1. Биографија

Георгије Ђура Јакшић рођен је у Српској Црњи 8.8.1832. год.  у Банату, у свештеничкој породици. Његово право име је Георгије. Отац га је уписао у трговачку школу, из које је бежао три пута. Након завршене основне школе у Српској Црњи и гимназије у Сегедину, одлази у Темишвар да учи сликање. Уочи револуционарне 1847. год. био је студент Уметничке академије у Пешти коју је због револуције морао да напусти. Учествовао је у револуцији  од 1848-1849 год. као шеснестогодишњак  пријавививши се као добровољац.Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!”. После револуције одлази у Беч да настави студије сликарства. Прве песме су му објављене у “Сербском летопису” 1853. год. Крајем 1855. год. настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Издаје песме у ” Седмици” под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. год. где пише за”Седмицу” и “Дневник”. У Србију прелази 1857. год. и остаје да живи до краја живота.

У Србији ради као сеоски учитељ и гимназијски учитељ сликања.Ђура Јакшић је био родољуб, свестрани уметник, песник, приповедач, драмски писац и сликар. Стално је живео у беди и потуцао се кроз живот. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске. Смрт га је затекла у положају коректора Државне штампарије 1878. год.

Слика1. Ђура Јакшић[i]

2. Сликарска дела

Ђура Јакшић је био сликарски таленат и целог живота се бавио сликарством. У сликарству је његов узор Рембрант, из чијих портрета рађених контрастним бојама избија нека унутрашња ватра испод саме боје, изван контура које су изгубљене у боји. Тако је Ђура схватио реч- чисто сликарски. Ватрени занос свога осећања, љубав или родољубље, сету или песимизам, он дочарава речима које гомила по боји, по звуку и по способности да подстакну нарочиту врсту осећања. Он не ради то да изазове конкретну слику или јасан појам, већ само да дочара своје основно расположење.Он зна моћ речи, никад му их није доста, вечито незадовољан избором, бира их, распоређује, гомила и засипа.

Најпознатија сликарска дела Ђуре Јакшића су:

  1. „Кнез Лазар“ (уље на платну), 1857-1858, данас у Народном музеју у Београду.
  2. „Девојка у плавом“ (уље на платну).
  3. „Ноћна стража“ (уље на платну). Слика је посвећена јаворским јунацима из српско-турског рата 1876—1878. год.

Слика 2. „Кнез Лазар“

Слика 3. „Девојка у плавом“

Слика 4. “Ноћна стража

3.    Књижевна дела

Ђура Јакшић је највећи лиричар српског романтизма и један од најталентованијих и најзначајнијих српских сликара. Страствен, изузетне имагинације, снажне осећајности, бунтован и слободарски. Писао је романтичарским заносом песме о слободи, против тираније и родољубиву лирику. Међу песницима су му узори лорд Бајрон и Шандор Петефи а међу сликарима Рембрант. Писао је три врсте приповедака. Прву групу чине приповетке у којма је идеализовао средњи век и Немањиће. Другу групу чине приповетке о животу банатског села и његовом страдању током бурних година. Написао је 40 приповедака и три драме у стиху: ” Станој Главас”, “Сеоба Србаља” и “Јелисавета”. Писао је лирску, епску и драмску поезију. Најзначајније епске песме су: “Братоубице”, “Невеста Пивљанин Баја”, “Барјактаревићи” и “Мученица и причест”.

Најмање је радио на лирици па ипак је створио известан број песама од трајне и класичне вредности: “На Липару”, Кога да љубим”, “Пут у Горњак” и “Поноћ њему”.

Иако је Јакшић написао велики број приповедака, ипак га не треба узети као правог приповедача. Он је тај посао радио само узгред, често ради личног и политичког обрачунавања, готово увек по наруџбини.

Сав тај рад је ужурбан и несавршен и често стоји испод његовог талента. Али племенита и висока осећања, смеле мисли, речита љубав према народу, модерно осећање социјалне правде, плаховита мржња на зло, насиље и неправду, и, нарочито, висок лиризам надокнађују за све. И ту се он показивао као најиндивидуалнији, најречитији и најлиричнији писац свега српског романтизма.

слика 5 Стихови Ђуре Јакшића (Скадарлија)

4.    Родољубиве песме Ђуре Јакшића

  • „Ал ми сада“
  • „Гле красоте“
  • „Госпођица Л“
  • „Госпођици у спомен“
  • „Грешник“
  • „Ја сам стена“
  • „Кроз маглу“
  • „Кроз поноћ нему“
  • „Мила“
  • „Моји болови“
  • „Мома“
  • „На Липару“
  • “На ноћиишту”
  • „Награда“
  • „Недеља“
  • „Осећам“
  • „Осмех“
  • „Отаџбинаж”
  • „Падајте Браћо“
  • „Пијем“
  • „Путник“

4.1. Најлепши  љубавни цитати Ђуре Јакшића

  • Јеси ли чула, душо, да поноћ уздише, кад јој на црним грудима звезду ранише?
  • Често те у сну снивам, моја љубави! Често те тако виђам, цвете убави! Па грлим небо плаво, грлим, уздишем. А љубим сунце јарко, љубим, издишем.
  • Волове сам продао лани и са њима пашу многу. Крчмарици, лепој Јани, токе дадох у залогу…
  • Опет ме једно теши, и сад сам грешити рад, нешто да Мила згреши, с њоме да горем млад!
  • Увређено срце моје, у вечитом болу, гневу, смеха се је зажелело…
  • Пашћу, умрећу, душа ми горе, растопиће ме до беле зоре, к’о груду снега врело сунчање. О, лакше, лакше кроз густо грање!

5.    Кућа Ђуре Јакшића

Кућа у старом језгру Крагујевца, која је у деветнаестом веку била дом Ђуре Јакшића, данас се потпуно урушила.Објекат у Карађорђевој улици вец деценијама је у јако лошем стању,био је ограђен јер је урушавање могло да угрози безбедност пролазника. Кућа у којој је Ђура Јакшић боравио током службовања у Крагујевцу,  две и по деценије се урушавала и представљала ругло јер нико о њој није водио бригу. Међутим, изграђена је и 2020. године отворена новоизграђена кућа Ђуре Јакшића1.

Слика 6. Кућа Ђуре Јакшића пре реконструкције

слика 7 Нова Кућа Ђуре Јакшића

6.    Биста Ђуре Јакшића у порти цркве Светог Ђорђа

У суботу 21.8.2004 год. биста Ђуре Јакшића на Липару је срушена са постамента на којем се налазила у порти Цркве светог Георгија, у непосредној близини школе у којој је песник радио као учитељ. Одмах  по објављивању првих вести о уклањању бисте Ђуре Јакшића,која је под притиском јавности одмах враћена,огласило се удружење Липарски дани. Они су  директно оптужили игумана Манастира светог Ђорђа,оца Саву, да је наредио уклањање бисте, са образложењем да је Ђура био развратник и незнабожац и да му није место у близини манастира. Оштро осуђујући самовољу свештенка председник скупштине удружења Липарски дани, Тома Грујиц, изјавио је непосредно пре уклањања бисте да је отац Сава више пута инсистирао да се биста уклони из порте манастира. Наводећи да у манастир долазе верници да се моле богу а зна се да је Ђура био развратник и незнабозац и да му није место у Манастиру.

Из тих разлога се управа манастира непосредно пре уклањања споменика обратила дописом Заводу за заштиту споменика културе у Крагујевцу, у којем траже измештање Ђурине бисте. То би омогућило да се обезбеди право верске слободе,а уједно  би и споменик био постављен на другом месту и био приступачнији посетиоцима и поштоваоцима Ђуриног дела.

Слика 8. Биста Ђуре Јакшића

Познати књижевник и сликар Ђура Јакшић спада у најизразитије и највеће појаве српског романтизма.У Малој просветиној енциклопедији Ђура се описује као: “страстан, плаховите маште, племенитих емоција, бунтован и слободољубив” чије су најпознатије песме о слободи против тираније и лирске исповести пуне дубоког бола. Током живота провео је неко време на Липару где је радио као учитељ.Споменик Ђури Јакшићу свечано је откривен 19.октобра 1936. а подигли су га мештани села Сабанта,педесетак година после песникове смрти уз дозволу тадашњег министра културе и просвете.

Београдска политика извештавајући о свечаном отварању бисте Ђури Јаксићу објавила је текст под насловом: “На Липару, где је Ђура Јакшић испевао своју најлепшу песму,подигли су му сељаци споменик.”

Како се наводи у у тексту поводом отварања Ђурине бисте,освећење споменика извршили су свештеници Сабатањанин Добривоје Бранковић, и крагујевачки Драгослав Величковић, што потврђује да црква у то време није била против подизања споменика песнику,сликару и боему Ђури Јакшићу. Судећи према једином званичном саопштењу којим се огласила епархија шумадијска, које је издато поводом враћања Ђурине бисте,црква ни сада није у рату са почившим песником. Како је званично саопштено, прави разлог за уклањање бисте суобимни грађевински радови у порти манастира Светог Георгија на Липару, а да је до укљањања бисте дошло уз одобрење Завода за заштиту споменика и да ће биста после њих са дужним поштовањем бити враћена.

Једна од чињеница која се не може оспорити у саопштењу цркве је сагласност Завода заштиту споменика да се биста измести. У читавом случају поводом уклањања бисте најчуднија је улога баш Завода за заштиту споменика чији руководиоци после враћања спомен обележја чине све како би се ствар заташкала и прашина слегла.На месту на коме се налази биста на Липару се сваке године крајем септембра одржава манифестација “Липарски дани”.Организује се фестивал поезије и сликарства.

Бисту знаменитог српског песника и сликара Ђуре Јакшића, која је седам деценија стајала у порти манастира Светог Ђорђа, на размеђу шумадијских села Доња и Горња Сабанта, полиција је пронашла на крагујевачком градском сметлишту, у насељу Јовановац. Полиција је бисту Ђуре Јакшића предала месној заједници у Доњој Сабанти. Индикативно је да је нестанак бисте Ђуре Јакшића из порте манастира Свети Ђорђе полицији пријавио старешина тог манастира, архимандрит Сава.

Исти онај архимандрит Сава који је у августу 2004.год. срушио не само бисту Ђуре Јакшића но и постамент на којем је биста стајала. Старешина липарског манастира је тај свој чин образложио сопственим ставом, према којем „пијанцу, рарзвратнику и безбожнику Ђури Јакшићу, који је разговарао са птицама, уместо да иде у цркву“ није место у цркви Светог Ђорђа.

Најшира домаћа јавност била је згранута тим вандалским чином, о којем су одмах и званично од удружења „Липарски дани“ била обавештена сва надлежна министарства, као и патријарх Павле. Убрзо је по налогу Патријаршије СПЦ и владике шумадијског Јована, биста Ђуре Јакшића враћена у порту манастира на Липару, где је до рушења стајала готово седам деценија. Председник „Липарских дана“ Тома Грујић је овим поводом рекао да не може да тврди, али да ипак претпоставља да је и ово што се дешавало са бистом Ђуре Јакшића масло старешине манастира на Липару, архимандрита Саве, који га је звао да се договоре где да преместе споменик Ђури Јакшићу.

– „Ми смо неизмерно захвални Завичајном удружењу „Комови“ што су на овај симболични начин обележили време и место службовања Ђуре Јакшића у Крагујевцу и Доњој Сабанти. Крагујевац није био Јакшићев завичај, дошао је из Војводине, али он је доносио неку нову вредност, образовао је наше младе људе. Данас Завичајно удружење „Комови“ ради исто што и Ђура Јакшић тада, одржавају традицију која ће на симболички начин бити настављена овом спомен плочом[1]“ – казао је Обрад Турковић, помоћник градоначелника за информисање и унапређење положаја младих.

Приче и предања о учитељским данима Ђуре Јакшића у овом делу Шумадије преносиле су се деценијама с колена на колено. Захвални житељи Доње и Горње Сабанте, подигли су, у октобру 1936. на Липару, спомен бисту знаменитог песника и сликара. Остало је забележено да су откривању спомен-бисте Ђуре Јакшића на Липару, у октобру 1936, присуствовали званичници ондашњег Министарства просвете и бројне угледне званице из Шумадије и целе Србије. На прелепом и песмом опеваном Липару, спомен-биста Ђуре Јакшића мировала је све до августа 2004. Од тада почиње да дели невеселу судбину песника и сликара коме је и подигнута.

Слика 9 Спомен плоча Ђури Јакшићу

Српском сликару, песнику, приповедачу, драмском писцу и учитељу, Ђури Јакшићу на Видовдан, у порти манастира Свети Ђорђе на Липару, где је службовао као учитељ 1865. и 1866. године, откривена је спомен-плоча.

Тиме је кажу иницијатори ове идеје, чланови Удружења писаца Крагујевца и Завичајног удружења „Комови“, исправљена неправда према том свестраном уметнику и родољубу чија је биста постављена 1936. године нестала из порте тог манастира.

„Комови“ су на овај симболични начин обележили време и место службовања Ђуре Јакшића у Крагујевцу и Доњој Сабанти. Крагујевац није био Јакшићев завичај, дошао је из Војводине, али он је доносио неку нову вредност и образовао је наше младе људе. Данас Завичајно удружење „Комови“ ради исто што и Ђура Јакшић тада, одржавају традицију која ће на симболички начин бити настављена овом спомен плочом .

7.  Закључак

Чињеница је да је Ђура Јакшић један од највећих српских песника и сликара из доба романтизма који је у потпуности изменио ток српске уметности и историје.Своју младост је провео у средини са таквом духовном оријентацијом и својим стварањем даје печат свог личног карактера и своје изграђене личности. Био је често бесан, озлојеђен али такође и топлог, родољубивог и веселог духа што се може препознати кроз његове песме које су снажне и одјекују и чују се и дан данас.Чињеница да његове песме живе и дан данас, и да се младе генерације и даље могу проналазити и поистоветити са његовим речима представља наслеђе Ђуре Јакшиђа и одржава га у животу. Мешање цркве при одлуци да се уклони биста из порте цркве Светог Ђорђа представља индефернтан став према његовом наслеђу и још један од преседана који је учињен према овом великану. Духовна заоставштина Ђуре Јакшића је довољно велика да се од његове куће направи музеј и туристичка атракција, као и да се на бисту гледа као на културни споменик. Без обзира на све ово Ђура Јакшић ће без премца остати учитељ читаве генерације ђака, велики патриота и човек који је до небеса уздизао српски народ и заслужио сваки споменик који је у његову част подигнут.

слика 10 Споменик Ђури Јакшићу

Припремила: Соња Гашић, Филолошки факултет у Београду

Извори:

[1]http://ritamgrada.rs/kragujevac/vesti/otkrivena-spomen-ploca-duri-jaksicu/