Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар / 6. новембар 1787 – Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.
На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар. Једно време је провео у тамошњој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове. Када је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак.
У Београду је радио као учитељ у основној школи. Након пропасти устанка 1813. године, Вук одлази у Беч. Ту се упознао са Аном Маријом Краус, којом се и оженио. У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. у Бечу је објавио Писменицу сербскога језика по говору простог народа написану, прву граматику српског језика на народном говору. Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом Народна сербска пјеснарица. За годину Вукове победе се узима 1847, јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића Рат за српски језик и правопис, Песме Бранка Радичевића, Његошев Горски вијенац и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.
Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић, Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика, коју је назвао Писменица сербскога језика, изашла је у Бечу 1814. Уз прво издање Српског рјечника из 1818. године Вук је објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26 270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „Пиши као што говориш, а читај како је написано”. Сматрао је да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова стопио са танким полугласом. Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице његови противници из црквених кругова су му приписивали као најтежи грех. Из старословенске азбуке Вук је задржао 24 слова. У почетку није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању Народних српских пословица из 1836. Друго издање Српског рјечника, са 47 427 речи, објављено је у Бечу 1852. године. До краја живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми треће издање. То су тек 1898. учинила двојица његових поштовалаца Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић.
Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић је већ после првих Вукових књига дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова j, сматрајући то напуштањем православља и покатоличавањем.
Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук се бавио и историографским радом. У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим, и аустријских власти, које је представљао Јернеј Копитар, Вук је реформисао српски правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање Српског рјечника (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод Новог завјета (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика. Основна начела Караџићеве реформе могу се сажети у три тачке:
- Изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама;
- Прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослонца на традицију;
- Новоштокавски фолклорни пуризам, што се очитовало у чишћењу језика од црквенославизама који су индентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика.
Вук је умро у Бечу. Посмртни остаци су пренесени у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти је сахрањен у порти Саборне цркве.
Приредила:
Јована Видић,
Филолошки факултет Универзитета у Београду.
Извор: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D1%83%D0%BA_%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%9F%D0%B8%D1%9B