ОД МОРАВЕ ДО МОРАВЕ II
Из историје чешко-српских односа. Уредници: др Верица Копривица у сарадњи са др Александром Кордом- Петровић и проф. Предрагом Пипером.
Нови Сад, Матица српска у сарадњи са Матицом моравском 2011.
Верица Копривица – Катарина Митрићевић-Штепанек
Настава чешког језика на Филолошком факултету у Београду
Почеци бохемистике везани су за Катедру за руски језик и књижевност, која је формирана на историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду[1] заслугом професора Радована Кошутића, који је 1894. године изабран за наставника руског, пољског и чешког језика и књижевности. Први подаци о постојању наставе чешког језика нису поуздани. Може се претпоставити да је извесне облике наставе заиста изводио, јер је Кошутић био на студијама у Чешкој. После I светског рата потписана је културна конвенција између Чехословачке и Југославије, на основу које су успостављене блиске везе између универзитета и научних институција две земље, тако да је наставу чешког језика између два светска рата држао Отакар Колман (који је као аустријски војник пребегао у српску војску, а онда 1925. године дошао у Београд у својству чешког лектора).[2]
Посебна група где се бохемистика изучавала као главна струка основана је након II светског рата. Предавања је држао професор Крешимир Георгијевић, аутор прве Граматике чешког језика (1949), која поред историјских и дијалектолошких података садржи и опис фонетско-фонолошког система чешког језика са бројним елементима упоредне фонологије.[3]
Кроз дуго постојање Групе за чешки језик и књижевност свој допринос настави и изучавању чешког језика и књижевности дала су најпознатија имена српске бохемистике: Драгутин Мирковић, Стојанка Поповић и Душан Квапил. На Универзитету у Београду одбрањене су и као факултетске монографије објављене три докторске тезе из лингвистике, две из области дијалектологије и једна из творбе речи. Драгутин Мирковић је у својој монографији Говори Чеха у Славонији (Дарувар и околина; штампана 1968) описао чешке говоре, пре свега са аспекта билингвизма у контексту појмова дијалект – интердијалект – књижевни језик, с једне, и међујезички утицаји, с друге стране. Дугогодишњи наставник за чешки језик Стојанка Поповић исте године објављује своју дисертацију Говор двају чешких насеља у Босни (Нова Вес и Мачино Брдо). Материјал је ексцерпиран из разговорног језика. Највећи допринос ове монографије је откривање законитости утицаја српског језика на фонетско-фонолошки и морфолошки систем босанских Чеха и услова језичке асимилације или супституције. Стојанку Поповић је у настави чешког језика наследила Верица Копривица. Она у својој докторској дисертацији Творба именица од придева у чешком језику у поређењу са српским (2006) анализира систем деадјективних именица у оба језика полазећи од њихове садржине, тј. од творбених категорија. Највеће разлике између ова два генетски сродна језика открива на нивоу појeдиначних лексичких групација као делова творбених подтипова и лексичко-семантичких група. В. Копривица је 1984. године на истом универзитету одбранила магистарску тезу под насловом „Значење и употреба неодређених заменица у чешком и српскохрватском језику“. Област компаративне творбе је за тему своје магистарске тезе изабрала и Катарина Митрићевић-Штепанек: „Значење и употреба деминутива у чешком језику и њихови еквиваленти у српском језику“ (2005), где анализира систем именичких деминутива у чешком и утврђује њихове формалне и значењске еквиваленте у српском језику.
Дугогодишњи недостатак обимнијих приручника,[4] неопходних у процесу наставе и превођења, отклоњен је у новије време објављивањем неколико речника, врло различитих по свом обиму и намени. Године 2000–2001. најзад излази двотомни Српско-чешки речник (ауторски колектив САНУ: Емилија Качаник, Драгутин Мирковић, Слободанка Урошевић, а у припремној фази и Нада Ђорђевић и Крешимир Георгијевић), са 77 519 одредница.[5] За овај смер превођења деценијама је коришћен Veliki češko–hrvatski rječnik Јарослава Мерхаута, објављен у Загребу још 1939–1940. године (прештампан 1998). У последњој деценији појављују се два мања речника: у Прагу је 2002. године изашао џепни Srbsko-český а česko–srbský slovník с краћим прегледом српске граматике Ане Јењикове, намењен чешким читаоцима а 2008. године је В. Копривица израдила по обиму сличан (око 20 хиљада речи) Чешко-српски и српско-чешки речник са транскрипцијом чешких речи и чешком граматиком. Велику помоћ за конверзацију студентима пружа приручник Са чешким у свет (2003) Јаромира Линде који садржи кратку чешку граматику и изговор, пословни чешки, најчешће фразе и изразе.[6]
До данас је кроз Групу за чешки језик и књижевност прошло више стотина студената, дипломирало је преко 150, а као помоћни предмет или као други словенски језик (са 4 семестра) изучавало га је још три пута толико слависта. На Групи је радило петнаестак лектора из Чешке (Чехословачке) и три домаћа лектора. Тренутно у настави учествује 8 наставника и сарадника.
Организација наставе, како теоријске, тако и практичне, условљена је чињеницом да студенти прве године бохемистике углавном немају никакво предзнање из чешког језика, пошто то није наставни предмет у школама. Основне студије бохемистике на Филолошком факултету у Београду трајале су до 2005. године осам семестара, након којих су следила четири семестра магистарских студија. Наставa чешког језика у оквиру предмета Чешки језик I–IV обухватала је два плана – предавања и практична вежбања. Практични план подразумеваo je укључивање комплексног материјала свих језичких нивоа истовремено, док je теоријско представљање осветљавало језичке нивое по хоризонталним пресецима, који међусобно имају више или мање бројне споне. Граматички материјал је био представљен систематски, чиме се стицала комплетна слика језичког система. На крају сваке школске године проверавано је познавање оба плана истовремено и оцењивано је јединственом оценом. Таква концепција имала је своје предности и мане: са једне стране је стајала неопходност схватања теоријског и практичног знања на одређеном нивоу као неразлучивог, док је, са друге стране, могао бити пренебрегнут афинитет судента за теорију језика или за практичну страну језика, с обзиром на то да је материја морала бити подведена под јединствен предмет и јединствену оцену.
Усклађивање образовног система са европским системом и прилагођавање наставних планова и програма Болоњској декларацији, започето 2005. године, захтевало је извесне промене и у концепцији наставе чешког језика. Основне студије сада трају осам семестара, а дипломске, односно мастер студије, још два семестра. Предмет Чешки језик дели се на два предмета – Чешки језик I–IV (од школске 2009/10. Чешки језик 1–8), који чине теоријска предавања и Савремени чешки језик I–IV (1–8), који представља практичну наставу језика. Тако је обезбеђено више простора за наставу теорије језика, мада је основна концепција о прожимању теоријског и практичног плана у суштини остала непромењена.
Теоријска настава језика у оквиру предмета Чешки језик заснива се на традиционалној подели на лингвистичке дисциплине: фонетику, морфологију, синтаксу и речник. Оваква организација наставне грађе студенте уводи у основну структуру језика и одговара захтевима линеарности. Тек на вишим курсевима може се говорити о паралелној презентацији више аспеката и појава одједном, о ширем и дубљем изучавању језичке структуре. Тада се постепено уводи стратификациона подела са више (прелазних) слојева: морфонологија, дериватолошке теорије, синтаксичке теорије, семантика. Укључивање ових теорија обезбеђују новоуведени изборни предмети (специјални курсеви) на завршним семестрима студија.
Творба речи се у почетку изучавала у оквиру морфологије. У новије време она се осамостаљује као дисциплина којој је место између морфологије и лексикологије и предаје се један семестар. Упознавање специфичности творбе чешког као језика у коме је творбени систем веома развијен, са великим бројем творбених категорија и типова, помаже да се знатно увећа пасивни лексички фонд студената и да се мултипликује предвидивост приликом семантизације. Један семестар посвећен је настави лексикологије: лексиколошким појмовима, структури лексичких јединица и њиховим међусобним односима, њиховом функционисању у чешком језику. Проучава се савремени лексички фонд, али и његов развој кроз историју.
Током треће године студија у оквиру предмета Историја чешког језика детаљно се изучава историјски развој чешког фонолошког и морфолошког система и дају се основе историјске синтаксе. Теоријске чињенице се анализирају на примерима из старочешких споменика, који се преводе на савремени чешки језик, а увежбава се и читање тих текстова. Нажалост, часовима историјске граматике у најновијем плану додељена су само два часа недељно (1 предавања + 1 вежбања). Тај недостатак може се донекле кориговати на дипломским студијама, где студенти који се определе за смер Чешки језик могу да наставе проучавање историјског развоја чешког језика у IX семестру у оквиру предмета Развој чешког језика и чешке науке о језику.
Практичне вежбе из језика у оквиру предмета Савремени чешки језик деле се на лекторске, граматичке и вежбе из превођења. На каснијим годинама студија, на којимa је студент достигао виши ниво знања из чешког језика, организована је посебна настава превођења: у V и VI семестру уведен је изборни предмет Превођење I, на коме се стичу теоријске основе превођења, а у следећа два семестра Превођење II, које је усмерено на практично увежбавање свих видова превођења: превођење књижевних текстова и новинских чланака, затим превођење најразличитијих стручних текстова, консекутивно и симултано превођење.
Продубљивање знања из области чешког језика и усмеравање интересовања студената обезбеђује и већи број изборних двосеместралних предмета као што су Старија чешка (и словачка) лексикографија, која студенте, кроз њихово активно учешће и рад са текстовима, упознаје са чешком и словачком лексикографијом и лексикографима 16, 17. и 18. века, и Стилистика чешког језика, посвећена проучавању функционалних стилова и чешке дијалектолошке ситуације.
Студије чешког језика засноване су на конфронтативном проучавању појединих области језика, јер се у пракси показало да у настави страног словенског језика ослањање на матерњи језик има велике предности. Специфичности и разлике језичких појава уочене су код свих језичких нивоа.[7] У старијем наставном плану био је уведен и посебан предмет Конфронтациона анализа чешког и српскохрватског језика који је, додуше, трајао само једну деценију, али је поступак компарације касније постао саставни део већег броја предмета.[8] Конфронтативни приступ пружа необично велике могућности поређења сличности и разлика до најситнијих детаља. Тако се откривају законитости у функционисању појединих граматичких категорија, утврђује се њихова дистрибуција и фреквентност, проналазе се синонимична и комплементарна средства и сл. Посебан значај конфронтација има за процес превођења, када се појаве једног језика преносе у структуру другог језика, уз очување законитости и норми језика на који се преводи. Све време трајања студија језика и часова превођења јавља се потреба савлађивања комплексних проблема семантизације и еквивалентности, а главни од њих су међујезичка хомонимија, безеквивалентна лексика и питања фразеологизама.
И садашње генерације студената су током студија подстицане да се самостално баве поређењем чешког и српског језика ради што ефикаснијег савлађивања система страног језика. Наиме, студенти су дужни да током сваке школске године израде семинарски рад у којем ће конфронтативном методом анализирати одређену појаву у чешком и српском језику на нивоу морфологије, лексикологије и синтаксе. Теме семинарских радова бирају сами, при чему су усмеравани на појаве које им приликом усвајања у чешком језику причињавају веће тешкоће. Анализа њихових резултата служи за утврђивање што ефикаснијег приступа у настави, јер упозорава на оне области којима треба посветити посебну пажњу приликом организације и презентације градива.
У оквиру поменутих реформи наставних планова и програма неопходно је поменути да су студије страног језика замишљене не само као изучавање језика и књижевности, већ и као усвајање културе чешког народа. Одређени културолошки елементи укључују се у наставу језика, посебно на вежбањима са страним лектором и на часовима превођења, док су наставним планом експлицитно превиђени предмети Увод у бохемистику (I семестар), Чешке реалије (II сем.) и Културна историја Чешке (VII и VIII сем.). Програм предвиђа постепено упознавање студената са чешком културом, историјом и традицијом: са географским положајем, државним уређењем и симболима, историјским чињеницама, фолклором, уметношћу, као и чешко-српским културним везама.
Прописани захтеви и препоруке у процесу реформе високог школства у Србији отворили су многе проблеме и на Групи за чешки језик и књижевност. Нека од отворених питања остају, нпр. организација структуре основних и мастер студија која директно утиче на осмишљавање наставних планова и програма (3 + 2 године или, како је тренутно организовано – 4 + 1 година), затим вредновање знања које се сада састоји из више елемената (колоквијуми, писмени и усмени испити, активност на часу, семинарски радови и сл.) и формирање коначне оцене. Веома је важно и питање избора садржаја који резултира формирањем профила будућих филолога бохемиста. Оно захтева велику одговорност приликом утврђивања књиге предмета (главних и изборних) и прилагођавања њиховог садржаја тренутним захтевима науке, праксе, као и жељама самих студената.
Из године у годину све се више запажа међу студентима једна нова тенденција: традиционални методи представљања језичке, а посебно граматичке, грађе више нису довољни да заокупе њихову пажњу. Интенције реформисане наставе подразумевају брзо и ефектно проверавање знања помоћу упрошћених и кратких тестова, што понекад није довољно да се стекне потпунији увид и провери степен усвајања језика, као ни да се открију мањкавости, нарочито у писању и стилизацији. Томе доприноси и велика распрострањеност модерне технологије међу студентима. На једној страни они имају могућност да прате новине у овој научној области, да користе чешки национални корпус преко интернета и сл., а на другој страни то утиче на ефективност и интензивност њиховог рада на часовима. На предавањима су пасивнији у односу на раније генерације, што се може објаснити претераним ослањањем на накнадно активирање поменутих техничких помагала, за које, међутим, касније обично нема довољно времена.
Већ дужи низ година интересовање за студије бохемистике расте. Студенти се у све већем броју опредељују за изучавање чешког језика као главног, али и другог словенског језика, а у последњих неколико година и чешког као изборног језика (за неслависте). Овај податак даје наду да вишевековни традиционално добри чешко-српски односи обезбеђују повољну атмосферу за настављање те традиције, пре свега од стране младих српских бохемиста.
Приредио: Марко Марковић, Филолошки факултет Универзитета у Београду
„Словенске културе и историја међусловенских веза“ (1996)
[1] Катедра и факултет су до данас више пута мењали назив и састав: од 1905. до 1963. године Катедра за источне и западне словенске језике Филозофског факултета, од 1963. до 1990. Одсек за славистику Филолошког факултета, а од 1990. године Катедра за славистику, чији је саставни део Група за чешки језик и књижевност.
[2] Уп. Квапил, Душан – Копривица, Верица – Корда-Петровић, Александра: „Катедра бохемистике на Одсеку за славистику Филолошког факултета у Београду – историјат и перспективе.“ Славистика књ. 4 (2000), стр. 151–160.
[3] Студентима је више деценија као основни приручник служио и нешто новији уџбеник Доброславе Берг Чешки језик (граматика, текстови, конверзација, речник), који је конципиран такође компаративно.
[4] Дуги низ година, у недостатку већих речника, могао се користити само Srbocharvátsko-český а česko–srbосharvátský kapesní slovník (1963) Милоша Нохе.
[5] Први део заједничког пројекта чешке и српске академије наука, Srbocharvátsko-český slovník, изашао је у Прагу још 1982, а аутори су Јан Седлачек, Ана Јењикова, Карел Лемарие и Станислава Сикорова.
[6] Пре овог конверзацијског приручника била је доступна једино Česko–srbocharvátská konverzace, ауторке Ане Јењикове, објављена 1966. у Прагу, и невелики практични приручник (4500 речи и израза) Бранке Кубеш Чешки у свакој прилици за свакога (Праг, 1996).
[7] О томе детаљније видети у: Копривица, Верица и Корда-Петровић, Александра: „О настави чешког језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду“. Изучавање словенских језика, књижевности и култура као инословенских и страних. Београд, 2008, стр. 203–210.
[8] Уп. Копривица, В. и Митрићевић-Штепанек, К.: „Контрастивна изучавања српског и чешког језика“. Контрастивна проучавања српског језика: Правци и резултати, Београд, 2010, стр. 155–176.