Станислав Винавер је рођен 1. марта 1891. године. Он је Србин јеврејског порекла. Био је филолог, преводилац, филозоф, полиглота, математичар, физичар и дипломата, ерудита „европског калибра“ па кажу – и јогин. Енглеска списатељица Ребека Вест описала га је као одушевљеног Србина-Европљанина, који је њој и њеном мужу на Косову-пољу занесено причао о Лазару и Мурату, и потпуно увереним гласом им говорио: „Застаћемо у Грачаници, цркви која се налази на ивици Косова поља, али не верујем да ћете је разумети, јер је она за нас Србе нешто посебно, а ви странци то никако не можете схватити. За вас је све то исувише тешко, ми смо прегруби и предубоки за вашу префињеност и плиткоћу. Зато су многе књиге о нама написане у иностранству увредљиво неситините“. Управо она је написала књигу Црно јагње, сиви соко у којој је једна од славних личности Станислав Винавер, мада не под својим именом.
Основну школу завршио је у Шапцу, гимназију је учио у Шапцу и Београду, а на париској Сорбони студирао је математику и физику. Већ тада постаје следбеник филозофских идеја Анри Бергсона, и 1911. огледа се у симболистичкој поезији збирком Мјећа.
У балканским ратовима и Првом светском рату учествовао је као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније, на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и радио као службеник Државног пресбироа.
Године 1916, упућен је на информативно-дипломатске послове у Француску и Велику Британију, а потом и у Петроград, као члан српске дипломатске мисије баш у време револуције. По окончању рата, кратко је запослен у Министарству просвете, а потом се немирни и разбарушени дух посветио новинарству и књижевности као припадник шаролике групе младих и нових модернистичких српских књижевника (Милош Црњански, Драгиша Васић, Растко Петровић, Љубомир Мицић, Раде Драинац, Велибор Глигорић, Марко Ристић).
Песник и есејиста, Винавер се јавља си у својству вође експресионистичког покрета (написао је Манифест експресионистичке школе), најоштрије се залажући за раскид с традиционалним уметничким изразом, и оспоравајући дотадашње патриотске и десетерачке каноне, које су били поставили дотад неприкосновени књижевни критичари Јован Скерлић и Богдан Поповић.
Музику је, као и математику, сматрао крајњим кључем смисла живота. Био је страствени слушалац музике и веома оштроуман критичар београдског музичког живота. Прва рецензија у српској јавности, у којој је постављено питање будућности концептуалне и електронске музике, након Шанберговог концерта у Београду, јесте Винаверов текст. Други светски рат провео је у заробљеништву у немачком логору Оснабрик.
Последње године (1945-1955) провео је у Београду, радећи као професионални књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Његови специфични преводи, у којима је зарад преношења најдубљег смисла и тумачења превођеног текста видљиво одступао од оригинала, понекад су чак наилазили на одбијање издавача, али су и данас остали ненадмашни, скоро као посебна књижевна дела.
На пољу сатире Винаверове пародије одликују се бескрајно духовитим обртима, свежином израза и префињеним осећајем за гротеску, што је посебно дошло до изражаја у Пантологији новије српске пеленгирике, која је заправо ругалица Антологији новије српске лирике Богдана Поповића.
Међу бројним Винаверовим радовима, најпознатије су
Приче које су изгубиле равнотежу (1913), Мисли (1913), Варош злих волшебника (1920), Громобран свемира (1921), Чувари света (1926), Икаров лет (1937),
Ратни другови (1939), Европска ноћ (1952), Језик наш насушни (1952), Заноси и пркоси Лазе Костића (1963).
У последњој књизи, за коју је Винавер водио велику битку и за живота није могао да нађе издавача, аутор је полемичким мајсторством до врхунца довео своје критике српског културног медиокритетства и митоманства. Иако је показао да се може бити модеран у контексту националне културе, он је и после тога још пола века остао несхваћен, потискиван и прећуткиван. Сам је говорио: „Сад ме не признају, а кад умрем прихватиће све моје идеје“. Заноси су поново штампани тек 2006. године.
У књизи на скоро 600 страна есеја о великом песнику, Винавер је успео да ослика комплетно духовно и уметничко наслеђе српске књижевности, културе, митологије, државности и да напише не само монографију о Лази Костићу, већ и аутопоетичко дело, које спаја интелектуално-уметничку радозналост, енциклопедијску обавештеност и аутентични дух.
Заноси и пркоси садрже, наиме, комплетну Костићеву биографију и његова дела, историјски контекст у коме су настајала и белешке о његовим савременицима, али Винавер пише и о музици, проблемима стиха, посебно десетерца, трохеја и хексаметра, о језичким могућностима, мелодији језика, и о модерној поезији уопште.
Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године.
Приредила: Бојана Јовић, Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извор: Википедија