Петар В. Будмани је био дубровачки лингвиста, филолог, педагог, преводилац, музичар и математичар. Познатији је као један од „бесмртних“ уредника Рјечника ЈАЗУ (1883–1907), на ком је радио преко 24 године. Ослободио је Рјечник Даничићевих Коријена (1877) и на тај начин учинио га етимолошки самосталним, а ту праксу без промене наставили су наредни уредници.
Родио се у Дубровнику 27. октобра 1835. године, од оца Влаха Н. Будманија, поморског капетана, и Ане (Мирјане или Маријане), кћери Пере Стулића. Перо је имао брата Николу и сестру Кату, који су били старији од њега. Похађао је пучку школу у Дубровнику, где се посебно интересовао за математику и стране језике. Године 1845. ступа у Дубровачку гимназију, где је 1855. г. матурирао са одличним успехом.
После смрти стрица Антуна (1853) наследио је имање у месту Кастел Ферети крај Анконе. Исте године у Бразилу му, од жуте грознице, умире брат Никола, а наредне, од жалости, и мати Ана.
Од 1854. до 1857. г. борави у Бечу, где, по очевој жељи, студира медицину и права. Након очеве смрти (1857) сели се у Кастел Ферети са тежњом да се посвети математици, али се заноси револуционарним збивањима. Одлучује да се придружи италијанском генералу Гарибалдију у маршу на Напуљ и Сицилију, али га је од тога одвратио Никола Томасео. У Анкони први пут чита Вука, најпре у италијанском преводу, а по повратку у Дубровник и у оригиналу.
Године 1861. упознаје Милу (Емилију, рођену 1846), ћерку Франа Лопижића, у чијој се кући исте године среће са Вуком. Милом Лопижић се жени 21. децембра. Мила и Перо добили су једанаесторо деце. Марија-Ана, Љубица, Даница, Нике, Миле, Влахо, Антун и Франо доживели су зрелост.
Године 1867. на првобитни утицај Меда Пуцића, а по узору на Ђуру Даничића, штампа Gramatica della linqua serbo–croatia. Од Даничића добија похвале. Наредне године запошљава се у дубровачкој гимназији и у наставничком звању остаје до 1882. Године 1869. полаже разлику и постаје прави учитељ словенских и класичних језика. Постаје члан Народне странке и у политици остаје до 1876. г. Дописни члан Српског ученог друштва у Београду постаје 1871. године. По Даничићевој смрти, Академија му указује поверење и Будмани бива изабран за новог уредника Рјечника ЈАЗУ, који ће почети да уређује од слова Д. Године 1883. је решен наставних обавеза у Дубровнику и сели се у Загреб, где ће живети до 1907. Исте године штампа Дубровачки дијалекат, како се сада говори. Године 1885. штампа Поглед на историју наше граматике и лексикографије од 1835. Отприлике исте године постаје надзорник Хрватског музичког завода. За дописног члана Српске краљевске академије наука у Београду изабран је 1888. године, а 1889. за дописног члана Руске царске академије наука у Петрограду.
Разбољева се 1913. године и, по операцији левог ока, враћа се у Дубровник да проведе последње дане живота. Али, уочи атентата у Сарајеву (1914), напушта Дубровник и одлази у Кастел Ферети, где, тешко болестан, умире као „последњи Дубровчанин“ два дана после католичког Божића.
Неки ауторски радови:
- Grammatica della lingua serbo-croata, Беч,
- Поглед на историју наше граматике и лексикографије од 1835, Загреб,
- Практична граматика руског језика за самоуке, Загреб, 1888, 1903.
Приредила: Маријана Лештарић, Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извор: http://oligorio.com/Download/budmani.pdf
http://sh.wikipedia.org/wiki/Pero_Budmani