Српско-украјински књижевни односи
Пошто су културне везе део укупних дотицаја двају народа, тешко их је разграничити од осталих веза које припадају сфери религије, просвете, образовања, науке, технологије, политике, економије, спорта и др. У старијим историјским раздобљима то је било условљено синкретичношћу (неиздиференцираношћу по настанку и намени) средњовековне писане литературе, а у новијим, осим природом, узајамном повезаношћу различитих облика човековог духовног живота − програмским усмеравањем заснованим на политикама држава двају народа (често оваплоћиваним и чврсто постављеним билатералним међудржавним уговорима о сарадњи).
Посебно богата одзивима и инспиративна за украјинску културу 19. века била је фолклористичка и филолошка делатност Вука Караџића. У том сегменту значајно место имају делатности И. Срезњевског и украјинских песника В. Забила, М. Шашкевича, Ј. Холовацког, И. Франка и многих других.
У историји српско-украјинских културних веза у другој половини 19. века посебно скреће на себе пажњу следећи моменат: Украјинско културно друштво Украјинска громада, са којом је, поред осталих, био повезан и отац Максима Риљског, Тадеј Риљски, 1863. године упутила је српским научницима организованим у Друштву српске словесности (претечи Српске академије наука) позив на узајамно упознавање и зближавање српске и украјинске културе. Међу књигама које су из Кијева тада упућене у Београд био је и Кобзар Тараса Шевченка. Записник са седнице Друштва српске словесности, одржане крајем августа 1863. године потврђује да је писмо примљено са симпатијама и да је одлучено да се, као уздарје, кијевским пријатељима упуте сва дотадашња издања Друштва српске словесности.
Карактеристично је, такође, да су и код Срба и код Украјинаца национални интереси током свег тог времена, до данашњих дана, истовремено били тешко одвојиви од низа њима супротних ширих регионалних источноевропских, средњоевропских и балканских тенденција и процеса. Остваривани у оваквим посебним историјским условима, српско-украјински културни односи одликовали су се, међутим, честим раздвајањем званичних и незваничних токова, као и неуједначеношћу интензитета међусобних веза.
Историја српско-украјинских веза нам је оставила упечатљив пример таквог раздвајања током последњих деценија 19. века. Тада је украјинска интелигенција широко прихватила и развијала онај концепт словенске узајамности који су руске револуционарне демократе супротставили схватањима и програмској оријентацији московских словенофила. Његова је суштина била у томе да се панславистичка Коларова идеја не конкретизује у уливање свих словенских „племена” у руску матицу, већ да се словенска узајамност схвати као сарадња у обезбеђивању услова за слободан национални и културни развој свих словенских народа. И управо је књига украјинског професора Михаила Драгоманова, проистекла из осавремењеног виђења међусловенских односа, битно различитог од тумачења званичне руске државе, 1877. године код нас преведена и с предговором Пере Тодоровића у Новом Саду објављена. У свом предговору, правећи разлику између званичне политике и односа руског народа према Србима, Тодоровић, поред осталог истиче: „По своме политичком убеђењу, г. Драгоманов припада оној групи људи, која је у Русији позната под именом Украјинофили (малоруска народна партија). Украјинофили су први почели из Русије да помажухерцеговачки устанак, и, уопште, показали су се као најискренији и најразумнији пријатељи балканских Славена. Кад су дипломате званичне Русије, у друштву с Андрашијем и Бизмарком, саветовали порту да херцеговачки устанак угуши енергичним мерама, баш у то исто доба народна Русија, украјинофили, слали су људе и новац у Херцеговину, да потпомогну и рашире устанак. Ово је за нас врло поучно, и не треба да сметнемо с ума при оцењивању ко је ко и ко може бити наш прави пријатељ и природни савезник”. У Украјини ће у то време Иван Франко, аутор низа чланака о национално-ослободилачкој борби Срба током седамдесетих година (међу њима и текста са карактеристичним насловом Словенска узајамност и поимање Јана Колара данас), један од великих украјинских писаца, који такође заговара словенску узајамност прилагођену новом стадијуму друштвеног, националног и културног развоја словенских народа, писати о српској књижевној периодици, српским ауторима, преводити српску народну поезију и њоме се у неким својим књижевним делима инспирисати.
Осврћући се на однос великих европских сила према судбини српских устаника у Босни, Франко ће 1878. године изрећи, рекли бисмо, још увек актуелне констатације: „Пред очима цивилизоване Европе одвија се страшна, крвава драма. Очи народа и очи дипломатије окренуте су ка Истоку. И опет се понавља веома карактеристична, мада не потпуно нова појава, да су се интереси и симпатије народа разишли са интересима и погледима дипломата.”
Карактеристично је да осавремењену концепцију словенске узајамности руских револуционара демократа, коју су тако здушно заговарали „украјинофили“, у другој половини 19. века међу Србима нису подржавали само социјалисти (Пера Тодоровић, Светозар Марковић, Јован Жујовић и др.), него и многи водећи српски интелектуалци другачијих општих политичких опредељења (попут преводиоца дела великог украјинског песника: Тараса Шевченка, Стојана Новаковића или Милана Ђ. Милићевића и др.).
Упечатљиви примери сличних раслојавања српско-украјинских веза карактеристични су и за наше, новије време. До краја осамдесетих година, у оквиру међународних уговора о културној, научној, техничкој и просветној сарадњи,директне институционалне везе оствариване су по административном кључу: прва република по величини у СФРЈ превасходно са првом по величини у СССР, друга − са другом итд. (Србија са Русијом, односно Београд са Москвом; Хрватска са Украјином, односно Загреб са Кијевом). Занимљиво је да се то, и после благе корекције због удела програма сарадње Украјине са русинским, односно са украјинским етничким енклавама у Југославији, сводило претежно на усмеравање Украјинаца ка југословенским бившим аустро-угарским подручјима и обрнуто. То је свакако остављало многе значајне последице.
Београдска универзитетска славистика тако је годинама узалуд покушавала да успостави директну сарадњу са славистиком на Кијевском Филолошком факултету. У дугом периоду Београдски универзитет, који је до почетка деведесетих година нашег века неговао билатералну сарадњу са скоро свим познатијим универзитетима у Европи, није имао ни једног јединог заједничког истраживачког пројекта са факултетима Кијевског државног универзитета.
Међутим, упркос свему, та незванична, али фактичка „блокада” пробијана је директном сарадњом неких програмских (односно финансијских) аутономнијих институција и организација − са одговарајућим институцијама и организацијама у Украјини (САНУ, међународни мултилатерални скупови писаца, преводилаца, научни симпозијуми и сл.). Разуме се, увек је била пресудна лична иницијатива и самопрекор, пре свега стваралаца као јединки.
Захваљујући овако каналисаним контактима, упркос свему, у српској и црногорској периодици, рецимо од 1970. до 1980. године, на нашем језику су представљена дела близу тридесет украјинских писаца (М. Бажан, Р. Братун, М. Винхрановски, П. Вороњко, В. Холобородјко, Ј. Гуцало, И. Драч, В. Житник, И. Калинец, А. Концељсон, В. Коротич, Л. Костенко, А. Малишко, В. Мисик, М. Нагнибида, Б. Нечерда, Б. Олијњик, Д. Павличко, Л. Первомајски, М. Риљски, Х. Свитлична, В. Симоненко, М. Стељмах, М. Сингајевски, П. Тичина, Л. Украјинка, И. Франко, М. Холодни, Т. Шевченко). Међу преводиоцима ових аутора, превасходно лирских песника, нашла су се имена значајно афирмисаних, као и млађих стваралаца савремене српске културе (Петар Вујичић, Тодор Дутина, Михаило Ковач, Десанка Максимовић, Петар Митропан, Милан Николић, Радослав Пајковић, Срђан Рашковић, Љубомир Симовић, Јованка Хрваћанин). Они су у српској и црногорској периодици од 1970. до 1980. године објавили близу 150 песама украјинских писаца.
У Београду је 1969. објављена књига Шевченкове поезије Кобзар (избор) − приређивач је Петар Митропан (преводиоци су Десанка Максимовић, Јованка Хрваћанин, Сергије Сластиков и Љубомир Симовић), која је 1980. доживела у Зрењанину ново издање. После Другог светског рата, још 1949. године, наш читалац је добио књигу Украјинске народне приче (превод с руског Гордане Аћимовић), а 1963. књигу Украјинске народне бајке (превод с украјинског и избор Богдана Терзића; поновљено издање 1988). Милан Николић је 1971. приредио књигу песама Лесје Украјинке Ломикамен, објавивши у том избору, заједно са својим, преводе Десанке Максимовић и Јованке Хрваћанин, док је Радослав Пајковић 1979. године издао књигу својих превода поезије савременог украјинског песника Дмитра Павличка Морам. Пајковић је те исте године објавио у свом преводу Антологију украјинске поезије, изабравши да нам представи део украјинског песништва од 18. века (Г. Сковорода и И. Котљаревски), преко 19-ог (Т. Шевченко и др.), с посебном пажњом усмереном на прелазни период с краја 19-ог и почетаком 20-ог века (И. Франко, М. Коцјубински, Л. Украјинка и др.), све до најновијег времена. Заинтересован превасходно за модерније токове савремене украјинске поезије, што 1979. крунише представљањем Холобородјка у Књижевној речи, Срђан Рашковић 1981. године објављује одиста импресивну књигу својих превода песама Лине Костенко Скитска баба.
О украјинској књижевности су код нас у новије време, закључно са почетком деведесетих година, писали Петар Митропан, Стојан Суботин, Радослав Пајковић, Милан Николић, Срђан Рашовић, М. Ђуровић и др. Објављена је једна значајна компаратистичка књижевноисторијска студија о српско-украјинским везама: Властимир Ерчић је у обимној (рекли бисмо и капиталној) књизи Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија (Нови Сад – Београд, 1980) осветлио изузетно важне дотицаје и прожимања српске и украјинске културе 18. века. Ту проблематику дотичу у својим књигама, кад говоре о српском и словенском бароку, такође и Милорад Павић и Јован Деретић.
Веома су значајни резултати истраживања веза са Украјином у српском сликарству 18-ог века које су од 1961. године објављивали српски историчари уметности Павле Васић, Дејан Медаковић, Радмила Михајловић, Сретен Петковић, Миодраг Јовановић, Динко Давидов и др. Динко Давидов у студијама О украјинско-српским уметничким везама у XVIII веку (1968) и Украјински утицаји на српску уметност XVIII века и сликар Василије Романович (1969) посебно посвећује пажњу особености украјинске сликарске школе 17-ог и 18-ог века, па, издвојивши тако украјинско-српске везе као посебну тему, у извесном смислу одступа од њиховог традиционалног утапања у шири контекст руско-српских културних дотицаја.
У зборнику САНУ Југословенске земље и Русија у XVIII веку (1986) музиколог Даница Петровић саопштава значајне податке и сазнања о украјинским утицајима на српску духовну музику.
На међународним симпозијумима у организацији САНУ и универзитета током осамдесетих година, најзад, редовније учествују и украјински научници. Карактеристично је да се то наставља и почетком деведесетих, па и после почетка међународних санкција против Србије и СР Југославије, а Катедра за славистику Београдског универзитета је од школске 1991/92. године отпочела редовну универзитетску наставу украјинског језика.
Нема никакве сумње у то да су интензитет и токови српско-украјинских узајамних веза током свег овог историјског развоја били условљавани и опредељивани неким политичким факторима и околностима. Судбину два народа повезивала је чињеница да оба припадају православном цивилизацијском кругу и вековима се већ налазе на граници изложени разноврсним притисцима других конфесионалних цивилизација. Српски и украјински народ су даље имали, и до данашњих дана имају, значајне делове популације расуте ван својих основних територијално-државних подручја. Ова два народа су, најзад, током историје била распарчана између различитих империја, а неке међу њима биле су им, у појединим њиховим деловима, и заједничке.
Напомена: Овај текст је састављен од делова рада Миодрага Сибиновића који се може наћи на веб страници http://www.rastko.rs/rastko-ukr/au/sibinovic_antologija.html. Тежило се апсолутно верном преносу текста, који је готово немогуће остварити при оваквом подухвату. Нужне промене – иначе минималне, а нужне ради језичке, композиционе и смисаоне складности текста – следеће су: парафразирање, уклањање или додавање везника и интерпункцијских знакова, превод на српски језик са украјинског и сл.
Приредила:
Јована Вулић, Филолошки факултет Универзитета у Бегораду
Извори: http://www.rastko.rs/rastko-ukr/au/sibinovic_antologija.html