Петар Ђорђић је био слависта, филолог и универзитетски професор. Рођен је у Тузли 24. августа 1904, а преминуо у Београду 16. јула 1989. године.
Основну школу (1911–1916) и гимназију (1916–1924) завршио je у Тузли. Славистику je студирао у Београду (1924–1926). После трећег семестра студије наставља на Јагјелоњском универзитету у Кракову (1926–1928), где је 1928. г. одбранио докторску дисертацију О словенским трпним придевима.
Током студија имао је за наставнике А. Белића, С. Куљбакина, Х. Барића, Р. Кошутића, К. Њича, Ј. Лоса и друге, а по завршетку студија упознао је и слушао Т. Лера Сплавињског, М. Вајнгарта, О. Хујера, М. Мурка и друге слависте, који су утицали на формирање његових лингвистичких погледа.
Због славистичких истраживања боравио је у Бечу, Љубљани, Загребу, Лавову, Варшави, Вилнусу, Прагу, Братислави, Софији, Букурешту и на Светој Гори.
Као суплент Мушке гимназије у Земуну (1929), Петар Ђорђић је био додељен на рад Катедри за руски језик на Филозофском факултету у Београду (1929–1931), а затим је био професор гимназије у Руми (1931–1934), доцент Богословског факултета у Београду (1934) и ванредни професор тог факултета (1940). Додељен је на рад Народној библиотеци у Београду (1942), па враћен на Богословски факултет.
Петар Ђорђић је био редактор курсева у Радио Београду (1946), професор Прве женске, затим Друге мушке гимназије у Сарајеву (1947), научни сарадник Народне библиотеке Србије (1948–1954), а од 1954. г. редовни професор на Филозофском факултету у Новом Саду и шеф Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности, касније Катедре за руски језик и књижевност на том факултету (од 1961) до пензионисања (1974).
Бавио се српском и словенском палеографијом, старословенским језиком, упоредном граматиком словенских језика, а посебно српским, руским, чешким и словачким језиком, историјом словенске писмености и словенске филологије. Објавио је 81 рад. Расправе и чланке објављивао је у периодичним публикацијама: Јужнословенски филолог, Наш језик, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Летопис Матице српске, Зборник Матице српске за друштвене науке, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, Zeszyty naukowe Uniwersytetu Jagiellońskiego, Slavia, Slavia Occidentalis, Nový život, Библиотекар, Гласник Српске православне цркве, Светосавски зборник, Светосавље, Богословље, Хришћанска мисао, Годишњак Задужбине Саре и Васе Стојановића, Просветни гласник, Политика, Правда, Ново време, Обнова, Американски србобран.
Радове је објављивао и у зборницима Свети Сава: Споменица поводом осамстогодишњице рођења, Београдски међународни славистички састанак 15-21. IХ 1955, П. Ј. Шафарик 1795–1861 и др.
Петар Ђорђић је био члан Комисије за израду речника црквенословенског језика при Међународном славистичком комитету (1958), а када је у Загребу 1963. године основана Југословенска национална комисија за израду речника црквенословенског језика, као њен први председник, иницирао је формирање београдског средишта за израду речника црквенословенског језика српске редакције (сада пројекат Института за српски језик САНУ). Био је сарадник Енциклопедије Југославије, члан уредништва Зборника за филологију и лингвистику и члан првог редакционог одбора за израду Речника савременог српскохрватског књижевног језика у издању Матице српске и Матице хрватске. Учествовао је у конципирању пројекта речника славеносрпског језика Матице српске.
Као одличан познавалац словенских језика показао се у докторској дисертацији О словенским трпним придевима (1928). У области словенске палеографије најзначајнији му је рад Историја српске ћирилице: палеографско-филолошки прилози (Београд, 1971, друго издање 1987. године), у проучавању старословенског језика Старословенски језик (Нови Сад, 1975), а у русистици уџбеник Руски у 100 часова: увођење у руски језик (Београд, 1940). Објавио је више радова из области српске говорне културе, књижевнојезичке норме и историје српског књижевног језика.
За расправу О старословенским трпним придевима (1931) добио je награду Српске краљевске академије, за Историју српске ћирилице: палеографско-филолошки прилози (1971) Седмојулску награду СР Србије, а за заслуге у области библиотечке делатности Спомен-захвалницу Унивeрзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду (1976).
И предавања и научни радови Петра Ђорђића истицали су се његовом ерудицијом, познавањем словенских језика и смислом да уочи битан детаљ на који се раније није довољно обраћала пажња или није био на прави начин тумачен, као и способношћу да стално има у видном пољу и целину проблематике и место неке појединости у њој.
Библиографија проф. др Петра Ђорђића објављена је у књ.: Библиографија радова радника Филозофског факултета у Новом Саду, Н. Сад, 1984, стр. 503–507.
Приредила: Маријана Лештарић, Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извор:
А. Белић, П. Ђ. О старословенским трпним придевима, ЈФ, XII, 1933, 260–264; Стј. Ившић, Још о ријечи ходочашће. Уз чланак г. П. Ђ. у „Нашем језику“, г. III, 114–118, Наш језик, III, 5, 1934–35, 141–143; П. Пипер, Уз јубилеј пр. Петра Ђорђића , Зборник радова Института за стране језике и књижевности Филозофског факултета у Новом Саду, 1978, 1, 421–423; Ђ. Пејовић, Просвјетни и културни рад у Црној Гори 1918–1941, Титоград, 1982, 240; Мала енциклопедија Просвета, 4. изд., 3 књ., Београд, 1986; Енциклопедија Југославије, св. I–VI (друго издање), Загреб, 1980–1990; M. M. Николић, Ђорђић, Петар Ђ., Лексикон писаца Југославије, I–IV, Нови Сад, 1972–1997, II; П. Пипер: Ђорђић, Петар, Српски биографски речник, Нови Сад: Матица српска, 2007, т. 3.