Сава Мркаљ се родио 1783. године у селу Ласињском Сјеничаку, на Кордуну, у сиромашној граничарској породици. Он је био први нововековни реформатор српске азбуке и правописа.
Имао је само десет година када се, учећи катихизис у цркви, први пут запитао: Зашто ђаци не траже објашњење за неразумљиве речи које бубају напамет? Kаква су уопште то слова? Зашто у селу нико тако не говори?
Не може се са сигурношћу рећи када је Сава завршио Клирикалну школу у Плашком, јер је она више пута затварана и обнављана. У биографско-књижевној белешци о Мркаљу у листу Јавор из 1877, на основу докумената из црквене архиве у Плашком, могуће је закључити да је Мркаљ школу завршио као одликаш са свега шеснаест година, то јест 1799. Већина историчара слаже се са тим. Због таквог успеха, Сава се право из ђачке клупе сели у Госпић и постаје учитељ у тамошњој Славено-сербској школи. Неизмерно се трудио на послу, али се није задржао више од годину дана. Нередовна плата, власт која одводи ђаке у војну службу, непоштовање од стране неких ученика (међу њима је било и старијих од учитеља), утичу на Мркаљеву осетљиву душу.
У наредних неколико година не знамо пуно о њему. Нема сачуваних записа, само претпоставки. Године 1806, у својој двадесет трећој, стиче диплому Загребачке краљевске академије, положивши јавне испите из логике, историје филозофије, математике, архитектуре, хидротехнике и метафизике. Говорио је немачки, француски, рускословенски, служио се грчким, латинским и хебрејским језиком. Међутим, драстичне социјалне разлике, а и жеља за даљим школовањем, утичу да се Сава Мркаљ запути у Пешту.
Много значајније од студија филозофије и математике, на којима је показао велико знање и добијао највише оцене, било је Савино дружење са српским интелектуалцима који су тада боравили у Пешти. Ту су студенти медицине: Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, који ће у Бечу 1813. покренути Новине сербске. Лука Милованов Георгијевић је студент права који ће, такође 1813., објавити чувену расправу Опит к сличноречности и слогомерју. Али, највеће и најважније Савино пештанско пријатељство било је, свакако, оно са Вуком Караџићем, кога је упознао у српској посластичарници 1810. Ијекавски изговор, исти погледи на проблеме азбуке, правописа и језика, заједничко занимање за Павла Соларића и друге лингвисте, песнике и просветитеље, брзо их је зближило. Кроз то пријатељство Сава је убрзано искристалисао и проверио идеје које је дуго већ носио, па је већ септембра те 1810. објавио своје чувено дело Сало дебелога јера либо азбукопротрес, које ће имати велики утицај у Вуковој борби за српски књижевни језик и правопис.
У то време постојe четири типа књижевног језика: српскословенски, народни, рускословенски и славеносрпски. Слова немају гласовну подлогу. Нефункционалност, нејединственост, произвољност и нестабилност језика као система извор су великих потешкоћа. И раније је било покушаја да се ови проблеми дефинишу и реше.
Зато књижица Саве Мркаља, иако обимом веома скромна (свега 18 страница), има толики значај, и добија такав одјек међу ученим Србима тог времена. Пишући Сало дебелога јера, Сава Мркаљ се ослањао на филозофске ставове Џона Лока, и његову емпиријску теорију спознаје. Изричито је истакао потребу за укључивањем правописних начела Јохана Кристофа Аделунга, немачког филолога и лексикографа. Аделунгово Schreib wie du sprichst, садржано је у начелу Мркаљевог правописног правила: Пиши као што говориш. Јасан је и утицај Гаврила Стефановића Венцловића, који се још почетком 18. века залагао за стварање књижевног језика на народној основи.
Милорад Павић је наглашавао да је избацивањем двадесет знакова из дотадашњег писма, где се под главним ударом нашло дебело јер, Мркаљ поставио нове оквире у српској лингвистици, утро пут српском романтизму и антиципирао будућу реформу Вука Караџића.
Похвале су долазиле са свих страна, изузев од стране цркве и митрополита Стевана Стратимировића. Он га је оптуживао да удара на националну и православну самосталност Срба, да раскидањем са „традиционалним језиком” прекида везе са Русијом и приближава их католичанству.
Само годину дана касније, иако на врхунцу славе, после одличних критика, Сава Мркаљ одлази у манастир Гомирје и постаје калуђер Јулијан. И овде нема сасвим поузданих података. У Салу дебелога јера наговестио је да мора написати и Језикопротрес, то јест граматику. У манастиру је стање далеко испод замишљаног и неопходног. Догађају се сплетке, па чак и туче. Мркаљ, учен и посвећен, са књижевно-научном славом коју је донео, издваја се, и изазива завист. Оптужују га да је он виновник инцидената, каквих је било много и пре његовог доласка. „Не дозвољавају му да се повуче у ћелију, изгладњују га, а неки се и физички обрачунавају са њим“. Сумњиве жалбе на њега стално стижу до владике Мојсија Миоковића, па Мркаљ напушта Гомирје тужан и растројен.
Следи „дванаест година гладовања и тумарања по рубу болести, очајничког трагања за путевима избављења“. Много путује: Турска, Бовић, манастири Свети Ђурађ у Банату, и Јазак на Фрушкој гори, Војнић, Карловац, Дубровник, Шибеник, Земун. Као Доситеј и Вук, у потрази је за новим сазнањима која ће користити народу.
Међутим, његово психичко стање се погоршава. Из Карловаца, 20. октобра 1817,, одговара Вуку Караџићу на питање о роману Милована Видаковића: „Најпре дакле што мислим о Љубомиру у Елизијуму? Мислим да је изрод у књижеству србском“. У својој критици Одпор, исте године, заједљивим и гневним тоном критикује Видаковића.
Те године је у Новинама сербским објавио текст „Палинодија либо обрана дебелога јера” у коме ублажава и донекле потире своје претходне ставове: „Ми оћемо да наше дебело јер од незаслуженог напаствованија и прогона ослободимо, што сирота много пута и онога трпи који би му, да га запита што је скривило, исповједити морао да га не позна.” Караџић, Грегорије Гершић, Платон Атанацковић и други критикују ове ставове, темељно побијајући Савине „нове аргументе“.
У сваком случају, био је одбијан до смрти.
Душевно измучен, почиње да реагује бурно и напрасито. Затворен је, недуго потом пребачен у бечку „душевну болницу“ у којој остаје до смрти. Ни тада, иако са препоруком лекара, не добија дозволу да пређе у неки манастир.
Пред смрт посетио га је Вук Караџић. Сава му тада даје рукописну свешчицу са песмама. Ту је и његова најлепша песма „Јао, јао, јао тристо пута“, коју Милорад Павић сматра манифестом предромантизма. Једна је од три песме Саве Мркаља која је ушла у српске антологије. Дакле, четвртина целог песничког опуса Саве Мркаља је антологијска, што је задивљујуће (како је оценио Душан Иванић). Предсмртно уверење из ове песме да је човек човеку највећа страва, остало је да лебди као упозорење над његовим несрећним животом и смрћу. Наводи се да је умро у педесетој години живота. У архивама нема података где му је гроб.
Приредила: Бојана Јовић, Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извор: Википедија