Александар Белић је рођен 1876. у Београду. Био је један од најистакнутијих српских лингвиста и филолога. Завршио је основну школу, потом и Прву гимназију у Београду и отпочео студије на Филолошко-историјском одсеку Филозофског факултета. Један од професора који је имао велики утицај на његов рад био је Љубомир Стојановић, познати српски државник, политичар, филолог и редовни члан Српске краљевске академије. Белић је студије наставио на Универзитету у Одеси, а научним радом је почео да се бави на Московском универзитету 1897. године, док је још био студент. Показивао је велико интересовање за историју српског језика. Прве радове објавио је у часопису руске Академије. Иако су му по завршетку студија понудили да остане на Катедри за лингвистику и филологију Московског универзитета, Белић се ипак вратио у Београд, где је 1899. постављен за доцента Велике школе.
Наставио је даље усавршавање на Универзитету у Лајпцигу, који је тада био најпознатији лингвистички центар у Европи. За само годину дана успео је да напише и одбрани докторску дисертацију о словенским суфиксима за умањивање и увећавање, која је штампана на немачком језику у два дела (1901. и 1904. године).
Белић је осно
вао часопис Српски дијалектолошки зборник 1905. године, у издању Српске краљевске академије. Поред тога, он је био покретач, главни уредник и сарадник стручних часописа и зборника Јужнословенски филолог и Наш језик.
- године постаје редовни професор на Београдском универзитету, где је предавао српскохрватски језик, словенску филологију и лингвистику.
Александар Белић је био аутор Правописа српскохрватског језика из 1923. године. Упознао је народ са начелима Вука Караџића и популаризовао и Вука и Даничића кроз низ приказа и расправа, од којих су најзначајнији Вук и Даничић (1947), Вукова борба (1948), и у књизи Око нашег књижевног језика (1951). Осим ових дела, Белић је написао око 500 већих и мањих расправа, језичких огледа, чланака, научних критика, полемика, оцена и приказа, који су објављивани како у нашим, тако и у страним часописима и зборницима.
Поред правописа, друга битна дела су му Дијалекти источне и јужне Србије, Дијалектолошка карта српског језика, Акцентске студије, О двојини у словенским језицима, Галички дијалект, О језичкој природи и језичком развитку и др. Био је главни и одговорни уредник првих томова Речника српскохрватског књижевног и народног језика.
- фебруара 1905. године постао је дописни члан Српске краљевске академије, а редовни члан је постао 3. фебруара 1906. Био је ректор Београдског универзитета академске 1933/34. год., а 1937. године постао је председник Српске краљевске академије и на тој позицији се задржао до своје смрти. Академија је за његово време променила име у Српска академија наука и уметности (САНУ).
Александар Белић, захваљујући својим заслугама и својој међународној репутацији, био је биран за почасног члана неколико академија наука: Југословенске и Словачке, затим Чешке, Пољске, Бугарске, Баварске, а исто тако научних друштава у Лавову, Прагу и Данског краљевског друштва. Био је почасни професор Московског универзитета Ломоносов и Универзитета у Глазгову.
О значају овог великана српске науке говори и надимак који су му дали његови ученици и учитељи − Велики Белић, а неретко је називан и Великим Вуковим наследником.
Приредила: Јована Ружић, Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извори: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/11/10/srpski/F00110902.shtm