратких форми. Свакако да о рецепцији Чапекових дела у српској средини сведочи и преко 300 библиографских јединица објављених у југословенској периодици (на српскохрватском језику). Реч је о приказима, прегледима, студијама, есејима и осталим текстовима који су посвећени лику и делу овог аутора. Од 1922. године на српским позорницама постављено је пет Чапекових драма, од којих је већина доживела више поставки. Свему томе треба додати позоришне, филмске, телевизијске и радио адаптације Чапекових дела које је могла да види и чује српска публика.[1]
Ова богата библиографија превода Чапекових дела и извођења његових драма у српској средини током периода од скоро једног века даје могућност за различите анализе: тока, квантитета, квалитета и услова рецепције његовог дела у српској средини. Очигледно је да на ток рецепције утичу не само књижевни, већ и ванкњижевни чиниоци. Под књижевним чиниоцима подразумевамо пре свега сам квалитет Чапековог дела, његову универзалну хуманистичку вредност, филозофску и визионарску тематику, као и својства његове поетике. Ипак, веза између друштвено-политичких прилика и рецепције Чапекових дела, такође је лако уочљива, што указује на релевантност ванкњижевних чинилаца у процесу рецепције. Главни узрок интензивније или слабије рецепције Чапековог дела у нашој култури, ни у једном периоду у овом релативно дугом временском интервалу о коме говоримо, није проистицао из повољних околности одређене књижевне оријентације или уметничког правца, већ је увек био одређен специфичним историјским или друштвено-политичким контекстом. Тако је Чапек у нашој средини био прихваћен најпре због своје ангажованости, а тек потом су шире сагледане уметничке вредности његовог опуса.
До интензивније рецепције Чапековог дела у нашој средини долази релативно касно, заправо тек онда када аутор иза себе има скоро читав опус. Године 1938. у нашој средини су изузетно прихваћена Чапекова дела Тада су на српским позорницама више пута постављане његове драме Бела болест и објављена су два засебна издања превода Разговора с Т. Г. Масариком (Београд, Загреб, 1938). Аутор је те исте године преминуо, а то је утицало на резимирање његовог опуса, па се о Чапеку интензивно пише, његово дело се анализира и тумачи. Уз то, рецепцију Чапекових дела оснажује и специфичан историјски тренутак, испуњен духом солидарности према угроженом чехословачком народу и Масариковој демократији. Тако и у тумачењима Чапекових дела директно повезује ауторов опус са постојећим култом Чехословачке републике, страхом од фашизма и осећањем угрожености малог словенског народа. Утицај ванкњижевних чинилаца огледа се и у одабиру Чапекових дела за превођење, односно драма које се изводе и текстова који се адаптирају, јер пресуђује актуелност и ангажованост.
Истицање ангажованости Чапековог дела, међутим, ако и значи поједностављивање опуса овог аутора, не значи уписивање у њега непостојећих својстава. Чапек је својим публицистичким радовима активно учествовао у свакодневним политичким, друштвеним и културним дешавањима међуратне Чехословачке. Скоро да није било битније појаве у јавном животу на коју писац није реаговао, нудећи своје сагледавање и вредновање проблема. Та пишчева ангажованост у јавном животу била је посебно изражена од тридесетих година, па до његове смрти. Јасно је стајао на позицији републиканског демократе, пацифисте и антифашисте. Заступао је политичке и филозофске ставове блиске ставовима Т. Г. Масарика, председника Чехословачке Републике. Због тога је сматран званичним, „официјалним писцем Масарикове Републике” а касније и „грађанским, буржоаским писцем”. Вероватно да би слика читаве прве Чехословачке републике, њеног значаја и доприноса целокупној Чешкој историји и култури, изгледала другачије да није било Чапека публицисте.
Највећи део Чапекових публицистичких радова, које је писац објављивао више од двадесет година, био је „расут“ по новинским страницама чешких дневних листова и многобројних часописа. Ни чешки читаоци дуго нису могли да читају Чапекове новинске уводнике, репортаже, рецензије, као ни краће журналистичке студије и чланке обједињене на једном месту. То ће тек омогућити издавачки подухвати објављивања Чапекових сабраних дела, крајем шездесетих година XX века.[2] Међутим, пишчеви новински чланци били су пред очима његових савременика готово свакодневно, они су били саставни део јавног живота Чехословачке до 1938. године. Иако већина тих текстова тематски није била везана искључиво за чешку средину, већ је носила у себи „чапековско” универзално значење, специфичност периодике сигурно је била један од разлога што је овај сегмент Чапековог опуса у најмањој мери доспео до српских читалаца. Ипак, и ту морамо направити поделу на ауторову публицистичку делатност, која обухвата појединачне новинске текстове намењене „једнократном“ објављивању у периодици и на публицистичка дела, која је Чапек објављивао као засебна издања. Ова друга категорија ауторових публицистичких дела била је више заступљена у нашој средини. Слободно можемо констатовати да га је једно од њих на велика врата увело у наш културни простор – и тад као „ангажованог” публицисту.
Први публицистички контакт са нашим читаоцима Карел Чапек је остварио преко превода његова два новинска ступца, објављена у два броја сарајевског „Прегледа” (3. 4. и 19. 6. 1927), у којима, како то већ њихови наслови упозоравају, анализира два појма: Политичка звер и Компромис. Били су то политички чланци, попут других које је Чапек објављивао у недељној рубрици листа „Лидове новини”, а затим их сакупио у књигу O věcech obecných čili Zoon politikon и објавио 1932. године. Пошто се преводилац Чапекова два текста у сарајевском „Прегледу” није потписао, нити је навео извор из којег је текстове преузео, али како књига тада још није била објављена, закључујемо да је преводио из чешке дневне штампе, тј. са страница „Лидових новина”. Преведена два чланка откривају Чапеков антирадикални став у схватању политике и политичара.
Аристотел је дефинисао човека као „политичку животињу”. По Чапеку, ова дефиниција је мудра али нејасна: да ли је човек чудна животиња која се бави политиком или је човек који се бави политиком животиња? Зашто постоји апстрактно поверење у одређену политику, а с друге стране неповерење и априорна критика владе која се бави конкретним питањима? Наравно да је писац мислио на конкретну ситуацију у својој земљи, али даје пример и совјетске владе, „која је покушала да преокрене свет”, али се испоставило да принципи комунизма и бољшевизма нису успели да реше основна егзистенцијална питања у Русији. Данас звучи помало наивно Чапеков апел да се владе баве „корисним пословима”, без обзира која их политика руководи. Када би политичари били реални и обећавали само оно што је могуће и остварити, не би постојала потреба за компромисима.
Не чуди што су баш преводи ова два чланка били објављени у сарајевском листу. Чапекове речи могле су се односити како на политичке односе у Чехословачкој – тако и на политичку ситуацију у Краљевини СХС. Био је то политички став који је одговарао домаћој друштвеној атмосфери: смирити страсти, ублажити разлике, рационално и прагматично посматрати политичке прилике, а све то заоденути духом толеранције, демократије и антиреволуционарног опредељења[3]. Међутим, књига Zoon politikon пре Другог светског рата неће бити преведена, а ни дуго потом. После рата ова књига је дуго била на листи непожељне лектире. Тек у наше време, на самом прагу XXI века, Чапекови политички ставови изнесени у овим чланцима постају доступни нашем читаоцу. Тада су, међутим, читани у сасвим другачијем контексту.
Више зачуђује чињеница да ни тада, нити касније, није на српскохрватски језик преведена књига Критика речи (Kritika slov, 1920), чак ни у фрагментима који би били објављени у периодици. Књига је била састављена од 52 иронична тумачења апстрактних појмова, који се често користе у политичком и новинарском језику. Сваку од анализираних фраза и аутоматизованих израза, чија је употреба постала толико распрострањена да се о њиховом значењу и не размишља, Чапек „онеобичава” и тако разоткрива предрасуде, указује на друштвене и етичке аномалије и едукује читаоце у духу „позитивне политике”. Била је то Чапекова посебна „лингвистичка метода”. Многе теме и проблеми којима се писац у тој књизи бави, биле би интересантне и актуелне тада и за наше читаоце, а по својој форми, ове кратке „анализе” одговарале су специфичностима дневних издања новина. Ипак нису превођене. Разлоге, барем у предратном периоду, можемо тражити пре у недоступности и необавештености преводилаца и уредника него у идеолошкој неподобности.
Лепоту ове Чапекове кратке форме познавао је др Крешимир Георгијевић. После пишчеве смрти направио је краћи избор из дела овога писца и назвао га Чапекова књига (Београд, 1939). Између осталог, уврстио је ту и кратку козерију Нај… из Критике речи. У преводу Отакара Колмана, поштоваоци Чапековог дела могли су прочитати ауторово тумачење овог суперлатива, који људи употребљавају не зато да би претеривали, већ зато што немају храбрости да говоре у позитивима. Њиховом употребом избегавамо „напорно разматрање да ли су поједине ствари добре, велике и лепе”.
Само добри зналци Чапековог дела умели су да процене пишчеву мудрост и умеће, присутно управо у кратким публицистичким формама. Један од њих, Јован Кршић, био је уредник сарајевске културне ревије Преглед, и сигурно је то био разлог што је башовај лист имао пионирску улогу у откривању величине Чапека-публицисте. Осим два наведена чланка из будуће књиге Zoon politikon, у овом листу нашао се и превод Изресци („Преглед”, фебруар 1933). Реч је о преводу Чапекових афоризама, које је писац често придодавао уз своје новинске текстове. На првој страници овог броја „Прегледа”преведено је тринаест Чапекових афоризама. Преводилац није потписан. Можемо само претпоставити да их је одабрао и превео сам Јован Кршић. Одабрани афоризми се бритко и иронично подсмевају људској глупости, уским личним интересима и самољубљу. То је уједно и све што је преведено од Чапекових многобројних афоризама.
Чешки писац у то време није био непознат нашој јавности. Већ су биле одгледане његове драме и прочитани преводи приповедака на страницама југословенске периодике. Међутим, ових неколико скромних примера представљало је аутора у једном другачијем светлу – као ангажованог и мудрог публицисту.
Прво Чапеково публицистичко дело које је код нас било преведено у целини и уједно увело чешког аутора на крилима славе у јавни и културни живот Краљевине Југославије, био је превод књиге Разговори с Т. Г. Масариком (Загреб и Београд, 1938). Попут још неких превода Чапекових романа и извођења његових драма, и превод овог дела имао је необичну историју на нашим просторима.
Двадесетих година писало се код нас много о председнику Чехословачке Републике[4]. Разлог није био само у добрим политичко-економским односима двеју земаља, већ и у извесном пијетету и захвалности коју је осећала наша јавност према овом политичком реформатору, филозофу и пријатељу Југословена. Нашој јавности био је добро познато политичко ангажовање Томаша Гарига Масарика у Аустроугарској пре Првог светског рата и током њега, посебно у одбрани Југословена у време велеиздајничких процеса (1909). Масарик је био председник Чехословачке републике до 1936. године, а већ следеће године је преминуо. Готово да није било југословенског дневног листа и часописа који није поводом његове смрти писао о овом великом државнику и родољубу. Пре тога је Чапек, блиски Масариков пријатељ и сарадник, већ прослављени писац, објавио председникову биографију Hovory s T. G. Masarykem (Праг, 1928-1935). Било је логично да се поводом Масарикове смрти нашим читаоцима омогући да прочитају ово Чапеково дело. Преводиоци су прионули на посао, а издавачи су сматрали да ће објављивање ове књиге бити добар подухват. Тако су се скоро у исто време појавила два превода Разговора с Т. Г. Масариком, један хрватски, у преводу Бошка Врачаревића, а други српски, за који је заслужан Крешимир Георгијевић у.
Георгијевићев превод Разговори с Т. Г. Масариком (Матица српска, Нови Сад 1938) имао је своју предисторију. У чланку под насловом Шта је са Чапековим „разговорима?”, објављеном у новосадском Дану (12. 6. 1938), Георгијевић подробно објашњава разлоге због којих скоро годину дана касни објављивање његовог већ довршеног превода, који треба да објави Матица српска. Из тог чланка сазнајемо да је на годишњој скупштини Књижевног одбора, 1937. године донета одлука да се покрене Библиотека савремених словенских приповедача. Формиран је и посебан одбор чији је члан био и Георгијевић. Како Матица није имала довољно материјалних средстава за издавање ове Библиотеке, решено је да се започне са Чапековим Разговорима с Т. Г. Масариком, делом од значаја за „подизање културног духа и истинске културне демократске оријентације”, чијом би се продајом стекла средства за следећа издања. Одобрено је да се књига бесплатно штампа у 5 000 примерака, а надокнаду преводиоцу обећало је Министарство просвете у Прагу. У међувремену, Георгијевић и још неки чланови Матичиног одбора поднели су оставке, а чехословачко-југословенска лига у Београду желела је да почне своју Библиотеку чехословачких писаца баш овим Чапековим делом и позива Георгијевића да уступи свој превод. Преводилац пише: „Ја сам се ломио: бојао сам се да ако Лига изда књигу латиницом у Београду, да ће отпасти потреба за субвенционисање таквог издања у Новом Саду; а Матица би била, свакако, предухитрена тиме што би Лига имала готов превод, док би се Матица морала огледати са другим преводиоцем. Зато сам сматрао да сам морално обавезан према чланству Матичином да књигу уступим Матици, а не Лиги, која би је, сумње нема, досад и штампала, а вероватно, и растурила. Јер књига је необично актуелна и интересантна“.[5] Ово непоштовање рока за објављивање књиге преводилац тумачи као намерно одлагање Матичине управе, како би „казнили“ оне који су дали оставке. Георгијевић наставља: „…Јер сваком мора бити јасно ово: свако издавачко подузеће на свету настоји да изда књигу што пре, да искористи повољан тренутак за њено пласирање на пијаци. Међутим, Матичини управљачи нису издали књигу пролетос, када је још био актуелан култ Масариков – нема много времена како је он умро; не издају је сада када толико наших људи одлази наслепо у Праг, када је толико јака симпатија за пријатеље угрожене у њиховој слободи, када би толико људи хтело да сазна нешто ближе о браћи Чесима, о Масарику, о Чапеку – толико актуелном писцу савремене светске књижевности.”[6] Следе даље оптужбе на рачун издавачке политике Матице српске, али нас овде највише занима Георгијевићева опсервација „повољног тренутка” за издавање Чапекове књиге.
Дакле, објављивање превода Чапекових Разговора с Т. Г. Масариком био је престижан издавачки подухват, али и значајан друштвени и културни догађај. Можда не толико због писца Чапека, колико због председника Масарика и политике коју је оличавао. Значај овог дела излазио је из оквира уметности и преливао се у домен узајамних односа двеју земаља. Можда је ово изношење у јавност размирица унутар Матице српске, тј. Георгијевићева критика издавачке политике ове куће делимично и допринела бржој реализацији пројекта. Чапекови Разговори с Т. Г. Масариком били су коначно објављени.
Зашто је ово дело постало „култна књига?”
Чапек је успео да формом фиктивног Масариковог приповедања у првом лицу и разговора са њим створи нови тип биографске монографије. Била је то аутентична слика великог „оца народа”, који је био отелотворење европског демократског духа прве Чехословачке републике. Дело није настало у једном даху. Састављено је из фрагмената Масарикових успомена изречених у разним приликама, али делује као хронолошко изношење председникове биографије од детињства до зрелог доба. Међутим, дело има и облик филозофске расправе, у којој разговара филозоф Масарик са филозофом Чапеком о религији, истини, ауторитету, слободи и демократији. Масарикове личне успомене и размишљања подлежу Чапековој књижевној реконструкцији. Тако ово дело није само лепо написано сведочанство историјских збивања, већ представља новину и у области развоја чешке прозе.
Све три свеске Разговора., као и посебни део Ћутање с Т. Г. Масариком, биле су преведене у издању Матице српске. Иако књига није била допуњена предговором или поговором, Георгијевић је на крају књиге објавио Регистар, у који су унета објашњења одредница неопходних за разумевање текста. Посебно су заступљена тумачења филозофских термина и кратке белешке о, у књизи поменутим, историјским, јавним и културним личностима Чехословачке. Тај Регистар је био од непроцењивог значаја за домаће читаоце, пошто им је омогућио да у потпуности прате Чапеков текст и Масарикове идеје. Из Регистра су се могле сазнати и неке информације које су нашој јавности биле мало познате.
Како и сам преводилац оцењује у горенаведеном чланку, био је то у нашој средини не само културни, већ и политички догађај. Масарик више није био међу живима, његова настојања и идеје рушиле су се под налетом експанзионистичког немачког фашизма, а како је превод објављен крајем 1938, књижевне критике и прикази овог дела писани су уз некрологе Карелу Чапеку. То и јесте разлог што Разговори с Т. Г. Масариком нису имали велики одјек у српској књижевној критици. Међутим, када се прочитају многобројни некролози, студије и чланци написани поводом Чапекове смрти, види се да је у сваком од њих поменут и тек објављени превод овог дела, а већини аутора је управо тумачење тога дела полазиште за представљање целокупног опуса преминулог писца.
Међу првима се огласио Јарослав Мали приказом књиге у Српском књижевном гласнику (1. 1. 1939.). Приказ започиње речима: „Никакве ломаче и никакво скидање са пиедестала не могу да сруше духовне и културне вредности. Ма колико то изгледало овога часа можда више и несавремено, Масарик ће остати један идеалан пример борца и мислиоца, херој духа и акције, импозантан апостол хуманитета. Живот Томе Масарика, у чијој су филозофској и политичкој личности синтетизирани и Хус, и Коменски, и Хавличек, и Палацки, сам је по себи кадар да подстакне морални и духовни ренесанс човеков. Масариков живот је најлепша књига.”[7] Иако се у приказу више говори о Масарику него о писцу, Ј. Мали констатује да Чапек својим делом подсећа на Гетеовог Екермана. Међутим, превазилази га у погледу аутентичности, јер је Гете о свом Маестру писао само по сећању. Аутор приказа, и сам преводилац са чешког, осврнуо се детаљније и на Георгијевићев превод: „Ма колико био једноставан, језик и стил Чапеков има јаку чисто чешку фразу и типично чапековску обојеност. Преводилац је успео не само да пружи веран превод, већ да га преточи у коректну и углађену нашу фразу не нарушавајући стилску форму оригинала. У томе је велика предност овог превода у односу према хрватском преводу Бошка Врачаревића (…) а у коме је Чапеков текст на многим местима погрешно тумачен.”[8]
Превод Бошка Врачаревића, који помиње Ј. Мали, објављен је два месеца пре новосадског издања Разговора с Т. Г .Масариком. Објавила га је загребачка издавачка кућа Орбис, као прву свеску збирке политичких, економских, социјалних и културних списа Анали наших дана. Књига је била објављена без предговора или поговора. Осим што се радило о хрватском преводу и што превод није обухватио и Ћутања са Т. Г. Масариком, у јавности је негативно оцењен сам квалитет превода. Тим проблемом подробно се позабавио Отакар Колман у критици Врачаревићевих превода Разговора с Т. Г. Масариком и Прве смене у прашким Лидовим новинама (9. и 16. 1. 1939). Наши читаоци биће обавештени о тој критици преко белешке коју је објавио СКГ (1. 2. 1939): „У погледу Разговора, Колман је констатовао, упоредивши свуда оригинал с преводом, мноштво грешака у неразумевању смисла оригиналног текста. Најгоре је ипак прошао трећи део, у којем је изнесена Масарикова филозофија: на 151. страни текста има 277 грешака. Многи људи – каже др Колман – зачудиће се каква је чудна схватања имао Масарик и како се притом још и конфузно изражавао. Превод је рађен сувише брзо, што се види по грешкама као: „симуланти” м. стимуланти, „малих” м. млађих, „Ахил” м. Есхил, „рехабилитовати се“ м. хабилитовати се; или: „још данас се на то љутим“ м. данас се на то више не љутим, „вереника” м. неверника итд.. За време кад се у Лондону радило на сепаратном миру с Аустријом, Масарик каже да је имао брига, у преводу „кад сам играо бридге!“. Др Колман закључује да се преводилац огрешио и о Масарика и о Чапека и о хрватску читалачку публику. Превод би морао служити у научним библиотекама као застрашујући пример и као жалосни документ преводилачке несавесности, којој ништа није свето‘“.[9] Овој Колмановој критици Врачаревићевог превода могло би се додати низ сличних примера, као нпр. непоменут озбиљан преводилачки пропуст, како у Врачаревићевом, тако и у Геогријевићевом преводу. Карел Чапек је ово дело потписао само иницијалима. То је учинио смишљено како би указао на коауторски рад. Преводиоци су ову чињеницу превидели.
Преведени Чапекови Разговори с Т. Г. Масариком постали су средство за популарисање државничке и филозофске мудрости Т. Г. Масарика у нашој јавности. У исти мах, њихово објављивање у нашој средини било је у датом историјском тренутку јасан показатељ симпатија према чешком народу и њиховој актуелној политичкој судбини. Међутим, карактер саме књиге је такав да она, објективно, више говори о рецепцији Масариковог дела у нашој култури, него о рецепцији дела самога писца. У првом плану био је Масарик, а не Чапек. Јаснију представу о Чапеку у нашој јавности оставила су његова два чланка, мада су створила утисак о њему пре свега као о ангажованом писцу.
У истом броју СКГ (1. 1. 1939) у коме је Ј. Мали објавио свој приказ Разговора с Т. Г. Масариком, објављени су преводи још два Чапекова чланка које је писац написао за Лидове новине непосредно пре своје смрти. Ради се о чланцима „Молитва овог вечера“ (22. 9. 1938) и „Молитва за истину“ (25. 9. 1938), које је превео Отакар Колман. Били су то чланци преко којих се, на неки начин, писац и новинар Чапек опростио од својих читалаца, али и од својих, тада већ историјским догађајима прегажених, идеала и надања. Тада скоро да није било некролога у југословенској периодици посвећеног Чапеку у коме нису цитиране, или барем поменуте, Чапекове мисли и упозорења из ова два чланка. Оба ова превода уврстио је и Крешимир Георгијевић у Чапекову књигу (Београд, 1939).
Чапекове слутње су се оствариле. Долазило је време ратова, убијања и уништавања; распадања хуманих и моралних вредности. Чинило се да је изгубило смисао све оно о чему је хуманиста, пацифиста и демократа Чапек писао као прозаик, драмски писац и публициста. Наравно да у том смутном времену, када је рат беснео и на нашим просторима, није било места за објављивање или извођење Чапекових дела. Цензура у окупираној земљи није могла да допусти објављивање Чапекових дела. Међутим, током 1941. године више пута је објављен превод Чапековог есеја „Зашто нисам комуниста” (Београд, 1941). Већ сам наслов је био довољно провокативан и објављивање говори о намери тадашње југословенске издавачке политике да искористи Чапеков текст у пропагандне сврхе. Интересантно је да је есеј у Београду имао чак пет издања у посебним публикацијама и брошурама. Објавио га је најпре београдски Радни комитет Антимасонске изложбе (1941). Затим, исте године, следе три брошуре, све у преводу потписаном иницијалима М. М., на којима није наведен издавач. Ново издање брошуре непознатог издавача појавило се такође у Београду 1943. године. Овај „наменски“ објављен превод био је штампан и пре рата. Први пут у оквиру библиотеке часописа Хришћанска дела (књ. 12, св. 4, јули-август 1937). Тај је превод потом био прештампан као посебна публикација у Скопљу (1939). Иако је превод био исти, једна брошура из 1941. године (обима петнаест страница) садржавала је и непотписани Увод. Све је у овој брошури било анонимно – и аутор увода, и преводилац, и издавач. Ипак, из самог садржаја Увода могло се закључити да је носилац издања ове публикације била Хришћанска организација. После конвенционалних похвала хуманистичком стваралаштву Карела Чапека, следи: „Карактеристично је за смућеност наших прилика и потпуну збрку појмова која је завладала у круговима наше интелигенције пре 6. априла, јесте чињеница да су пропагандисти страних идеологија код нас могли прогласити Карела Чапека присталицом интелектуалног левичарства и да су могли баш именом овог хуманисте врбовати револуционаре међу нашом неупућеном омладином! Међутим, баш тај исти Чапек, седам дана пре своје смрти, 18. децембра 1938. године, у чланку Свети Вацлав који су донеле Лидове новини – у оно доба тешких спољних и унутрашњих потреса чешког народа – позвао је своје сународнике да се врате хришћанској традицији, хришћанском схватању социјалног и политичког живота и да приступе изграђивању „божје заједнице на земљи.”[10] Било је то, свакако, једнострано и „наменско“ тумачење Чапекових мисли. Писац је заиста написао поменути чланак Свети Вацлав, али његов апел за очување основних хришћанских постулата био је написан заједно са одлучним позивом на отпор диктатури и свим фашистичким идејама (о томе најбоље сведочи последња драма Мати). Касније је исти тај Увод и превод поново објављен без наведеног издавача, у Београду 1943. Остале две публикације у истом преводу потписаном иницијалима М. М., штампане су у Београду 1941. године. Ова два издања објављена су без поменутог Увода, само са напоменом „Copyright by Fr. Borovy, Praha”.
Есеј Proč nejsem komunistou Чапек је објавио у прашким Лидовим новинама 1924. године, а затим га је уврстио и у књигу Zoon politikon. Био је то заправо Чапеков одговор на тадашње оптужбе које су му упућивали чешки „пролетерски“ писци и лево оријентисани интелектуалци. Пребацивано му је за конзерватизам и грађанску пасивност. Називан је „официјалним“ аутором. Да би објаснио своје политичко и идеолошко опредељење, Чапек у овом есеју пише да би му било лакше да је комуниста, јер би тада живео у уверењу да ради на поправљању света. „Ако је моје срце на страни бедника, зашто онда нисам комуниста“, пита се Чапек и одмах одговара, „Нисам зато, јер сам баш на страни бедника“. По Чапековом мишљењу, бедни људи нису ни класа ни маса, већ су „декласирани“; гладни људи не желе да владају, него да једу. Масе не могу да владају, већ су само инструмент за постизање одређених циљева. И још нешто Чапек замера комунизму – то што је натмурен, што сиротом човеку одузима и оно мало примитивне животне радости тиме што све брутално генерализује, а људском друштву не треба мржња, већ добра воља.
Чапекова расправа с комунизмом није расправа различитих начела, већ савести. Ово није политички памфлет или обрачун са идеолошким противницима, већ топла исповест мудрог хуманисте, чији аргументи данас звуче пророчки. Јасно је да је у нашој средини есеј Зашто нисам комуниста био искоришћен током немачке окупације као оружје против непријатеља, али исто тако после рата постаје оружје против самог писца. Био је то један од главних аргумената оптужбе да је Чапек назадни буржоаски писац. Ни касније, када је Чапеково дело рехабилитовано у Чехословачкој, никада се није штампао овај његов есеј. Изостављен је и из ауторових сабраних дела, а готово да се ни у једној књижевноисторијској студији и монографији не помиње чак ни његов наслов. Избациван је и из библиографских пописа ауторових дела.
Исту судбину имао је овај есеј и у нашој средини. Његово постојање нису регистровали ни наши најбољи познаваоци Чапековог дела. Једноставно, у периоду после Другог светског рата био је то „забрањени наслов.” Није се чак користио ни као аргумент при констатацијама да је Чапеково дело ограничено буржоаском идеологијом. Зашто нисам комуниста био је искрен и истинит есеј. А истина је убојита. Чапеков есеј морао је да сачека нова времена и у нашој средини.
Свему овоме треба додати и ангажовани карактер који је истицан и у тумачењу Чапекових драмских и прозних дела која су извођена или преведена у српској средини. Тако је извођење драме Бела болест на неколико српских позоришних сцена представљало више политички него позоришни догађај. О актуелности Чапекове драме сведочи и чињеница да је ово дело у истој позоришној сезони (1938) постављено на чак четири сцене, од стране четири редитеља и у два превода.[11] У само предвечерје Другог светског рата, стављање ове драме на репертоар било ког европског позоришта представљало је моралну обавезу, али и гест одважности. Драма Бела болест била је директна алузија на несрећу која се у том тренутку надвила над Европом, предосећај јачања фашизма и многобројних људских жртава. Крагујевачка поставка Чапекове Беле болести биће забрањена после премијере и две репризе у јануару 1938. године са образложењем да се ради о делу које у себи носи комунистичке идеје. Сачувани су писмени извештаји начелника и инспектора Просветног одељења Краљевске банске управе, у којима се детаљно говори о садржају драма Бела болест и Васа Железнова, као и о бурним реакцијама публике током извођења представа.[12] Извођење Чапекових драма увек је изазивало опречна мишљења и оцене критичара. Али овога пута полемика је изашла из оквира позоришне критике и добила је политичку конотацију. Парадоксална је чињеница да је Чапек оптужен за пропагирање комунистичких идеја, а постхумно, педесетих година, пре свега у својој земљи и у земљама источног блока, осудиће га као носиоца „назадних и капиталистичких идеја”.
Таква врста критике Беле болести није била заступљена у Чехословачкој. Чешки критичари су Чапеку замерали због недовољно мобилизаторске функције драме, критиковали његов негативан став према лекарској професији и етици, али није било идеолошких осуда. Нигде Бела болест није била забрањена. Тек после новембра 1938. године биће забрањено даље приказивање филмске верзије ове драме. Зашто је онда такву врсту осуде Чапекова драма доживела у нашој средини? Треба имати у виду да су се крајем тридесетих година догађаји брзо одвијали, те је период од годину дана умногоме мењао ситуацију и општу атмосферу. Почетком 1938, када је Бела болест постављена на сцене у Крагујевцу, Новом Саду и Београду, било је већ сасвим извесно да ће бити рата. Није се смела „таласати” већ ужарена атмофера, опрезно се вагало са критиком фашизма. Из наведених извештаја видимо да главни разлог забране крагујевачке представе није била осуда драме Бела болест због комунистичких идеја, већ чињеница да је „узбуркавала” публику. Окарактерисати је као „комунистичку” био је најлакши начин да се скине са репертоара.
Бољу судбину Чапекова драма није доживела ни у Новом Саду, на сцени Српског народног позоришта, у режији Ферда Делака. После премијере 25. јануара 1938. године представа је забрањена, а из детаљног приказа премијере који је написао књижевник Богдан Чиплић данас можемо у потпуности да реконструишемо реакцију публике, која је у драми препознала актуелну тематику.[13] Већ београдска поставка Беле болести у режији Ериха Хецла, која је доживела премијеру 12. марта 1938. остала је забележена по непоштовању, брисању и цензурисању интегралног текста драме. Тако у чланку Велимира Живковића читамо: „…песимистичка драма, нажалост, актуелна у доба када пацифизам личи на утопију, имала је великог одјека код наше публике. У нашем преводу многе су реченице брисане, многе речи мењање на штету писца и пишчеве мисли…. Немилосрдно брисање осећа и човек који није читао дело у оригиналу. Писац је добронамерни пацифиста, Масариков ђак, човекољубац који не воли крв и насиље и није заслужио да сам буде тако крваво искасапљен.”[14]
Општа атмосфера наклоности, а нешто касније и солидарности према чешком народу и култури, од 1938. године до почетка Другог светског рата нагло интензивира превођење чешких аутора на српскохрватски језик. У том првом таласу објављен је и превод Чапековог романа Прва смена (Загреб, 1938, у преводу Бошка Врачаревића). Чапеков роман о рударској солидарности и храбрости био је по својој тематици погодан и у периоду после Другог светског рата, када су наклоност критике имала дела из живота пролетерске класе. Тако је објављена Прва смена у преводу Крешимира Георгијевића у Новом Саду 1949, а Људевит Јонке је аутор другог хрватског превода овог романа, објављеног у Загребу 1952. Тумачена социјална тематика овог романа уклапала се у важеће естетичке норме. У периоду када се о Чапеку скоро није смело писати, јер је жигосан као „буржоаски писац”, овај роман био је главна карика, која није дозвољавала да се ланац рецепције Чапековог дела у српској култури прекине. У овом случају једнострано тумачење пишчевог дела представљало је уједно и позитиван импулс за одржавање континуитета рецепције.
Може се навести и пример превода Чапековог утопијског романа Кракатит (Београд, 1940). Превео га је Јарослав Мали непосредно пред Други светски рат, а овај превод после рата објавиле су исте, 1954. године, сарајевска Џепна књига и београдска Омладина. Поставља се питање како је овај роман, који припада првој етапи пишчевог стваралаштва (написан је 1924) у нашој средини примљен боље од романа сличног идејног оквира – Творница Апсолутнога (Загреб, 1951. год) у преводу Људевита Јонкеа. Када се анализирају општи прикази, студије и чланци о Чапековом целокупном стваралаштву, јасно се уочава већа наклоност домаћих књижевних историчара и критичара према овом утопијском роману. Инжењер Прокоп, јунак романа Кракатит, пронашао је разорни експлозив чије поседовање уједно значи и владање светом. Роман је стигао до наших читалаца баш у време када се над Европом надвио облак фашизма. Ако је Чапек овај роман писао као пустоловну одисеју догађаја, четрдесетих година је то била директна алузија на милитаристичке идеје у експанзији. Чапеково дело било је актуелно, а његова утопија пророчка. Али, педесетих година, када се појављују два нова издања Кракатита, Чапеков роман се другачије тумачи и добија нову актуелну димензију. То потврђује и књижевна критика овог романа објављена у београдском недељнику Нин из пера Драгана Јеремића. Аутор критике сматра да је роман Кракатит педесетих година актуелнији него у време свога настанка „…јер се треба оставити опасних ствари за уништење, оружја и парола и прионути самопрегорном свакодневном послу на корист људима.…”[15] Бањалучки књижевни критичар констатује: „Лабораторије ратне индустрије у незајажљивим рукама сагледане су кроз Чапеков роман као нема, али страховита претња, као велика опасност по човечанство. Своје решење ове теме Чапек је успео да огради од свих публицистичких примеса: роман Кракатит је дело смеле, инвентивне уобразиље – која је умногоме наслутила „атомско доба” – и што је главно, дело проткано убеђењем да ће човек победити нечовека…”[16] Дакле, педесете године донеле су лоше слутње у вези са наоружањем, атомском ером и „хладним” ратом, и Чапеков роман се тада тумачи у том контексту.
Педесете године доносе период „отопљавања” у српској културној политици и раскид са догматским соцреализмом. На прве знаке ових промена покреће се и до тада „замрзнути“ ток у рецепцији Чапековог дела. До половине шездесетих година биће објављена већина превода Чапекових романа, приповедака, бајки и путописа преведених на српскохрватски језик. Радило се о новом таласу експанзије у рецепцији Чапековог дела у српској култури. Истовремено, српска књижевна критика другачије тумачи Чапекова дела. Све се више Чапеково дело посматра у контексту универзалних вредности, општих значења и филозофске потраге за животним истинама. Писац се ставља у ред књижевних класика, поред Томаса Мана, Хермана Броха, Јарослава Хашека, а све се ређе његова дела ангажовано и актуелно тумаче. Све до деведесетих година!
Време пролази да би се показало, после деценијског размака, да се обнављају старе заблуде… Зато је Чапекова „ангажованост“ актуелна и данас. Како у области теорије књижевности, тако и у области друштвених и политичких питања. Иако Чапек публициста није био интензивно и континуирано заступљен у нашој средини, у неким одсутним периодима, периодима превирања и тражења нових вредности, појављивао би се понеки усамљени превод Чапековог чланка, есеја или политичког фељтона, који би добијао ново, сасвим актуелно значење.
Такав случај представљају преводи два Чапекова отворена писма О американизму (писмо издавачу New York Sunday Times-a ) и О тиранији машина (писмо Daily Herald-у). Превела их је Бисерка Рајчић и објавила их у Српском књижевном гласнику (бр. 11/12, 1993). Чапек их је објавио у Лидовим новинама, а касније уврстио у књигу Zoon politikon. Била су то два писма уредницима угледних светских листова, тј. одговори на постављена питања: Зашто Чапек изражава сумњу у идеале американизма? Шта мисли о робовању савременог човека машинама? Чапек одговара „чапековски”, једноставно и искрено. Америчкој цивилизацији замера брзину и журбу с којом промовише свој слоган успешности. На примеру градње његове жуто-беле кућице, која је трајала више од две године и у чије цигле су уграђени и сви разговори са зидарима, њихови социјални проблеми и штрајкови, Чапек објашњава како је никада не би заменио за брзометно, ефикасно и грађевински квалитетније изграђену америчку кућерину. У Европи све настаје полако, јер људи живе док раде. Други амерички слоган је успех. Али у Европи постоје идеали и дела за које вреди жртвовати успех. Европа ће изгубити себе ако прихвати фанатизам димензија и квантитета. А кад је реч о зависности човека од машине, Чапек сматра да човек није роб због нечега што ради, него зато што при том не осећа задовољство. Нису криве машине, већ они који људима за машином не плаћају довољно. Јер све што увећава вредност људског живота, једним делом надокнађује неподношљиво ропство.
Почетак деведесетих година обележен је на нашим просторима почетком грађанског рата, страдања и беде. Истовремено се све више говори о „глобализацији света”, о „америчком експанзионизму”, о „губљењу националних идентитета”. Чапекови чланци писани пре више од пола века опомињу савременике да се држе исконских и правих људских вредности. Поново је Чапек актуелан.
С падом комунизма, Чапекове речи добиле су друго, ново значење. Сада су се читале као емпиријски доказане констатације. Данашњег српског читаоца који узме у руке књигу О општим стварима или Зоон политикон (Стубови културе, Београд 2001), у преводу Александра Илића, може запрепастити уколико обрати пажњу на годину њеног настанка. Исти преводилац је у наставцима објавио део превода ове књиге нешто раније у београдском недељнику Нин ( 20. 7, 27. 7. и 3. 8. 2000). У узаврелом политичком тренутку, када се Србија налазила у међународној изолацији и док су унутрашњу сцену потресала политичка превирања, Чапеков „уџбеник из демократије” био је поново актуелан. После историјског искуства од више од пола века, разумни и хуманистички принципи чешког писца делују лековито и едукативно.
Превод Александра Илића обухватио је седамнаест Чапекових есеја у којима аутор изражава своје политичке ставове. Шест есеја већ је раније било преведено и сада се представљало у новом преводу (О компромису, Политичка животиња (Три проповеди), О песимизму, О американизму, О тиранији машина и Зашто нисам комуниста), док су остали есеји први пут постали доступни нашој јавности (Витлејем, О скромним условима, О политици, О нашој странци, О женама и политици, О традицији, О духу демократије, О релативизму, О скепси, О лојалности и Сам о себи и о значајним стварима).
У српској култури неправедно је запостављана Чапекова „ангажована” публицистика. О значају и лепоти овог сегмента ауторовог опуса сведоче ретки, горе наведени примери. На чињеницу његовог слабог присуства у нашој средини указује и Душан Квапил у тексту Карел Чапек пре 90 и 60 година, објављеном у оквиру мозаично замишљеног прилога у часопису Савременик (бр. 15-17, 1994). Цитирајући један Чапеков разговор са чешким књижевником Вилемом Завадом, у коме Чапек признаје да новинарство цени више од књижевности, јер се бави универзалним темама, Квапил додаје: „Овај свој новинарски кредо Чапек неуморно демонстрира својим бројним, најчешће кратким, али бриљантним написима у Лидовим новинама. Објавио их је за те нецеле две деценије на стотине, и права је штета што готово ништа од њих није преведено на српски, јер реч је, заиста, поверујте аутору овог прилога, о мајсторским минијатурама које заслужују да уђу у трајну светску ризницу не само новинарства и публицистике, већ и литературе у пуном смислу речи.”[17] У оквиру тог прилога Квапил је превео неколико Чапекових кратких написа О језику, као и две Чапекове песме: Свакодневни мотиви и Мали недељни радио журнал у препеву проф. Миодрага Сибиновића. Већи део наше јавности, који је био упознат са Чапековим делом, био је изненађен да је књижевник и драмски писац некада писао и стихове. И то ангажоване, сатиричне стихове, који су реаговали на актуелне догађаје као што је била „ноћ дугих ножева” (1934.).
За наше читаоце посебно је у овом прилогу био занимљив Квапилов превод Чапековог чланка Пре двадесет година, објављен у прашким „Лидовим новинама” (28. 10. 1934), када је стигла вест о атентату на краља Александра у Марсељу. Чапека је тај догађај подсетио на атентат у Сарајеву пре двадесет година. И тада су Чеси својом политичком вером стајали против фронта и мислили су на „крварећу Србију”. „Та се аналогија поново остварује”, биле су то Чапекове речи које су се односиле на нас.
Остали су непреведени многи његови афоризми, сатиричне „причице“, уводници, антрфилеи, репортаже, чак и публицистичка дела као што су Критика речи или О људима. И оно што је превођено стизало је до српских читалаца у фрагментима, или са великим закашњењем. Али за Чапека-публицисту никада није касно, јер у сваком новом историјском и културном контексту његови текстови остварују и актуелна и универзална значења.
Приредила:
Илић Јована
Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извори:
Кварил, Душан: „Карел Чапек пре 90 и 60 година“, Савременик, 1994, бр. 15-17, стр. 63.
[1] Комплетна биографија Карела Чапека је у Зборнику Матице српске за славистику, бр. 65-66, Нови Сад,,2004, стр. 359-380.
[2] Један од најпотпунијих избора из Чапекове публицистичке делатности представља књига Na břehu dnů, Československý spisovatel, Praha 1966.
[3] Ф. Х. Шалда називао је Чапека „честерстонским конзервативцем”.
[4] Познат је зборник др Драгутина Прохаске Т. Г. Масарик, Југословенско-чехословачке лиге у Београду, 1927, који се састоји од осам прилога различитих аутора о Масариковом утицају и значају у остваривању чехословачко-југословенских политичких и културних односа.
[5] Г регоријевић, Крешимир, „Шта је са Чaпековим „разговорима”, Дан, Нови Сад 12. 06. 1938, IV бр. 133 (917), стр. 5.
[6] Исто.
[7] Мали, Јарослав: Чапекови разговори с Т. Г. Масариком, СКГ, Београд 1. 1. 1939, LVI бр. 1, стр. 72.
[8] Исто, стр. 73
[9] Г.: Чапекови „Разговори с Т. Г. Масариком“ и „Прва смена“ у хрватском преводу, СКГ, Београд 1. 2. 1939,LVI бр. 3, стр. 237-238.
[10] Аноним: Увод у: Карел Чапек „Зашто нисам комуниста“, Београд 1941, стр. 2.
[11] Премијере драме Бела болест: НП Краља Петра II у Сарајеву, 10. 4. 1937, превод: Војта Режни, режија: Лидија Мансвјетова; НП Дунавске бановине у Крагујевцу, 11. 1. 1938, превод: Радован Лалић, режија: Александар Верешчагин; СНП у Новом Саду, 25. 1. 1938, превод: Радован Лалић, режија: Фердо Делак; НП Босанске крајине у Бања Луци, 9. 3. 1938, режија: Боривоје Недић; НП у Београду, 12. 3. 1938., превод: Радослав М. Веснић, режија: Ерих Хацел; НП у Нишу, 3. 12. 1944., превод: Радослав М. Веснић, режија: Јован Палавестра.
[12] Јовановић, Зоран: НП Дунавске бановине 1936-1941, Музеј позоришне уметности Србије, Матица српска, Београд – Нови Сад, 1966, с. 363-367.
[13] Делак, Фредо: „Чапекова Бела болест у Новом Саду“, Споменица СНП у Новом Саду 1861-1961, Нови Сад, 1961, бр. 27.
[14] Живковић, Велимир: „Карел Чапек, Бела болест“, Политика, Београд, 14. 3. 1938, XXXV,бр. 10704, стр. 5.
[15] Јеремић М., Драган: „Карел Чапек – Кракатит“, НИН, Београд, 19.12.1954. год. IV, бр. 207, стр. 7.
[16] Л. З.: „Чапеков Кракатит“, Коријен, Бања Лука, децембар 1955. год. I, бр. 7, стр. 225.