Чеси и Срби у сусрету[1]
Od Moravy k Moravě. Z historie česko-srbských vztachů v 19. a 20. století –
K vydání připravili Ladislav Hladký a Václav Štěpánek ve spolupráci s Bronislavem
Chocholáčem a Liborem Janem, Brno: Matica moravská ve spolupráci s Maticí srbskou, 2005, 312 str.
Ако се ослонимо на познату метафору тока историје, у оквиру које се историја поима као река времена која доноси, проноси и односи догађаје и њихове учеснике, онда можемо искористити својство метафорâ да једна лако генeрише другу, и констатовати да су историје двају народа понекад као два речна тока која теку мање-више упоредо, приближавају се и удаљавају, стремећи свом увиру различитом снагом и брзином. Историја једног народа тече мирније и уједначеније, а код другога се смењују периоди стагнације и силовитих скокова напред. Токови се сустижу, престижу или заостају, а народ који плови једним од њих гледа онај суседни час испред себе, час иза себе, настојећи да из судбине другога научи нешто више о својој. Чеси су, као народ умногоме систематичан, на себи својствен начин пратили и прате судбину Срба на Балкану – некад с више, некад с мање емоција и наклоности. Од два највећа узлета чешко–српских културних веза први је дошао у време препорода и неговања идеје о словенској културној узајамности, захваљујући посебно радовима Ј. Добровског, П. Ј. Шафарика, Ј. Колара, Ф. Л. Челаковског и других чешких и словачких слависта тога времена, а други на крилима загледаности српских културних и друштвених посленика у друштвени процват прве чехословачке републике између два светска рата. Трећи, али специфичнији узлет долази на седамдесете и осамдесете године ХХ века, када је чешка дисидентска књижевност (М. Кундера, В. Хавел, Ј. Шкворецки и др.) имала јако упориште у југословенским срединама, посебно у српској.
Ако бисмо покушали да једним погледом обухватимо широки временски лук чешких интересовања за Србе, он би само у последња два века имао на једном крају тога лука монументално дело П. Ј. Шафарика, а на другом крају већ у наше време неколико драгоцених књига, међу којима су, поред других, Речник балканских писаца групе аутора, монографија др Јана Доровског Рецепција књижевности Јужних Словена код нас, и, већ сасвим у наше дане, књига Историја Србије у редакцији др Јана Пеликана. На српској страни последњих година одбрањене су две докторске дисертације из лингвистичке и књижевноисторијске бохемистике: др Верице Копривице и др Александре Корде-Петровић и објављен је двотомни Чешко–српски речник (2000–2001), а као први заједнички подухват Матице моравске у сарадњи са Матицом српском сада имамо и зборничку књигу истраживања о чешко–српским односима у 19. и 20. веку Од Мораве до Мораве.
Наслов тог зборника фокусира уочљиву топономастичку паралелу која, наравно, није случајна, и која би лако могла бити ојачана многобројним другим ономастичким паралелама, нпр. од Лабе до Лаба, од Печи до Пећи, од Травника до Травника, од Книнице до Книна, од Буђејовица до Буђановаца, од Требича до Требиња, од Пшизреновице до Призрена, од Пшерова до Прерова, од Каменице до Каменице итд. Ако је име заиста судбина, онда су нам судбине на загонетан начин ближе неко што нам се обично чини у светлу сиве политичке свакодневнице.
Зборник Од Мораве до Мораве јесте књига научног сведочења о двема словенским народима и културама у сусрету, чак у двоструком сусрету – у ономе о чему се у тој књизи говори и у начину на који се о томе говори, као и у чињеници да је зборник плод сарадње двеју словенских Матица.
Распон чешко-српских културних веза веома је широк – од историје науке, и уже, историје словенске филологије, до превођења и рецепције књижевних дела у оба смера, од музикологије до политикологије и историографије, од дијалектологије до универзитетске славистике и глотодидактике. Такво богатство садржаја, које се уз то стално мења и допуњује новим подацима и новим тумачењима, по природи ствари не треба и не може стати у једну књигу.
Када о зборнику пише члан уређивачког одбора, као у овом случају, онда он о тој књизи мора говорити посматрајући је, пре свега, „изнутра“ и потврђујући чврсту жељу двеју Матица да се настави рад на проучавању чешко-српских веза, да се настави сарадња између Матице моравске и Матице српске, и да се у зборнику обраде неке од најрелевантнијих тема из историје чешко–српских веза и односа.
Зборник отварају уводна слова, из пера др Божидара Ковечека и др Јана Јанака, за којим следи дванаест радова из историје чешко-српских односа у 19. и 20. веку, који се односе на неколико проблемских области: словенска филологија (радови др Љубомире Хавликове, др Злате Бојовић), историјске славистике (радови др Вацлава Штјепанека, др Душана Квапила), историје културних веза (рад др Марцела Черног), историје економских веза (рад др Цтибора Нечаса), историја научних веза (радови др Божидара Ковачека, др Верице Копривице, др Љубомире Хавликове) и историја политичких идеја (рад др Мирослава Шестака и др Ладислава Хлатког, као и рад др Ладислава Хлатког, др Томаша Хробака и др Јана Пеликана), а завршава се подацима о ауторима зборника.
За зборнике који су плод заједничког рада понекад се питамо на каквим темељима стоје, или су можда сами замишљени као почетак и основ истраживањима која тек треба да се размахну. За зборник Од Мораве до Мораве можемо мирно рећи да представља најновији спрат одавно започете научне грађевине проучавања чешко–српских односа. Само помињање свега онога што ту грађевину чини предуго би трајало, што убедљиво потврђују постојеће библиографије о изучавању чешко–српских односа, почев од библиографије коју је саставио O. Беркопец Česká a slovenská literatura, divadlo, jazykozpyt a národopis v Jugoslavii. Bibliografie od r. 1800 do 1935 (Praha 1940) и до најновијих.
На почетку чешких интересовања за српску културу у 19. веку стоји рецензија Вацлава Ханке на Малу простонародну славено–сербску пјеснарицу Вука Караџића (Prvotiny pěkných umění, 22. VIII 1814), а затим и Ханкин превод српских народних песама (Prostonárodní srbská muza do Čech převedená, 1817), а са српске стране ода Лукијана Мушицког поводом чувене студије Јозефа Добровског Institutiones linguаe slavicаe dialecti veteris (1822). Значајно место у кругу таквих чињеница има и објављивање у Прагу на српском језику књиге: Србске народне пјесме. Са преводом ческијем, а части пољскијем… У Златном Прагу 1852, а две деценије касније и збирке на чешком језику: Zigfrid Kaper, Zpěvy ludu srbského, 1,2 (1872–1874).
А српска тематика представљала је у другој половини 19. века и књижевно надахнуће за неке чешке писце, нпр. за Прокопа Хохлоушека, који је трећу књигу Југ своје трилогије посветио Јужним Словенима, или за В. Халека, који је о Србима писао у Сликама из туђине, Ј. Неруду, аутора драме Краљ Вукашин и др.
Поред библиографија објављено је и више прегледних радова из различитих области историје чешко–српских веза, нпр. P. J. Šafařík, Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (1826); P. J. Šafařík, Památky dřevního písemnictví Jihoslovanů (1861); Jozef Konstantin Jireček, P. J. Šafařík mezi Jihoslovany (1895); Љ. Стојановић, Добровски код Срба. – Београд; M. Murko, Čechoslováci a Jihoslované // Československo–jihoslovanská revue (1931–1932); Fr. Wollman, Československo–jihoslovanské styky kulturní do války // Československo–jihoslovanská revue (1934); Коста Милутиновић. Југословенско–чехословачки односи у 19. веку (1937); M. Paulová, Tomáš G. Masarik a Jihoslované (1938); О. Berkopec, Česká literatura v Jugoslávíí // Československo–jihoslovanská revue (1939); M. Черна, Вуково дело у чешкој књижевности његовог доба // Ковчежић (1964); L. Havlik, České a jihoslovanské země v středověku // Čеskoslovensko a Juhoslávia (1968); V. Žáček a kol., Češi a Jihoslované v minulosti. Od nejstaršých dob do roku 1918 (1975); М. Квапил, Сpпска књижевност у прашком часопису Slovanský přehled (1899–1914) (1980); M. Kvapil, Pokrokové tradice česko–jihoslovanských literaturních vztahů (1988); M. Квапил, О српско–чешким књижевним везама // Словенске културе и историја међусловенских веза. – Београд: Библиотека града Београда (1996); Д. Квапил, В. Копривица, А. Корда–Петровић, Катедра бохемистике на Одсеку за славистику Филолошког факултета у Београду – историјат и перспективе // Славистика (2000); П. Пипер, Важније типолошке одлике граматичке структуре српског језика у поређењу с чешким // Slavica comparativa: Sbornik k zivotnimu jubileu prof. PhDr Miroslava Kvapila, DrSc. (2002).
Објављена су, поред другог, и два биографска речника која такође собом сведоче о интересовањима Чеха и Словака за Србе на Балкану. Један је Slovník spisovatelů Jugoslávie (Praha 1979), а други је поменути Речник балканских писаца ауторског колектива из Брна.
Српско-чешким научним везама доста су допринели славистички зборници и часописи као што су Летопис Матице српске, Československo–jihoslovanská revue, Slovenski zbornik, Slovansky přehled, Slavia, Зборник Матице српске за славистику, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, Славистика и др.
Посебан допринос чешко-српским научним везама даје у Србији Матица српска. Важан сегмент тих веза осветљен је у зборнику Од Мораве до Мораве радом председника Матице српске проф. др Божидара Ковачека „Избори чешких великана за почасне чланове Матице српске између два светска рата“, који је поред осталог утврдио да је само П. Ј. Шафарик у облику многобројних радова објавио преко осамсто страница текста у Летопису Матице српске. Значајан допринос дат је и радовима српских филолога, нпр. радовима Косте Милутиновића Југословенско–чехословачки односи у 19. веку, Ђорђа Живановића Шафарик у Новом Саду или Живана Милисавца Шафарик и Летопис Матице српске. Живан Милисавац је у својој монографији Матица српска 1826–1964 (Нови Сад, 1965) писао и о везама Јована Јовановића Змаја са чешком културом.
Само у часопису Зборник Матице српске за славистику за 35 година његовог излажења објављено је око деведесет радова из бохемистике и проучавања чешко-српских веза, из пера Мирослава Дрозде, Мирослава Захрадке, Јармиле Паневове, Миладе Черне, Мирослава Квапила, Радославе Брабцове, Наде Ђорђевић, Верице Копривице, Александре Корда–Петровић и других слависта.
Посебно су велики допринос укупним научним и наставним радом дали поједини бохемисти у српској средини, нпр. Крешимир Георгијевић, Јарослав Мали, Драгутин Мирковић и др.
Чешка историографија дала је, поред многих других дела, и две посебно значајне књиге о историји Срба и Србије: Jозефа Константина Јиречека Geschichte der Serben (1911–1918), а 2005. године поменуту књигу у редакцији др Јана Пеликана о историји Србије.
Најзад, важан сегмент подстицању чешко–српске културне сарадње дала су и друштва каква су у Београду била: Česka Beseda (основана 1868), Sokol (1882), Lumír (1885), што је такође предмет истраживања у области историје културних веза Чеха са Србима, нпр. у радовима Ј. Зд. Раушара, В. Јузе, Ј. К. Јиречека и других, док је данас достојни настављач тог облика културне сарадње Друштво пријатељства Срба, Чеха и Словака.
Поменуте библиографске информације овде се наводе само као мала илустрација проблемске и жанровске разноврсности чешко-српских научних, књижевних и културних веза, док много већи део тога овде нужно остаје непоменут, укључујући и обимне монографије.
Монографски радови о чешко-српским односима разликују се и обимом и профилом. С једне стране, имамо монографије или зборнике посвећене међусловенским односима, чији део чине главе о чешко-српским односима, а с друге стране постоје монографије у целости посвећене чешко-српским везама у неком њиховом важном аспекту.
Део до сада објављених радова даје основа за закључак о повременој епизодичности у праћењу чешко-српских односа кроз историју и о неједнакој распоређености одговарајућих истраживања у времену и научном простору, али знатан део радова сведочи о постојању и континуираних интересовања појединаца, па и читавих научних колектива, за праћење и проучавање чешко-српских веза.
Овај осврт започет је метафором о току времена, а за крај овог кратког излагања природно се нуди друга, а такође добро позната метофора о мостовима сарадње међу људима и народима, које свако може да гради према својим могућностима: велелепне и мале мостове и ћуприје, преко великих и малих препрека, сам или са другима. Или како је о томе записао Иво Андрић: „Све чиме се овај наш живот казује – напори, мисли, погледи, осмеси, речи, уздисаји – све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу и на којој тек добија свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, и према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи симболи. А наша је нада увек с оне стране.”
Приредио: Марко Марковић, Филолошки факултет Универзитета у Београду
„Словенске културе и историја међусловенских веза“ (1996)
[1] П.Пипер: Чеси и Срби у сусрету: Od Moravy k Moravě. Z historie česko-srbských vztachů v 19. a 20. století. – K vydání připravili Ladislav Hladký a Václav Štěpánek ve spolupráci s Bronislavem Chocholáčem a Liborem Janem. – Brno: Matica moravská ve spolupráci s Maticí srbskou, 2005, 312 str. // Летопис Матице српске, јануар-фебруар 2006, 189-193.