Рад представља преглед историје проучавања српског језика, књижевности и културе на украјинским универзитетима: од првих трагова научног интересовања за српски језик, преко увођења србистичких, раније сербокроатистичких предмета, формирања србистичких/сербокроатистичких студија као посебног студијског профила, закључно са променом статуса србистичких студија услед политичких прилика деведесетих година. Анализирају се перспективе и достигнућа србистичких студија на универзитетима у Кијеву, Лавову и Одеси. На основу прегледа значајних монографија, кандидатских и докторских дисертација посвећених србистичким (сербокроатистичким, југославистичким) темама, издвајају се основни правци у проучавању српског језика, књижевности и културе у украјинској академској заједници.
Кључне речи: србистика, српски језик као страни, српски језик у Украјини, КНУ „Тарас Шевченко”, ЛНУ „Иван Франко”
Теми проучавања српског језика на универзитетима у Украјини може се, начелно, приступити на два начина. Она се може сагледати у ужем смислу – као упоредни преглед универзитета на којима се проучава српски језик, уз разматрање особености студијских програма, наставних и ваннаставних активности предавача и студената, сарадње са одговарајућим српским институцијама, или се проучавање србистике, раније сербокроатистике и југославистике, може посматрати у најширем могућем смислу, што би подразумевало хронолошку анализу свих постојећих предавачких, преводилачких и истраживачких активности посвећених овој тематици, концентрисаних око одговарајућих универзитета и сродних научних институција са којима остварују тесну сарадњу. Приступ за који смо се одлучили подразумева детаљнију анализу активности на самим универзитетима на основу расположиве литературе и, у случају њеног одсуства, личних контаката са предавачима уз покушај систематизације србистичких проучавања и осврт на значајне личности, одбрањене кандидатске и докторске дисертације, преводилачку делатност и значајне манифестације.
Захваљујући дугој традицији и интензивности српско-украјинских културних и научних веза, у славистичкој литератури постоји већи број публикација посвећених српско-украјинским културним везама у различитим временима [Білодід, 1965; Гольберг 1991; Лучук 1994; Рудяков 2011; Рудяков1995; Пащенко 1996; Поповић, Јармка 2010; Попович, Ярмак 2010; Пащенко 1994; Дзюба-Погребняк 2000; Поповић, 2008], делимично или у потпуности посвећених проучавању српског језика на конкретним универзитетима [Паламарчук, Чмир 2009; Стеблина-Рудякова 2009; Паламарчук, Палій, Чмир 2008; Паламарчук, Чмир 2009; Чмир 2010; Досталь 1993; Стеблина-Рудякова 2011; Ајдачић 2011]. Српски језик се данас као основни језик, што подразумева могућност стицања звања филолога-србисте, проучава на Катедри за славистику на Институту филологије КНУ „Тарас Шевченко” у оквиру четворогодишњих двопредметних студија словенске (српске) и украјинске филологије и на Катедри за славистику ЛНУ „Иван Франко”, такође у виду четворогодишњих двопредметних филолошких студија. Имајући у виду да се под комплетним вишим образовањем у Источној Европи подразумевају само завршене специјалистичке или магистарске студије, у постојећој литератури се србистички програми начелно посматрају као петогодишњи.
Могућност да српски језик изучавају као други или трећи страни језик имају студенти Дипломатске академије Украјине, Кијевског славистичког универзитета на коме су у периоду 1998–2008. године постојале и србистичке студије као посебан смер, затим ОНУ „И.И. Мечникова”, на Катедри за општу и словенску лингвистику Филолошког факултета и, од прошле школске године, на Катедри за теорију и праксу превода на Факултету за германску и романску филологију. Иако званично у Харкову никада нису постојале србистичке (сербокроатистичке) студије, нешто пажње ћемо посветити и датој образовној институцији кроз кратак преглед кључних момената и личности.
У раду ће укратко бити размотрена преводилачка делатност украјинских србиста у целини, као и актуелно стање и перспективе србистичких научних истраживања на институцијама блиским универзитету.
КНУ „Тарас Шевченко”
У србистичкој традицији Кијевског националног универзитета „Тарас Шевченко” могу се издвојити два кључна периода: период од њеног увођења до краја Првог светског рата и период од Другог светског рата до данашњег дана, у оквиру кога се, опет, могу уочити мање целине. Изучавање славистике на поменутом универзитету траје од 1842. године, када је на основу статута Универзитета у склопу Историјско-филолошког одељења Филолошког факултета основана Катедра историје и књижевности словенских наречја на само осам година старом Императорском универзитету Светог Владимира, иначе шестој по реду високошколској установи отворенoj на територији Руске империје [Паламарчук, Чмир: 20092; Стеблина-Рудякова: 2009; Паламарчук , Палій, Чмир: 2008].
Интересовање за јужнословенске теме показивао је већ први ректор универзитета М. А. Максимович, који је у својим радовима први поредио украјинске думе са руским песмама и српским јуначким песмама [Карацуба: 2002] и који је, следећи пример Вука Караџића, 1827. године издао збирку Малоруске песме праћену одговарајућим речником [Чмир 2008: 159], а када се припремало оснивање славистичке катедре Вук Стефановић Караџић био је разматран као један од потенцијалних кандидата за њеног управника [Досталь 1993: 5].
У другој половини XIX века у кијевским периодичким издањима публикују се путописи и радови на јужнословенске теме (детаљније у раду Чмир, 2010: 165-167), док се као посебна издања објављују рад Т. Д. Флоринског посвећен Косовској бици (В память 500-летия Косовской битвы, 1889) и А. И. Степовича (Некоторые черты новейшего литературного общения между Русскими и Сербами, 1894).
Славистичка предавања на самом Универзитету почињу у другом семестру школске 1846/1847. године, и то на почетку бохемистичка, да би се сербокроатистика појавила нешто касније. Анализирајући наставне планове од оснивања Универзитета до 1907. године, Л. М. Стеблина-Рудјакова [2009: 99] примећује да се србистичке теме појављују тек спорадично: у виду курсева А. А. Котљаревског из историје бугарске и српске књижевности у школској 1878/1879. години и курсева словенских језика, укључујући и српски.
Ову традицију наставља доцент А. И. Степович курсевима „Новија српска књижевност” (почев од 1898. године) и „Читање и објашњавање књижевних дела и народних умотворина” (од 1909. године), својом монографијом Преглед историје српскохрватске књижевности од преко 400 страница [Степович 1899], многобројним радовима и преводима са јужнословенских језика.
Још активније изучавање јужнословенских језика почиње од 1907. године, када своју предавачку каријеру започиње слависта А. М. Лукјаненко, у чијем је истраживачком опусу значајно место заузимала сербокроатистика. Његов магистарски рад под насловом Политичка и културна делатност браће Зрински и Франца Франкопана (из историје политичког, културног и економског живота Хрвата у XVII веку, а такође и из историје стварања њиховог књижевног језика), одбрањен 1911. године, био је две године касније награђен наградом Руске академије наука О. О. Котљаревски [Паламарчук, Чмир: 20092], а његова монографија Кајкавско наречје (1905. година), обима 320 страница, представља прву целовиту монографију посвећену овом наречју [Паламарчук, Чмир: 20091; Флоринский 1905, с. 209]. За потребе својих предавања из упоредне граматике, историје језика и дијалектологије српскохрватског језика припремио је и одговарајући практикум [Лук’яненко 1913].
Од 1881. до 1917. године на челу катедре се налазио Т. Д. Флорински, ученик Ватрослава Јагића [Паламарчук, Чмир 2007] чији су магистарски рад (Южные славяне в Византии во второй четверти XIV века, 1982) и докторска дисертација, одбрањени 1888. у Санкт Петербургу (Памятники законодательной деятельности Душана, царя сербов и греков), били посвећени јужнословенским и српским питањима. У низу значајних истраживања аутора издвајају се двотомно издање Лекции по славянскому языкознанию [Флоринский 1895; 1897] чијих је 190 страница посвећено српскохрватском језику и рад Славянское племя, првобитно планиран као поглавље Јагићеве Историје словенске филологије [Чмир 2010: 172], а касније ипак објављеног као посебно издање у Кијеву [Флоринський 1907], у коме се даје детаљна класификација Јужних Словена на основу етнонима, лингвистичких карактеристика и вероисповести. Флорински је као ментор инспирисао свог студента К. Ф. Радченка на бављење јужнословенским књижевностима и писање обимног рада посвећеног Доситеју Обрадовићу, који је касније објављен у виду монографије [Радченко 1897]. Научни допринос Т. Д. Флоринског био је адекватно награђен и на јужнословенском простору: дописним чланством у Јужнословенској академији наука и уметности у Загребу (1890) и Српској краљевској академији (1897) и орденом Кнеза Данила I степена (1895) [Чмир 2010: 174-5].
Прво поглавље србистичке историје на Кијевском универзитету затварају предавања М. Л. Туницког (1918-1922) из српскохрватског језика, историје бугарске и српске књижевности и вежбе из словенске филологије и књижевна истраживања песника и слависте М. А. Драј-Хмаре [Чмир 2010: 182].
У периоду после Првог светског рата Универзитет доживљава неколико промена назива и реорганизација, да би поново започео свој рад 1933. године. Међутим, Катедра за славистику је обновљена тек 1947. године, на инсистирање академика Л. А. Булаховског. Важно је поменути да су се у сфери интересовања овог академика налазиле и сербокроатистичке теме, пре свега природа српског акцента, којој не само да је посветио обимну студију [Булаховский 1983], него је српску грађу користио у сврху поређења и у другим својим акцентолошким радовима, и на такав начин ударио темеље контрастивним проучавањима српског и украјинског језика у Украјини [Поповић, Јармак: 2010; Попович, Ярмак 2010]. Значајно је истаћи и његов предговор издању српских народних песама у преводу украјинских песника посвећен српском епосу [Булаховський 1955], као и лични допринос популаризацији српске културе и сербокроатистичких тема (детаљније информације у раду са конференције о везама Србије и Харковског универзитета [Ярмак 2010].
Почев од 1961. године, студенти руске и украјинске филологије имају могућност да изучавају јужнословенске језике као факултативне предмете и стекну звање „стручњак за српскохрватски језик”, а 1973. године је уписана прва прва група студената на смер Српскохрватски језик и књижевност, док студенти журналистике и историје (смер Историја Јужних Словена) имају могућност похађања наставе српског језика од школске 1976/1977. године [Стеблина Рудякова 2011]. Детаљне информације о предавачима, страним лекторима, одбрањеним дисертацијама и каријерним достигнућима појединачних студената сербокроатиста и србиста могу се пронаћи радовима актуелних предавача [Стеблина Рудякова 2010; Ајдачић 2011], тако да ће у нашем раду бити издвојени само кључни моменти.
Први предавач српскохрватског језика била је доцент И. П. Бондар, кандидат филолошких наука, аутор већег броја приручника из српског језика [Бондар 2000; Бондарь 1983, 1984, 1985, 1987, 1990], која се на катедри задржала целих 27 година (1973-1990) и чији је научни, педагошки и лични допринос раду катедре описала Вероника Јармак у неколико чланака [Ярмак 20101; Ярмак 20102]. Почетне године катедре обележила је и предавачка делатност слависте који је студије завршио у СФРЈ А. И. Черненка (1974-1977) и бохемисткиње која се са српскохрватским сусрела тек на постдипломским студијама, Н. О. Непорожње (1976-1989), затим филолога српскохрватског и украјинског језика, доктора историјских наука Ј. Н. Пашченка (1989-1995), доцента В. И. Јармака (1990-1993). Интересовање Н. О. Непорожње за југословенску књижевност илуструје дисертација о Михајлу Лалићу, одбрањена на Московском државном универзитету [Непорожня 1977], као и публикација посвећена историји књижевности југословенских народа, која се међу издањима Института филологије наводи без детаљнијих библиографских података као Історія літератур народів Югославії.
Јевгениј Пашченко је значајан и као проучавалац сербокроатистичких тема, чија је кандидатска дисертација била посвећена југословенској књижевности, односно стваралаштву В. Назора [Пащенко 1981], а докторска српско-украјинским везама у доба барока [Пащенко 1996]. Обе дисертације су публиковане у виду монографија [Пащенко 1983; Пащенко 1994], а животни пут професора је одвео у Загреб, прво на краткотрајни дипломатски ангажман, а касније и трајно – на Катедру украјинистике Свеучилишта у Загребу, чији је и данас управник. Јевген Пашченко је изузетно активан и као аутор и као приређивач бројних издања на украјинистичке и кроатистичке теме, као и на теме хрватско-украјинских веза.
Предавачка и истраживачка делатност Веронике Јармак везује се за различите институције и обухвата истраживање ширег круга србистичких тема, ангажман у предавању српскохрватског језика на Институту за филологију КНУ „Тарас Шевченко” (1990–1993) и српског језика на Кијевском славистичком универзитету (1998–2003), Кијевској дипломатској академији и курсевима при Министарству иностраних послова. Тренутно је ангажована у Институту за лингвистику „А.А. Потебња” при УНА, ради на изради докторске дисетације Поетика претерита у српском књижевном језику ХІХ-ХХ века, преводи и истражује широк спектар србистичких тема.
Од увођења сербокроатистике као посебног смера, наредне три генерације студената су уписиване сваке године, да би се касније нове генерације, које су бројале у просеку 6-8 студената, примале сваке друге године, уз незнатна одступања, све до 1993. године. Студије су трајале десет семестара, од чега су прва три семестра била посвећена овладавању језиком на комуникативном нивоу, после чега су следила предавања из књижевности и различитих лингвистичких дисциплина, док је последњи, десети семестар био предвиђен за студентску праксу и припрему дипломског рада. Захваљујући сарадњи са југословенским универзитетима, студенти су имали могућност да отпутују на групно путовање у Југославију у трајању од месец дана, да добију индивидуалне језичке курсеве на неком од универзитета, а сваке године би један студент добио прилику да свој дипломски рад припрема на говорном подручју у току шестомесечног студијског путовања. Студенти бохемистике и полонистике имали су прилику да слушају српски језик шест семестара као други словенски, са циљем достизања комуникативног нивоа познавања језика, уочавања међусловенских језичких паралела и овладавања граматичким системом.
После поделе СФРЈ, и сербокроатистика је 1993. године подељена на две одвојене студијске групе: Хрватски језик и књижевност и Српски језик и књижевност, на које се наизменично уписују групе од по десетак студената. Прва генерација студената је уписана 1994. године, а од тада се катедри придружују и нови предавачи: кандидат филолошких наука доцент О. И. Дзјуба-Погребњак (од 1994. године) као предавач књижевности и асистент Л. Н. Стеблина-Рудјакова као предавач језика (од 1994. године), којима се касније придружују П. Н. Рудјаков (од 1996. до 2014. године), затим доценти Н. Л. Билик и О. М. Деркач (обе од 2003. године).
Доцент катедре за славистику Олена Дзјуба Погребњак (1995–2000. године асистент на истој катедри) изводи наставу из историје српске и хрватске књижевности, аутор је већег броја радова и студија, као и приручника о украјинско-српским књижевним везама ХХ века [Дзюба Погребняк 2000]. Своју кандидатску дисертацију је посветила романима М. Црњанског [Дзюба-Погребняк 1994].
Асистент Л. Н. Стеблина Рудјакова ангажована је у извођењу наставе лингвистичких дисциплина на материјалу српског језика, аутор је више научних радова и Упутства за транскрипцију топонима СРЈ, Хрватске, БиХ (Інструкцію з передачі географічних назв СРЮ,. Хорватії, Боснії та Герцеговини) за Институт за картографију Украјине. Предала је у штампу приручник из историје српског језика довуковског периода [Стеблина-Рудякова 2014].
Редовни професор П. Н. Рудјаков (од 1996. до 2000. доцент катедре), политолог и филолог, предавао је 1996–2013. више педмета везаних за књижевност на основним и магистарским студијама, а био је и ангажован као ментор при изради докторских дисертација.
Истраживао је хрватско-украјинске књижевне односе [Рудяков 1987], као и историјске романе Андрића, Селимовића, Крлеже, Црњанског [Рудяков 1993]. Овој теми биле су посвећене његова докторска дисертација [Рудяков 1995] и монографија на српском језику [Рудяков 1998]. У кругу професорових интересовања нашла се и сеоба Срба у Русију у XVIII веку [Рудјаков 1996], Нова Сербија и Славеносербија [Рудяков 2001], документи о Србији и Србима у Кијевским архивима [Рудяков 1997]. Један је од аутора уџбеника историје Западних и Јужних Словена од давних времена до ХХ века [Яровий, Шумило, Рудяков 2009].
Доцент Н. Л. Билик започела је своју каријеру као асистент на катедри (2003. године), затим је одбранила кандидатску дисертацију посвећену рецепцији Андрића у Украјини [Білик 2005]. Ангажована је у извођењу наставе из већег броја предмета, укључујући историју српске и хрватске културе, српску и хрватску књижевност у контексту словенске књижевности, теорију српске/хрватске књижевности, лексикологију српског/хрватског језика. Предавала је српски језик на Дипломатској академији; од 2006. године руководи Славистичким центром при Катедри; аутор је уџбеника о украјинско-српским књижевним односима ХХ века 2008; коаутор украјинско-српског речника лингвистичке терминологије [Паламарчук, Стрельчук, Білик, Ткаченко, Шевченко 2008], српско-украјинског речника лингвистичке терминологије [Стрельчук, Білик, Деркач, Шевченко 2009], украјинско-руско-српског речника термина из области тржишта некретнина [Бондаренко, Білик, Паламарчук 2011].
Асистент О. М. Деркач (раније Ткаченко) запослена је на катедри од 2003. године, истражује стваралаштво Андрића, коме је посветила и своју кандидатску дисертацију [Ткаченко 2005], а поред историје књижевности, предаје и предмете везане за превођење са српског и на српски језик. Један је од аутора већ помињаних српско-украјинског и украјинско-српског речника лингвистичких термина.
Значајну улогу у извођењу наставе имали су и предавачи изворни говорници српскохрватског/српског језика, који су на основу међудржавних споразума долазили у Кијев као лектори: Тодор Дутина (1973–1975), Станко Кораћ (1975–1976), Силва Поповић (1977–1978), Милан Радуловић (1979–1981), Сафет Кадић (1982–1984), Ненад Шућур (1985–1987), Миленко Поповић (1988–1989), Љубица Наранчић (1990–1993) и Дејан Ајдачић (од 2003. године до данас на основу међудржавног уговора о сарадњи Министарства образовања Републике Србије, међуфакултетског договора између Кијевског националног универзитета „Тарас Шевченко” и Универзитета у Београду). Докторску дисертацију Свет демона у књижевности српског романтизма [Ајдачић 2000] одбранио је у Београду, а три године касније преселио се у Украјину. Из његове изузетно богате библиографије може се издвојити неколико монографија посвећених србистичким темама: студија о Новаку Килибарди [Ајдачић 2000], зборници радова о фолклору Јужних Словена [Ајдачић 2004], славистичких истраживања 2007, студије о словенској научној фантастици на српском [Ајдачић 2008; Ајдачић 2009] и украјинском језику [Ајдачић 2010], монографија о демонима и боговима [Ајдачић 2011] и преображењима Ероса у словенским књижевностима [Ајдачић 2013]. Дејан Ајдачић је уредник већег броја зборника о Новаку Килибарди [Ајдачић 1981, 1982, 1983], зборника о антиутопијама у словенским књижевностима [Ајдачић 1999], чуду у словенским културама [Ајдачић 2000], еротском елементу код Словена [Ajdačić 2000], народној књижевности, словенској фантастици, научној фантастици [Ајдачић, Јовић, 2007; Ajdačić, D., Suvin, D. 2009; Ајдачић 2011; Айдачич 2013], Драгославу Михајловићу [Ајдачић, Момчиловић 2009], јужнословенским темема код Јакобсона [Ajdačić, Lazarević, Di Đakomo 2010], Николи Тесли [Ајдачић 2014]. Заједно са др Јулијом Билоног (данас Драгојловић), контрактуалним лектором украјинског језика у Београду, саставио је украјинско-српски речник спојивости речи, изузетно користан приручник за предаваче и преводиоце [Айдачич, Білоног 2005]. Из набројаних монографија и зборника можемо закључити да се др Дејан Ајдачић поред србистичких тема бави и контрастивним темама, тако да српску књижевну и фолклорну грађу разматра у поређењу са грађом других словенских народа. Активан је учесник славистичког живота у Украјини, организатор и учесник бројних манифестација, књижевних вечери, округлих столова и конференција на србистичке и славистичке теме, оснивач и главни уредник Кодова словенских култура, српско-украјинског зборника Украс, који садржи велики број радова, превода, библиографских спискова и друге изузетно корисне грађе, аутор и уредник свесловенског интернет-портала Растко, богате ризнице научних, уметничких и информативних славистичких текстова на свим словенским језицима.
Савремене србистичке студије су конципиране као двопредметне, тако да дипломци добијају звање професора украјинског и словенског (српског) језика и књижевности. Четворогодишње студије подразумевају овладавање српским језиком, наставу српске књижевности од другог семестра и другог словенског језика од друге године, већи број лингвистичких курсева (фонетика, морфологија, творба речи, лексикологија, историја језика) и књижевних предмета, двонедељно студијско путовање у Србију, стипендије за летње и зимске школе српског језика на универзитетима у Београду и Новом Саду, преводилачку праксу у Амбасади Србије и до 2011. године и педагошку праксу у настави српског језика у Словенској гимназији. Од 2006. године постоји и Центар за славистику, опремљен потребном литературом и рачунарима са приступом интернету, а катедра за своју библиотеку добија преко Народне библиотеке Србије књиге из програма подршке србистичким центрима. Поред студената-србиста, српски језик на Институту Филологије при КНУ „Тарас Шевченко” уче и студенти западнословенских језика као други словенски (шест семестара) и студенти групе за књижевну теорију и стваралаштво (један семестар).
Приказ србистике КНУ „Тарас Шевченко” не би био комплетан без напомене да су двопредметне србистичке студије на овом универзитету завршиле и проф. др Људмила Поповић, оснивач Групе за украјински језик, књижевност, културу, редовни професор Катедре за славистику, од 2013. године на функцији управника катедре, и др Јулија Драгојловић (раније Билоног), контрактуални лектор за украјински језик на Групи за украјински језик, књижевност, културу, раније предавач српског језика на Кијевском славистичком универзитету.
ЛНУ „Иван Франко”
Подаци о изучавању српскохрватског, а касније српског језика на ЛНУ „Иван Франко” теже су доступни у односу на податке о Кијевском универзитету. Са странице посвећене историјату Катедре за славистику и из неколико публикација посвећених Катедри у којима се помиње сербокроатистика [Албул 2009; Панів 1998; Татаренко 2012], могуће је стећи основну представу о развоју и актуелном стању дате дисциплине.
Катедра за славистику први пут је основана 1888. године, 17 година после оснивања самог Универзитета, и носила је назив „Установа за упоредну филологију словенских језика, књижевности и уметности”. Није давала могућност учења српског језика ни као основне ни као помоћне дисциплине. Прва сербокроатистичка студија на овом универзитету припадала је И. С. Свенцицком и била је посвећена српскохрватској приморској књижевности [Свенціцький 1951]. Окарактерисана је од стране саговорника као важно научно истраживање [Гребінський 1952]. У кратком присећању Н. Х. Копистјанске, чији је И. С. Свенцицки био професор и ментор, проналазимо податак да су студенти имали прилику да слушају професорова предавања о „старобугарској и српскохрватској књижевности” [Панів 1998: 112-113], али из контекста није јасно да ли је реч о посебном предмету, делу неке научне дисциплине или предавањима у Музеју украјинске уметности. Детаљнији осврт на сербокроатистичке теме у радовима И. С. Свенцицког могуће је пронаћи у једном од радова тематског зборника посвећеног овом професору [Моторний, Татаренко 2004].
Седамдесете године ХХ века донеле су одређене промене у раду Катедре, које су пре свега подразумевале увођење нових дисциплина и запошљавање већег броја предавача. Захваљујући личном залагању тадашњег управника катедре К. К. Трофимовича, иначе члана Матице Српске, 1974. године је уведен смер Српскохрватски језик и књижевност. Први предавач српског језика, доктор филолошкх наука, В. Ј. Мојсејенко. завршио је славистичке студије на универзитету у Санкт Петербургу и на позив управника катедре водио је практични курс српскохрватског језика, синтаксу и друге теоријске лингвистичке дисциплине у периоду од 1974. до 1994. године, када се сели у Мађарску. Према сећањима бивших студената [Татаренко 2012], његова предавања су била усмерена не само на језик, већ су омогућавала студентима да се упознају са уметношћу и културом језика који уче. Кандидатска дисертација одбрањена 1981. године на Лењинградском државном универзитету била је посвећена чешком утицају на формирање језика хрватске науке и просвете, док је докторска дисертација, одбрањена на истом универзитету 1989. године, имала општесловенско усмерење. Годину дана после В. Ј. Мојсејенка, катедри се, по завршетку славистичких студија и курса симултаног превођења на МГУ „Ломоносов” (1975), придружује и Г. П. Тиртова, која се као доцент у Лавову задржала до 1993. године, после чега се вратила у своју Алма Матер. Њена кандидатска дисертација из области творбе речи одбрањена на МГУ, под руководством В. П. Гудкова, била је у потпуности посвећена српскохрватском језику [Тыртова 1984].
У доступним изворима Лавовског универзитета није могуће пронаћи податке о њеној предавачкој и научној делатности, али се из биографске забелешке на сајту МГУ да закључити да је могла предавати практичне курсеве српског језика и лингвистичке дисциплине. У првим деценијама постојања сербокроатистике у настави нису били ангажовани изворни говорници, а студенти нису имали могућности студијских путовања и усавршавања на говорном подручју.
Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година на Катедру долази нова генерација предавача (А. Татаренко, Љ. Васиљева, О. Кравец), од којих већина активно предаје до данас.
Доктор филолошких наука Ала Татаренко данас има звање редовног професора и управника Катедре, предаје српску, хрватску и бугарску књижевност, бави се истраживањима јужнословенске и украјинске књижевности, словенским књижевним везама, аутор је пет монографија о српској књижевности издатих у Украјини и Србији [Татаренко 2081; Татаренко 2082; Татаренко 2010; Татаренко 2013; Татаренко 2013], уџбеника српске постмодерне књижевности [Татаренко 2013], приређивач неколико антологија српске књижевности, преводилац, књижевни критичар, публициста, есејиста, организатор бројних манифестација посвећених јужнословенским књижевностима и културама. Кандидатска и докторска дисертација Але Татаренко такође су биле посвећене српској књижевности (1989: Мілош Црнянський та його роман ‘Переселення’; 2011: Поетика форми в прозі постмодернізму (на матеріалі сербської літератури), а сама професорка је активан учесник српске књижевне сцене и чест гост наших универзитета.
Доктор филолошких наука и редовни професор, Људмила Васиљева, активно се бави темама српског и хрватског језика, држи теоријске курсеве савременог књижевног српског и хрватског језика, као и историје српског, хрватског и словачког. Звање кандидата филолошких наука стекла је радом посвећеним савременој српскохрватској друштвенополитичкој лексици послератног периода (Сучасна сербсько-хорватська суспільно-політична лексика (післявоєнний період), 1984), а доктора дијахронијским истраживањем посвећеним постанку и развоју књижевних језика штокавског дијалекатског система (Становлення і розвиток літературних мов штокавської діасистеми, 2004). Аутор је и приређивач већег броја књига, од којих су за нас интересантне две монографије посвећене српскохрватским темама [Васильєва 2002; Vasiljeva 2010] и студије посвећене јужнословенској проблематици у лингвистичким радовима Ивана Франка [Васильєва 2006]. Професорка Васиљева је на нашим просторима позната по већем броју социолингвистичких истраживања посвећених језицима издвојеним из некадашњег српскохрватског, затим као један од аутора Правописа црногорског језика (2010).
Доцент Олга Кравец је од 2003. године присутна на Катедри за славистику, као предавач већег броја предмета, између осталог и савременог српског језика као основног и другог словенског. Бави се проучавањем словенских књижевности, књижевном теоријом и преводилачким радом. Аутор је студије о међусловенским књижевним везама, у којој се дотиче и сербокроатистичких тема [Кравець 2004].
Кандидат филолошких наука Свитлана Адаменко била је ангажована у настави српског језика, да би касније била ангажована у својству конктрактуалног лектора, а касније и сталног предавача украјинског језика у Немачкој, на универзитетима у Регензбургу и Гетингену.
Марија Василишин ангажована је у настави српске књижевности, бави се преводилачком делатношћу, истраживањима у области историје српске књижевности и теорије превођења. Одбранила је кандидатску дисертацију посвећену савременој српској књижевности (Неореалістична проза в сербській літературі 60-70-х років ХХ століття, 2004). Припрема украјинско-српски тематски речник и, заједно са кроатисткињом Маријаном Климец, хрестоматију текстова за читање на српском језику.
Кандидат филолошких наука Христина Стељмах, која је ангажована, између осталог, и у извођењу наставе Савременог српског језика као основног, после издвајања Катедре за пољски језик из оквира Катедре за славистику званично је прешла у редове полониста. У фокусу њеног научног интересовања налази се женска проза, којој је посветила и кандидатску дисертацију о Јасмини Тешановић (Творчість Ясміни Тешанович у контексті жіночого письма, 2004).
Асистент Зорјана Хук, која предаје на катедри од 2002. године, има значајно место у настави савременог српског језика због свог трогодишњег боравка на Универзитету у Београду у својству контрактуалног лектора за украјински језик (2007–2010). Поред наставе српског језика, она предаје историју српске књижевне критике, белоруски језик, бави се преводилаштвом, научним радом и припрема кандидатску дисертацију из српске књижевности.
Српски језик се на ЛНУ „Иван Франко” изучава у оквиру петогодишњег програма (основне и мастер студије) Српски језик и књижевност и подразумева девет семестара наставе српског језика и осам семестара наставе историје српске књижевности. Циљ наставе је оспособљавање дипломаца за бављење преводилачком и предавачком делатношћу, тако да се поред практичних курсева предају и теоријске лингвистичке дисциплине (фонетика са фонологијом, правопис, морфологија, творба речи, лексикологија, синтакса), историја језика и историјска граматика, историја културе и фолклора, теорија превођења и бројни специјални курсеви. Студенти других словенских језика имају могућност да изучавају српски као други словенски језик током пет семестара и на тај начин се оспособе за активно коришћење научне литературе на српском језику и писмено превођење, или као трећи словенски језик у виду једносеместралног курса. Просечна динамика уписа на групу Српски језик и књижевност је: два пута у току пет година по десет студената. Осим студената Катедре за славистику, наставу српског у оквиру предмета Савремени словенски језик похађају и студенти украјинистике, русистике, фолклористике, библиотекарства, глуме, филологије, историје, географије, међународних односа и журналистике). Обим, интензитет и циљеви наставе разликују се од смера до смера.
Ваннаставна делатност наставника и сарадника групе Српски језик и књижевност састоји се у превођењу српске књижевности на украјински језик и украјинске књижевности на српски, проучавању књижевности (А. Татаренко; З. Хук; М. Василишин; Х. Стељмах; О. Кравец) и језика (Љ. Васиљева) уз неизбежну напомену да се овај рад концентрисао само на њихове србистичке радове, остављајући тако ван фокуса бројне њихове публикације посвећене другим словенским (пре свега хрватском) језицима и књижевностима или украјинистичким темама. Осим бројних ваннаставних активности на самом универзитету, предавачи учествују на конференцијама у Украјини, Србији и другим земљма, организују књижевне вечери, презентације и друге манифестације усмерене ка промоцији српске културе у Украјини и украјинске културе у Србији. ЛНУ „Иван Франко” остварује активну сарадњу са универзитетима у Београду, Новом Саду и Крагујевцу, захваљујући чему студенти имају прилику да у току студија допутују на двонедељно групно студијско путовање у Београд, добију индивидуалне стипендије за учешће у летњим и зимским школама српског језика или проведу неколико месеци на једном од набројаних универзитета. У настави нису ангажовани лектори, нити изворни говорници српског језика.
ОНУ „И.И. Мечнкиков”
На Националном одеском универзитету „И. И. Мечников” не постоје студије србистике као основне дисциплине, али се српски језик предаје на Катедри за општу и словенску лингвистику Филолошког факултета и на Катедри за теорију и праксу превода на Факултету за германску и романску филологију. Српски језик се на Катедри за општу и словенску лингвистику предаје у оквиру двосеместралног курса Савремени словенски језик (западнословенски или јужнословенски) за студенте смерова Руски језик и књижевност и Украјински језик и књижевност. Курс има теоријско и комуникативно усмерење и сврстава се у опште курсеве, настављајући се на Увод у славистику и Старословенски језик и припрема студенте за Упоредну граматику словенских језика. Наставу српског језика похађа у просеку 8-12 студената русистике и 15-20 украјиниста. Катедра остварује активну сарадњу са Филозофским факултетом у Новом Саду, Филолошким факултетом у Београду (Међународним славистичким центром) и Библиотеком Матице Српске. Први предавач српског језика била је доцент, касније професор Аделаида Константиновна Смољска, која је после проведене две школске године на Универзитету у Београду (1965-1968) од оснивања Катедре за општу и словенску лингвистику, па све до своје смрти 2004. године предавала српски језик и сродне предмете. Докторска дисертација А. К. Смољске у области творбе речи (Развитие именного словообразования в сербскохорватском языке) одбрањена 1993. у Москви, била је наредне године верификована и од стране Института за лингвистику НАНУ. Богата библиографија радова А. К. Смољске обухвата преко 130 јединица, од којих је значајан број посвећен јужнословенским темама.
Временом су се катедри придружили и други предавачи српског језика, пре свега проф. др Николај Зубов (1993–2009. предаје српски језик и налази се на функцији управника Катедре), затим мр Е. Е. Минкевич, мр С. В. Дмитријев и доцент О. М. Пејчева.
Предавачи се не баве активно преводилачким радом, у настави нису ангажовани лектори српског језика, не организују се студентске размене на редовној бази. За сада нема србистичких монографских и уџбеничких издања. Осим наставе, на катедри се организују и бројне ваннаставне активности у оквиру којих студенти учествују у програму и на српском језику.
У школској 2013/2014. години, на иницијативу Николаја Зубова, започета је настава српског као трећег језика струке са уписом у диплому након полагања испита у оквиру Катедре за теорију и праксу превода на Факултету за германску и романску филологију. Курс српског језика изводи се као практични курс током четири наставна полугодишта у обиму од 500 академских часова са подразумеваним теоријским курсом граматике, који претходи завршном испиту. За сада нису предвиђени часови књижевности, нити културе, а знања из ових области ће студенти стицати кроз лектиру. У току прве школске године се за српски језик одлучило укупно 30 студената, а план је да се у наредним годинама српски језик утемељи као допунски језик струке на Факултету за германску и романску филологију.
Дипломатска академија Украјине
Српски језик се на Дипломатској академији Украјине предаје од 2008. године као један од изборних предмета на Катедри за стране језике. Студенти се могу одлучити да слушају српски језик као други или трећи страни језик и одабрати курс у трајању од два или четири семестра. Курс је усмерен ка овладавању основама пословног српског језика. Сваке године у просеку 9 студената одабере овај предмет.
Први предавач српског језика била је Н. Л. Билик, од периода 2006-2008. године, данас доцент за књижевност на КНУ „Тарас Шевченко”, коју је касније заменила доцент Ј. В. Писаренко, кроатисткиња чија је ужа област научног интересовања гендерни аспект хрватске и српске књижевности.
Дипломатска академија Украјине не остварује сарадњу са српским институцијама, не учествује у разменама студената, лектори изворни говорници не учествују у извођењу наставе. До сада није било значајних монографских издања из области србистике.
Кијевски славистички универзитет
Српски језик се на приватном Кијевском славистичком универзитету предавао као основни језик од 1998. до 2008. године, док се као други страни језик предаје од 2000. године све до данас. Србистичке групе су имале у просеку 7-10 студената, док је средњи број студената који уче српски језик као други 15. Основне студије србистике су трајале четири године, тако да се српски језик проучавао укупно 8 семестара, док програм српског језика као другог страног језика за студенте међународних односа и психологије подразумева учење језика у току 6 семестара.
Од оснивања универзитета на њему су предавали: доцент Ирина Бондар (1998–2004. године (у том периоду је настао и уџбеник српског језика за почетнике на украјинском језику [Бондар 2000; 2001; 2002; 2003])), доцент Вероника Јармак (1998–2003. године), (предаје практични курс српског језика, историју језика, методику наставе српског језика као страног за говорнике источнословенских језика и издаје приручник за студенте треће године [Ярмак 2001]), доцент Дејан Ајдачић (2001–2007. године, држи курсеве из више предмета), проф. др Павел Рудјаков (1998–2000. године држи већи број специјалних курсева из књижевности), доцент Мирослава Карацуба (2002–2006. године, предавала је језик студентима србистике, одбранила је кандидатску дисертацију о украјинској интерпретацији јужнословенске поезије [Карацуба 2000]), Јулија Билоног (2003–2005, одбранила је кандидатску дисертацију о стваралаштву Павића [Білоног 2011], од 2005. године ангажована као контрактуални лектор за украјински језик у Србији), Светлана Пастух (2005–2007), Илона Чајка Луковић (од 2004. године до данас, предаје српски језик као други страни).
Кијевски славистички универзитет не остварује сарадњу са српским и украјинским институцијама на којима се проучава српски језик, у овом тренутку не ангажује српске лекторе у настави и не организује размене студената. До сада су издата два уџбеника српског језика на украјинском језику.
ХНУ „В. Н. Каразин“
Иако на Харковском националном универзитету „В.Н. Каразин” (раније ХНУ „Максим Горки”) нема, нити је икада било србистичких студија, овај универзитет је тесно повезан са Србијом од самих почетака његовог рада. О овоме сведочи и чињеница да је у септембру 2009. године поводом 205. година од оснивања универзитета уприличен међународни научни симпозијум „Харковски универзитет и Срби”, у чијој су организацији, поред домаћина, активно учествовали и универзитети из Београда и Новог Пазара. Захваљујући славистичком порталу Растко, могуће је пронаћи комплетан програм симпозијума, као и електронске верзије радова учесника објављеним у четвртом тому украјинско-српског зборника Украс. Иако није било србистичких студија, српски језик и књижевност јесу били предмет проучавања научника окупљених на Харковском универзитету, пре свега Петра Лавровског који је држао предавања из српскохрватског језика и историје српског народа и српске књижевности и 1870. године први Српско-руски речник у Русији, затим у радовима Александра Потебње и Леонида Булаховског из периода њиховог живота и рада у Харкову [Бакiров 2009]. Из одговарајућих радова сазнајемо да је оснивач Харковске лингвистичке школе проучавао народно стваралаштво, између осталог, и на материјалу српског језика, користећи Вукове збирке као основни извор [Калашник, Педченко 2009], а да су се србистичка интересовања Булаховског у харковском периоду његовог живота тицала првенствено акценатског система српског језика [Ярмак 2009]. У току више од два века традиције овог универзитета, кроз њега је прошао већи број српских научника различитих научних интересовања (дет. ретроспективу свих кључних личности могуће је пронаћи у раду [Бакiров 2009). Делатности најзначајнијих међу њима посвећени су појединачни истраживачки радови: ректорима Универзитета Атанасију Стојковићу [Страшнюк 2009] и Андреју Дудровичу [Карпенко, Голіков 2009], украјинском научнику потенцијално српског порекла В. Ф. Циху [Ручинська 2009], научнику по коме је Центар за бугаристику и истраживање Балкана добио име, Дринову [Лиман 2009], Ф. Сумцову и његовим истраживањима српских балада [Микитенко 2009]. Битно је истаћи да су србистичке и југославистичке теме најдетаљније истраживали историчари и филозофи (детаљније о појединачним радовима у [Віднянський, Іваненко 2009; Гряник 2009). О живом интересовању Харковљана за српску науку и уметности сведочи и чињеница да се у библиотеци при универзитету налази већи број старих и ретких српских књига, које су набављане непосредно по њиховом изласку и чуване до данашњих дана [Журавльова, Кононенко 2009], али и чињеница да је Вук Стефановић Караџић још 1846. године добио звање почасног доктора овог универзитета.
Србистичка истраживања ван оквира универзитета
На основу списка кандидатских и докторских дисертација које у наслову, кључним речима или опису теме садрже речи српски или Србија, доступних у каталогу Националне библиотеке Вернадского, која садржи резимее свих украјинских дисертација, могу се донети извесни закључци о томе које србистичке теме су биле предмет истраживања украјинских научника који нису ангажовани на неком од разматраних универзитета. Бивши студенти србистике, а у данашње време сарадници различитих института при НАНУ, бавили су се углавном следећим филолошким темама: етимологијом назива биљака у српском језику [Марченко 1995], синонимијом синтаксичких конструкција и зависних реченица у савременом српском језику [Щербина 1999], научнофантастичном лексиком у српском и хрватском језику [Лисенко 2002]. Значајно име у контрастивним истраживањима српског и украјинског језика је и В. В. Чумак, сарадник Института за лингвистику НАНУ, чија су кандидатска дисертација и једна од монографија посвећене питањима предиката у српскохрватском језику [Чумак 1978; 1985], као и већег броја контрастивних радова на србистичке теме из синхронијског и дијахронијског аспекта.
На Институту за проучавање уметности, фолклористике и етнологије запослена је Оксана Микитенко, србисткиња, фолклористкиња и активан преводилац научних и књижевних текстова са српског и македонског језика. У фокусу њеног научног интересовања су тужбалице, којима је посветила и обе своје монографије [Микитентко 1992; 2010]. На истом институту се темама српске народне песме бавио и М. В. Гуцј, аутор неколико студија и једне монографије посвећене српским народним песмама [Гуць 1963; 1968; 1970]. У току више од половине века своје научне каријере српским питањима се бавио и као члан уређивачког одбора зборника Украс и члан управе Украјинско-српског друштва. Занимљиво је да је овај свестрани научник у србистичке воде упливао потпуно случајно, када су му међу литературом потребном за израду дипломског рада из Кијева послали и преводе српскх народних песама, што га је навело да се неколико година касније на докторским студијама одлучи управо за српски фолклор [Айдачич 2008].
Међу дипломцима других факултета су прилично заступљене историјске теме попут историје Нове Сербије и Славеносербије [Посунько 1997], улози Кировоградске области у украјинско-српским везама [Шевченко 2004], Србима у Украјини у XVIII и XIX веку [Дмитрієв 2006], српске и хрватске историографије међуратног периода [Орел 2009], украјинске периодике као извора за истраживање политичке историје Срба 1878–1918. [Чернік 2012]. Популарне су друштвенополитичке теме и теме међународних основа, као што су државнополитички развој Србије у периоду 1992–2006. [Ткачик 2013], родна равноправност у савременим политичким процесима Србије и Украјине [Іовчева 2013], односи Србије и великих држава [Лысов 2005] и место Србије у систему европских међународних односа [Лысов 2001]. Украјински музичари су активно истраживали теме везане за историју, развој и савремено стање школе српске хармонике [Куліш 2013; Устименко-Косоріч 2013, 2014].
Најзад, проучаваоцима украјинско-јужнословенских односа може бити изузетно користан биографски речник Срба и Црногораца у Украјини, који може да послужи одлична полазна тачка, како за историјско проучавање ових односа, тако и за проналажење података о конкретним личностима [Павлюченко 2009].
Превођење српске књижевности у Украјини
Превођење српске књижевности у Украјини је, несумњиво, изузетно широка тема, којој су посвећени бројни радови, како о превођењу и рецепцији појединачних аутора и дела, тако и о превођењу српске књижевности уопште [Ајдачић 2005; Микитенко 2010] и превођењу појединачних жанрова [Дзјуба 1995; Јовановић 2001; Лесів 1967, Лучук 1996].
Да боље разумемо природу украјинско-српских књижевних веза помажу нам и библиографски спискови, које можемо класификовати у две групе: 1) библиографски спискови који показују присуство српске књижевности у оригиналу у украјинским библиотекама [Айдачич 2005; Олексiв 2007. и други радови; Одесская городская публичная библиотека 1901; Бондар 2005]; 2) библиографски спискови превода српске књижевности [Гуць 1976; Антології та авторські книги сербських авторів українською мовою, 2010; Українська література в загальнослов’янському і світовому контексті 1991].
Уколико превођење српске књижевности посматрамо као континуирани процес у линеарном времену, можемо издвојити три основне фазе [Ајдачић 2005]:
- Превођење српске књижевности од 1837. године (када су објављени први преводи народних песама из Вукових збирки у алманаху Русалка Дністрова) до 1918. године, за коју је карактеристично интересовање Украјинаца за српску народну, пре свега епску поезију, нешто касније за реалистичку књижевност, условљеност избора текстова за превођење личним контактима и дужи временски размак између изласка оригинала и превода;
- Превођење српске књижевности у совјетској Украјини (1918–1991) – у овом периоду се, поред народне књижевности, преводе идеолошки подобна дела, дела у којима се на неки начин спомиње Украјина, али и дела класика српске књижевности (Андрић, Ћопић, Нушић, Домановић, Сремац, Лалић, Селимовић, Змај). Као најпревођенија српска песникиња издваја се Десанка Максимовић, чију поезију преводе и украјински песници;
- Превођење српске књижевности у независној Украјини (1991–данас) – у овом периоду се украјински читалац упознаје са стваралаштвом М. Павића, Д. Киша, М. Капора, Б. Пекића, Б. Петровића, З. Карановића, В. Огњеновић, М. Пантића и других, пре свега захваљујући србистичким преводилачким круговима формираним од предавача, дипломаца и студената КНУ „Тарас Шевченко” (координатор Дејан Ајдачић) и ЛНУ „Иван Франко” (координатор и активни преводилац Ала Татаренко). Значајан допринос популаризацији српске књижевности у Украјини и приближавању савремене српске писане речи украјинском читаоцу дају посете српских писаца Украјини, али и бројне књижевне вечери, сусрети и читања организовани у ова два града.
Говорећи о преводима српске књижевности у Украјини, морамо поменути и периодично издање Всесвіт, књижевни часопис са традицијом од скоро једног века, на чијим странама су се релативно често појављивали преводи српске књижевности, затим портал Растко и часопис Украс. Иако је на недавно одржаној Недељи украјинске књижевности у Београду (6–10. октобар) констатовано да су српски преводи у Украјини значајно бројнији у односу на украјинске преводе у Србији, преводиоци и приређивачи се суочавају са проблемима проналажења издавача и финанскијских средстава за публиковање жељених превода.
Закључна разматрања
Иако српско-украјински научни, културни и политички контакти имају вишевековну традицију, систематско проучавање српског језика као основне струке на украјинским универзитетима траје тек четири деценије и у датом тренутку подразумева могућност изучавања српског језика као основног на два универзитета и као помоћног (другог или трећег страног језика; другог словенског језика) на још три. Универзитети КНУ „Тарас Шевченко” и ЛНУ „Иван Франко” остварују активну сарадњу са српским институцијама, пре свега са Универзитетом у Београду, Универзитетом у Новом Саду и МСЦ при Филолошком факултету, због чега се студентима пружа могућност да у току студија посете Србију на групном двонедељном студијском путовању или остваре индивидуалну стипендију за неку од летњих или зимских школа српског језика. Поменута два универзитета активно сарађују на заједничким преводилачким подухватима, у организацији књижевних вечери и других манифестација (нпр. Прва конференција младих украјинских србиста (2006. година); Сусрети култура Србије и Украјине; Студентски округли сто Савремена српска књижевност одржан 2009. године у Кијеву). Сарадња са српским институција одвија се и на нивоу билиотека, тако да библиотеке КНУ „Тарас Шевченко”, ЛНУ „Иван Франко” и библиотека Центра за бугаристику и балканска истраживања и Централна научна библиотека ХНУ добијају преко Народне библиотеке Србије књиге из програма подршке србистичким центрима, док са библиотекама осталих набројаних универзитета то није случај. У условима одсуства страних лектора, као и проблема још увек недовољне количине језичке литературе на украјинском језику, ова издања су од изузетног значаја, зато што захваљујући њима студенти и предавачи имају контакт са оригиналном научном и књижевном литературом. Универзитети КНУ „Тарас Шевченко” и ЛНУ „Иван Франко” имају значајну улогу и као центри који стварају и окупљају проучаваоце и преводиоце српске књижевности на самим универзитетима и у сродним институцијама.
За извођење конкретнијих и општијих закључака о актуелном стању, проблемима и перспективама проучавања српског језика на украјинским универзитетима, приметно нам недостају темељније публикације из методике наставе српског језика као страног у инословенској (украјинској) средини. Иако су се последњих година појавили појединачни радови из ове области (Веронија Јармак, Стеблина Рудјакова), ради стицања комплетне слике потребно је спровести детаљнија и обимнија истраживања, која би обухватила све универзитете на којима се проучава српски језик. Сматрамо да би уз детаљнију хронолошку и квалитативну анализу србистичких студија, научне и преводилачке делатности украјинских србиста у оквиру обимнијег дисертационог рада или студије, управо методичком аспекту србистичких студија у будућим истраживањима требало посветити највише пажње. [i]
[1] СРБИСТИКА НА УКРАЈИНСКИМ УНИВЕРЗИТЕТИМА, Драгана Васиљевић, докторске студије, Филолошки Факултет, Београд