Богдан Терзић, виши лектор и предавач, рођен је 1. децембра 1928. године у Ондићу (Лика, Хрватска). Од 1941. године живи у Београду. Године 1951. дипломирао је на Групи за руски језик и књижевност Филозофског факултета у Београду. Боравио је на усавршавањима у Варшави и Москви. Радни век провео је на Филозофском, односно Филолошком факултету у Београду, предајући до 1992. године различите синхроне и дијахроне русистичке предмете на редовним и постдипломским студијама, као и украјински на редовним студијама. Предавао је на Филозофском факултету у Приштини у звању вишег предавача, као и у Новом Саду. Учествовао је на бројним научним славистичким скуповима у земљи и иностранству. Објавио је велики број научних радова из русистике, конфронтационог проучавања руског и српскохрватског језика, из примењене лингвистике. Одликован је медаљом А. С. Пушкин. Од оснивања Међународног славистичког центра (МСЦ) учествује у његовом раду, а био је и члан Управе МСЦ-а. Бави се славистиком, русистиком, упоредно-историјским и конфронтационим/контрастивним проучавањем руског и српскохрватског, односно српског језика, као и руско-српском језичком дијахронијом и српском језичком културом.[1]
Богдан Терзић родио се 1928. у школској згради, што је можда само по себи било извесни знак. Године 1941. избегао је услед усташког терора у Београд с породицом. Отац му је био учитељ, а сестра је касније постала професор филозофије. Школовао се у Шестој мушкој гимназији и Трећој мушкој гимназији. Године 1947. Терзић је у Трећој положио велику матуру и уписао се на славистику на Филозофском факултету. Након дипломирања 1951. био је на постдипломском усавршавању при Катедри за источне и западне словенске језике и књижевности ондашњег Филозофског, данас Филолошког факултета. На истом том факултету се бавио научним и наставним радом, до октобра 1992. када је пензионисан.[2]
Богдан Терзић први је предавач украјинског језика на Београдском универзитету. Објавио је неколико чланака посвећених питањима украјинског језика, а 1988. и превод Украјинских народних бајки.[3]
На Филолошком факултету Терзић је иницирао наставу из двају нових предмета – конфронтационе анализе руског и српског језика, те поменутог украјинског језика. Предавао је 12 година и на Филозофском факултету у Приштини, као и (пре и после пензионисања) пуних 15 година на Филозофском факултету у Новом Саду у статусу хонорарног наставника. Предавао је и на постдипломским студијама. Терзић је две школске године, од 1956. до 1958, предавао српски језик на Варшавском универзитету. Држао је предавања и на Московском и Петроградском универзитету.
Научна делатност Богдана Терзића посвећена је напоредном проучавању руског и српског језика из синхроне и дијахроне перспективе. У каснијем периоду свог научног рада почео се бавити и питањима српске језичке културе. Објавио је преко 300 радова на српском и страним језицима у многим домаћим и страним стручним публикацијама, као и четири књиге: Руско-српске језичке паралеле (1999), Слово о језику; Језички поучник (1996), Слово о језику; Језички поучник; књига друга (2002), Српски језички саветник (2005). Последње три књиге објавио је у коауторству са Драгом Ћупићем и Егоном Фекете. Богдан Терзић се истакао и на великом броју стручних скупова и научних конгреса у свету и Југославији.
Врло је запажен и његов јавни рад, а позната су његова ангажовања у МСЦ-у, Славистичком друштву Србије, Друштву за примењену лингвистику, Матици српској, Удружењу књижевних преводилаца, Друштву српско-руског пријатељства, Српско-украјинском друштву, Удружењу књижевника Србије и многим другим организацијама. Био је у низу уређивачких одбора, међу осталима и у часопису Живи језици и Славистика. Славистичко друштво Србије и Друштво за примењену лингвистику Србије и Црне Горе прогласили су Терзића за почасног члана.
Бројне су и Терзићеве награде: Пушкинова медаља за заслуге у области проучавања и наставе руског језика (доделио МАПРЯЛ), Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, награда Радио-телевизије Србије за унапређење културе говора (заједно са Д. Ћупићем и Е. Фекете, за књигу Слово о језику), Плакета Друштва за примењену лингвистику Србије.[4]
За даље читање: Квалитетне биобиблиографске податке можете наћи у 13. броју Славистике (2009), посвећеном управо Богдану Терзићу, а који садржи још и следеће корисне чланке: Александар Милановић Допринос Богдана Терзића проучавању историје српског књижевног језика, Ана Голубовић Приватна библиотека Богдана Терзића (овај број Славистике може се читати на следећем линку: http://www.slavistickodrustvo.org.rs/pdf_dokumenti/Slavistika_XIII_2009.pdf). Опширније биобиблиогафске податке садржи и специјално издање Славистичког друштва Србије Богдану Терзићу на дар: Поводом 85-годишњице рођења (2014), које је приредио Петар Буњак (доступно на следећем линку: http://www.slavistickodrustvo.org.rs/pdf_dokumenti/Bogdanu_Terzicu_na_dar_FINAL.pdf). Посебну пажњу треба посветити књизи Милоша Јевтића Славистички погледи Богдана Терзића (2006).
Извор: Милош Јевтић, Славистички погледи Богдана Терзића, Партенон и Београдска књига, Београд, 2006
Приредио:
Данијел Ристић
Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извор:
[1] Милош Јевтић, Славистички погледи Богдана Терзића, Партенон и Београдска књига, Београд, 2006
[1] http://www.ukrajinistika.edu.rs
[1] Биобиблиографски речник учесника Међународног научног скупа Вук Караџић и његово дело у своме времену и данас, Податке обрадиле: Злата Бојовић, Мирјана Костић, Снежана Самарџија, Београд, 1987; Биобиблиографски речник МСЦ 1971–2000, Научни састанак слависта у Вукове дане 1–30, Учесници, Израда речника: Злата Бојовић, Драгана Мршевић-Радовић, Снежана Самарџија, Београд, 2005
[2] Милош Јевтић, Славистички погледи Богдана Терзића, Партенон и Београдска књига, Београд, 2006
[3] http://www.ukrajinistika.edu.rs