Бранко Брборић je рођен 1940. године у Пустипусима код Љубиња, у Херцеговини. Уожаревцу је завршио основну школу и гимназију (1947–1959), а студије енглеског језика на Филолошком факултету у Београду (1965). Знање енглеског језика препоручило га је да током 1962. и 1963. учествује као преводилац у саставу југословенског одреда „плавих шлемова“, у међународној мировној мисији на Синају. После завршетка студија радио је у туристичкој организацији „Путник“ и у војном библиотекарству, а након тога запослио се, како је сам имао обичај да каже, „као државни чиновник“, најпре у ЦК Србије, а потом у Министарству културе, где је обављао дужности заменика и помоћника министра за област издаваштва и библиотекарства у Србији, а последње године живота провео је на положају саветника министра културе.
Године 1981. завршио је постдипломске студије на Филозофском факултету у Загребу.[1] Тема магистарског рада била је Уставна проблематика стандардне новоштокавштине и информацијске предности неких друкчијих рјешења. Највећи део живота провео је у туризму, библиотекарству, информативној делатности и култури. Бавио се социолингвистичким аспектима српскохрватске језичке проблематике и суделовао на многим научним скуповима. Објавио је много социолингвистичких прилога у различитим периодичним публикацијама.[2]Поред социолингвистике, битно место у његовом научном раду нашла је и стандардологија.[3]Од 1997. био је секретар Одбора за стандардизацију српског језика.
Бранислав Брборић објавио је преко 250 расправа и огледа у угледним домаћим и међународним стручним часописима и публикацијама, највише о проблемима српске социолингвистике и стандардологије, а међу њима могле би се поменути макар две драгоцене књиге које су настале као непосредан резултат и његовог организационог и научног напора. Прва је Језички приручник П. Ивића, И. Клајна, М. Пешикана и Б. Брборића (Београд, 1991; друго допуњено и измењено издање, под насловом Српски језички приручник, Београд, 2004), а посебно је вредно поменути ону којом је, под насловом Српски језик и у научној редакцији Милорада Радовановића, отворена велика серија Najnowsze dzieje języków słowiańskich (Uniwersytet Opolski – Instytut Filologii Polskiej), Ополе, 1996 (исте године та је књига, под насловом Српски језик на крају века, објављена и у Београду). Осим тога, Б. Брборић учествовао је у припреми књиге Ка новој писмености (Београд, 1998), а посебно је заслужан (заједно са својим сарадницима Јованом Вуксановићем и Радојком Гачевићем) за припрему и публиковање серије Списи одбора за стандардизацију српског језика (седам књига). Брборић је, даље, непосредно пред смрт, припремио за штампу и књигу у којој је сабрано 50 одлука о различитим српским стандардолошким проблемима које је Одбор за стандардизацију српског језика донео од почетка свога деловања до пролећа 2005, при чему треба рећи да је свакој од тих одлука дефинитиван облик дао управо Б. Брборић.
Несумњиво најзначајније његово дело јесу две опсежне књиге у којима је сабрао око 140 својих текстова под насловом О језичком расколу: Социолингвистички огледи I (Београд – Нови Сад, 2000, стр. 474) и С језика на језик: Социолингвистички огледи II (Београд – Нови Сад, 2001, стр. 384). У тим књигама налази се преглед свих дешавања која су најпотпуније обележила судбину српскога језика током друге половине 20. века. Ваља рећи да о њима нико није могао потпуније и поузданије сведочити од Брборића, пре свега зато што је он имао привилегију да, врло често, буде или непосредан учесник у дешавањима о којима говори, или да се нађе на самом извору оних информација које су другима често биле недоступне. Захваљујући свом англистичком образовању, Брборић се на најбољи начин „обрео у српској лингвистици“, пре свега због тога што је наше „социолингвистичке прилике“ увек посматрао у светлу општих теоријских одређења која су важила за друге („светске“) језике, али која се, из неких „мистериозних разлога“, на српском језику „нису могла применити“.[4]
Брборић је припремио за штампу књигу Српски језик у огледалу нормативистике, коју је већим делом и сам написао, али њено објављивање није доживео. Под окриљем Одбора, који је установљен и осмишљен умногоме његовом заслугом, подстицан је рад на многим издањима, која су одсликавала делање битних фигура српске науке о језику, попут Мирослава Николића, Ивана Клајна, Биљане Вићентић, Часлава Манчића, Весне Ломпар, Милке Ивић. У Одбору је имао и подршку Милкиног мужа, академика Павла Ивића, као и групе колега и пријатеља из Београда, Новог Сада, Ниша, Српског Сарајева и Бањалуке.
Прерано и изненадно, после кратког и тешког боловања, завршио се 4. маја 2005. животни пут мр Бранислава – Бранка Брборића.[5]
За даље читање: М. Луковић: Бранислав Брборић (1940–2005), Зборник Матице српске за књижевност и језик, 2005, LIII/1–3
Приредио: Данијел Ристић, Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извор:
[1]по: Д. Петровић: Бранислав Брборић (1940–2005), Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 2005, XLVIII/1–2
[1]по: П. Пипер: In memoriam – Мр Бранислав Брборић, Зборник Матице српске за славистику, 2006, стр. 69
[1]из: Д. Петровић: Бранислав Брборић (1940–2005), Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 2005, XLVIII/1–2
[2]по: Биобиблиографски речник учесника Међународног научног скупа Вук Караџић и његово дело у своме времену и данас,Податке обрадиле: Злата Бојовић, Мирјана Костић, Снежана Самарџија, Београд,1987
[3]по: Биобиблиографски речник МСЦ 1971–2000, Научни састанак слависта у Вукове дане 1–30, Учесници, Израда речника: Злата Бојовић, Драгана Мршевић-Радовић, Снежана Самарџија, Београд, 2005
[4]по: Д. Петровић: Бранислав Брборић (1940–2005), Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 2005, XLVIII/1–2
[5]по: П. Пипер: In memoriam – Мр Бранислав Брборић, Зборник Матице српске за славистику, 2006, стр. 69