У Француској функцију лектора за српскохрватски или српски језик обављали су многи научници и писци из Србије: Данило Киш, Борислав Дреновац, Драган Недељковић, Асим Пецо, Божо Ћорић, Милорад Дешић, Зоран Стојановић, Сава Анђелковић, Милован Данојлић, Милисав Савић и др.
- Данило Киш
Данило Киш је рођен у Суботици, 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина, и мајке Милице Драгићевић, Црногорке. Презиме његовог оца по рођењу било је Кон, али га је потом мађаризовао, тј. променио га у Киш. До 1942. године живео је са родитељима у Новом Саду, где је похађао први разред основне школе, а затим је прешао у Мађарску, у очев родни крај, где је завршио основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице јрепатриран је у Цетиње, посредством Црвеног крста. Тамо је живео до краја свог школовања.
На Филозофски факултет у Београду Киш се уписао 1954. године, а у септембру 1958. године дипломирао је као први студент на Катедри за општу књижевност.
Киш је био у браку са Мирјаном Миочиновић од 1962. до 1981. Након развода брака живео је са Паскал Делпеш, све до своје смрти. Преминуо је 15. октобра 1989. у Паризу, где се једно време и лечио. Сахрањен је у Београду, у Алеји заслужних грађана на Новом Гробљу.
Своје прве радове објавио је 1953. године, и то:
Опроштај с мајком – Омладински покрет XII/ 3 (1. април), 4.
Сјутра – Пјесма о Јеврејки: мотив из 1941. – Сусрети I/ 3 (април), 147.
Одјек из детињства – Омладински покрет XII/10 (15. јул), 7.
Сусрет с мајком у јесен, Kraju mog djetinjstva, Zapisi na listu – Polet I/4, 222–223.
Црвени бик – Сусрети I/ 7–8, 465–466.
Као студент објављивао је песме, есеје, приповетке и преводе са мађарског, руског и француског језика, највише у „Видицима“, у чијем је уредништву био од октобра 1957. године до априла 1960. године.
Његов први роман, Псалм 44, настао је 1955. године, а потом и Мансарда (1960). Његова прва објављена књига садржи у једном тому романе Псалм 44 и Мансарда. Роман Башта, пепео је прво значајније прозно дело Данила Киша, објављено 1965. године у Београду. Настало је за време његовог боравка у Стразбуру, где је радио као лектор за српскохрватски језик од 1962. до 1964. године. У то време настали су и његови преводи Лотреамона, Верлена, Кеноове Стилске вежбе и песме Андре Адија. Књига прича Рани јади објављена је 1970. године у Београду и представља почетну књигу „Породичног циклуса“.
Роман Пешчаник објављен је 1972. године и добио је НИН-ову награду, коју је неколико година касније Киш вратио. Исте године је објавио збирку есеја Поетика. Као лектор за српскохрватски језик, Киш је радио на Универзитету у Бордоу 1974. године, када је изашла друга књига збирке Поетика (интервјуи). Гробницу за Бориса Давидовича чини седам поглавља једне заједничке повести, а објављена је 1976. године у Београду и у Загребу. Крајем те године почели су напади на књигу због наводног плагијата. Напади трају месецима. После краћих полемичких одговора 1977. године, Киш је написао Час анатомије. Исте године, за Гробницу Бориса Давидовича добио је Награду „Иван Горан Ковачић”. Есејистичко-полемички спис Час анатомије објављен је 1978. године. Годину дана касније, за ту књигу је добио Награду Жељезаре Сисак. Од јесени 1979. године живео је у Паризу и четири године је радио као лектор на Универзитету у Лилу. За свој целокупни књижевни рад, Киш је 1980. године добио француску књижевну награду Grand aigle d`or de la ville de Nice. Сабрана дела (Дела Данила Киша) објављена су 1983. године у десет томова, у Београду и Загребу. За збирку проповедака Енциклопедија мртвих Киш је добио Андрићеву награду 1984. године, а 1986. године је добио Награду „Скендер Куленовић”. Изабрана дела, проза у седам књига изашла је 1987. године у Београду и Сарајеву. Те године је добио Седмојулску награду. Годину касније, 1988. године, изабран је за дописног члана САНУ и добио је две значајне међународне књижевне награде: у Италији Premio letterario Tevere и у Немачкој Preis des Literaturmagazins. Исте године је добио и Авнојеву награду. Године 1989, Амерички ПЕН доделио му је награду Bruno Schulz Prize.
Данило Киш је умро у Паризу 15. октобра 1989. године. Сахрањен је у Београду, по православном обреду.
Његова постхумна издања из 1990. године су: Живот, литература (есеји, разговори, део рукописне заоставштине) – дело је издато у Сарајеву, Горки талог искуства (интервјуи) – дело је издато у Сарајеву; годину дана касније, у Београду је објављена књига Песме и препеви.
У књизи Породични циклус (1993) објављене су, хронолошким редом, три књиге Кишовог аутобиографског циклуса: Рани јади, Башта, пепео и Пешчаник.
Његова недовршена књига прича Лаута и ожиљци издата је 1994. године у Београду, а текстови из заоставштине Складиште излазе 1995. године на шездесетогодишњицу Кишовог рођења. Сабрана дела Данила Киша објављена су 1995. године у четрнаест томова и преведена су на све значајније светске језике:
- Псалам 44, 1962. (роман)
- Башта, пепео, 1965. (роман)
- Рани јади: за децу и осетљиве, 1970. (приповетке)
- Пешчаник, 1972. (роман)
- По-етика, 1972. (есеји)
- Гробница за Бориса Давидовича, седам поглавља једне заједничке повести, 1976. (приповетке)
- Час анатомије, 1978. (полемике)
- Ноћ и магла, 1983. (драме)
- Homo poeticus, 1983. (есеји и интервјуи)
- Енциклопедија мртвих, 1983. (приповетке)
- Горки талог искуства, 1990. (интервјуи)
- Живот, литература, 1990. (есеји)
- Песме и препеви, 1992. (поезија)
- Складиште, 1995. (есеји и приповетке)
- Varia, 1995. (есеји и приповетке)
- Песме, Електра, 1995. (поезија и адаптација драме „Електра“)
- Лаута и ожиљци, 1994. (приповетке)
- По-етика, књига друга, 1974. (интервјуи)
- Мансарда, сатирична поема, 1962. (роман)
- Борислав Дреновац
Рођен је у Сарајеву, 1924. године. Живео је и школовао се у Београду. Филолошки факултет завршио је 1950. године код професора Белића.
Саоснивач је многих листова, између осталог и „Књижевних новина”, чији је главни уредник био у периоду 1951–1952. године.
Основао је „Нове мисли” (1953–1954), часопис за науку, књижевност и културу, и био генерални секретар.
Био је оснивач и уредник „Културног живота” (1950), као и низа сличних специјализованих публикација. У свим тим часописима објавио је већи број књижевних критика и књижевно-историјских студија.
Важнији посебни радови:
- „Дервишијата Стијепа Ђорђића, дубровачког песника 17. века” (компаративна студија дубровачке, италијанске и провансалске лирике)
- „Ирационално у језику Вука Стефановића Караџића” (студија из упоредне лингвистике, Филолошки факултет у Београду, 1964).
- The explosion of knowledge and its implications on education. Логика и лингвистика у међусобном односу и њихово место у савременом систему наука. UNESCO, Paris, 1972. године. Постоји и француско издање под насловом: Lexplosion des connaissances et sses incideces sur l’éducation.
Универзитетски течајеви:
- Qspectc historiques de la langue serbo-croate. Течај држан на Сорбони 1967–1970.
- La grammaire et la dialectologie contemporaine serbo-croate.
- L’initiation à la linguistique serbo-croate. L’Université de Poitiers, 1969–1970.
- Aspects of the interlinguistic communications. University of Pacific, 1970.
- Linguistics and Pedagogy. University of Pacific, 1970.
- Превод с француског компаративне граматике индоевропских језика А. Меја. Рад на захтев Филолошког факултета у Београду.
3. Предраг Матвејевић
Предраг Матвејевић рођен је у Мостару 1932. године, где је похађао основну и средњу школу. Студије романистике започео је у Сарајеву, завршио у Загребу. Докторирао је 1967. године на Сорбони Компаративну књижевност и естетику. На истом Универзитету је одбранио и хабилитацију за редовног професора (1994).
Предавао је Француску књижевност на Филозофском факултету у Загребу (1959–1991). Године 1991. преселио се у Француску, а после у Италију.
На Сорбони (Paris III Sorbonne nouvelle) предавао је на Одсеку за општу и компаративну књижевност. Од 1994. године редовни је професор славистике на римском факултету La Sapienza.
Био је гостујући професор на разним универзитетима: New York University (1982), Coles de langues orientales (1991), Collège de France (1994), Université Catholique de Louvain (2000).
Књиге написане на француском :
- Pour une poétique de l’événement (préface de J.-M. Palmier, Pariz,1979, Bukurešt, 1980, Skopje, 1983).
- De la dissidence (Lausanne,1996).
- Le monde «ex» – Confessions (postface de Robet Bréchon, Pariz1996, Milano, 1996, Zürich, 1996).
- La Méditerranée et l’Europe – Leçons au College de France (Pariz,1998, Milano, 1998).
- Les Seigneurs de la guerre (sous la direction de P. Matvejevitch, Pariz,1999, Milano, 1999, Prag, 2003).
L’Ile-Méditerranée (Pariz, 2000).
Приредио: Немања Пеић, Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извор: https://sr.wikipedia.org/sr-el/Данило_Киш
https://sh.wikipedia.org/wiki/Predrag_Matvejevi%C4%87
http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1030187