Љубомир Стојановић je био српски политичар и филолог, редовни члан САНУ. Рођен је 18. августа 1860. године у Ужицу.
Две године после његовог рођења дошло је до сукоба међу Србима и Турцима у Ужицу, затим побуна и пожар у коме је највећи део вароши спаљен. У својој студији Старо Ужице, белешке и успомене, 1922. године, Стојановић износи своје успомене из детињства па све до одласка на даље школовање. Љубомир Стојановић је завршио Филозофски факултет Велике школе у Београду, где му је један од професора био познати српски филолог Стојан Новаковић. Усавршавао се у Бечу, Петрограду и Лајпцигу. Најпре гимназијски професор, Стојановић је био професор на Великој школи у Београду од 1891. до 1899. године. Био је и доцент за руски језик, а 1899. године је пензионисан, од тада се бавио политиком.
Као припадник Самосталне демократске странке, више пута је био министар просвете, а 1905. године и председник Владе. Један је од оснивача Републиканске странке и њен први председник.
Од 1913. до 1923. године био је секретар Српске академије наука и уметности, а српску науку задужио је као издавач старих српских писаних споменика: Мирослављево јеванђеље, Стари српски записи и натписи у 6 књига, студије о старим српским штампаријама, и српским црквама из 14. и 15. века, приредио је 3. издање Вуковог Српског рјечника. Посебно је битно издвојити значај Мирослављевог јеванђеља. Како је сам сведочио, приређивање комплетног Мирослављевог јеванђеља био је његов дугогодишњи сан. Прилику за његово остварење добио је 1896. године када је братство манастира Хиландар у знак захвалности за помоћ коју је добило, поклонило краљу Александру Обреновићу своју највећу реликвију. Стојановић је добио задужење да објави Мирослављево јеванђеље и он је на томе радио читавих осам месеци, одабравши тада најбољу штампарију у Бечу. Фотолитографско издање Јеванђеља била је тада најлуксузнија књига код словенских народа. Такође је писао и приређивао уџбенике, граматике за средње школе, студије о старим српским штампаријама и српским црквама од 15. до 16. века, о архиепископу Данилу, а најзначајнијим његовим делом сматра се биографија Живот и рад Вука Стефановића Караџића.
Студије српске књижевности и српског језика незамисливе су без радова Љубомира Стојановића. Улажући невероватан труд и енергију, он је оставио петнаест књига старих српских текстова, записа, повеља, писама, родослова и летописа. Без ових књига данас не може ни један истраживач националне историје и културе. Дугогодишњи напоран рад на прикупљању старих рукописа омогућио му је да уреди каталоге рукописа и старих штампаних књига Српске краљевске академије и Народне библиотеке у Београду, захваљујући чему су остали подаци о великом броју рукописа који су страдали током ратних страхота.
Упркос значајном раду, дело и личност Љубомира Стојановића нису довољно изучавани. Иако је велики број научних радника истицао да на пољу филологије нема сјајнијег од Љубе Стојановића, његовом делу никада није посвећивана већа пажња. Чак ни радови са скупа који је поводом педесетогодишњице његове смрти организовала САНУ, нису публиковани.
Љубомир Стојановић је умро 16. јуна 1930. године у Прагу.
Приредила: Кристина Сировица, Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извор: sr.wikipedia.org