Јован Јерковић рођен је у Сомбору, где се, како се и сам сећао, говорило на три језика, што је имало значајног утицаја на формирање његове личности. Студије нa групи Jужнословенске књижевности и јужнословенски језици завршио је у Београду, док је магистарски рад и докторску дисертацију одбранио у Новом Саду. По завршетку студија најпре је радио у средњим школама, што је оставило трајан печат на његову делатност – постао је аутор или коаутор безброј уџбеника, аутор тзв. Минималних речника за школе где се српски (српскохрватски) језик предавао у одељењима са наставом на језицима мањина. Потом је неколико година провео у Покрајинском заводу за издавање уџбеника као члан Студијског одељења.
У том периоду објавио је низ студија о језику које су решавале многа методолошка питања наставе српског као нематерњег језика. Професор Јерковић је докторирао на језику Јакова Игњатовића. Језик српских писаца је постала његова стална научна опсесија. Друго важно подручје његове делатности била је дијалектологија, тј. дијалекатска основица у књижевном језику. С једне стране, истраживао је однос дијалеката према књижевној норми у језику српских писаца (нпр. Проте Матеје Ненадовића и Љубомира П. Ненадовића), а са друге стране, особито у последње две деценије, посебну пажњу посвећивао је питањима говора Срба у Мађарској.
Професор Јован Јерковић се није бавио само историјом књижевног језика, већ и питањима стандардизације језика као и осавремењивањем правописа. Током неколико мандата био је шеф Одсека за српски језик и лингвистику Филозофског факултету у Новом Саду, а од 1985. до 1989. г. и декан тог Факултета.
Више година био је секретар Одељења за језик и књижевност Матице српске и члан Академијиних одбора за језичка питања. Добитник је многих признања, која би било немогуће набројати. Професорова делатност је везана и за Мађарску и за Србе у Мађарској. Као што смо видели, он се бавио питањима језика Срба, српских писаца у Мађарској. Међутим, Срби и познаваоци српске културе у Мађарској памте га и по научним делима и као активног професора-предавача, чија су предавања многи имали част да слушају. За време постојања заједничке „јужнословенске“ катедре на Вишој наставничкој школи у Печују, он је тамо често одлазио и, као гост, држао предавања студентима који су данас већ искусни наставници у српским и хрватским школама у Мађарској, или су већ у пензији. Професор је од оснивања несебично помагао рад групе за Српски језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета „Јожеф Атила” у Сегедину (данас Универзитет у Сегедину).
Учествовао је у изради плана и програма лингвистичких предмета, указивао је стручну помоћ млађим и неискусним сегединским колегама, а од 1994, петнаестак година у континуитету, предавао је, у својству гостујућег професора, Савремени српски језик и Дијалектологију сегединским студентима. Иако већ у годинама, проф. Јерковић је долазио у Сегедин и за време рата и бомбардовања, упркос финансијским тешкоћама на факултету и тешким условима у саобраћају. Био је ментор у изради многих дипломских радова.
Њему су се и студенти и колеге могли обраћати за савет и помоћ. Био је омиљен међу студентима, јер је истовремено био и строг и благ, захтевао је много, али много и пружао. Професора памте и наставници наших српских школа, јер је за њих крајем деведесетих година у Сегедину био одржан стручни семинар на ком је један од предавача био и проф. Јерковић.
Приредила: Маријана Лештарић, Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извор: http://snnovine.com/2012/38/pdfs/s06.pdf