Др Гордана Јовановић, полониста, србиста, русиста, универзитетски професор, рођена је у Деспотовцу 29. јануара 1940. године. Дипломирала је на студијској групи за руски језик и књижевност и пољски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду, а докторирала на Јагјелоњском универзитету у Кракову 1969. године, на којем је била лектор за српскохрватски језик. Предавала је на Катедри за руски језик и књижевност Филозофског факултета Универзитета у Приштини и радила у Институту за српски језик САНУ у Београду. Од 1978. до пензионисања предавала је Историју пољског језика и Савремени пољски језик на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Гордана Јовановић најлепше је представљена у књизи: Милош Јевтић, Предели славистике: разговори са Горданом Јовановић. – Београд: Београдска књига, 2008. – (Колекција „Одговориˮ, 178). О тој књизи написао сам следеће (Славистика, књ. 13, 2009, 536–539).
У историји сваке науке, па и славистичке, користе се различити методи и принципи – хронолошки, каузални, проблемски, културолошки и други, али је један од најпопуларнијих остао биографски метод приказивање развоја науке кроз увиде у биографије истраживача.
Историја српске славистике за сада је написана само у фрагментима, а када једном буде систематски обрађивана, мораће бити констатовано да је о историји српске славистике највише речено у радовима о појединим славистима, а да је посебан допринос томе и по обиму, и по облику, и по значају дао г. Милош Јевтић својим радијским, а потом и штампаним разговорима с низом слависта – и српским и страним. To је читава славистичка библиотека, ризница грађе за историју новије српске славистике, оне која се стварала у другој половини XX века, најновији беочуг века и која траје све до нашег времена у том приповедном ланцу, у којем саговорници Милоша Јевтића неизбежно помињу и друге његове саговорнике, старије или млађе савременике, јесте књига Предели славистике: разговори са Горданом Јовановић.
Овога пута саговорник г. Јевтића је слависта специфичног профила – и полониста, и русиста, и палеослависта, и стручњак за српски језик, посебно за српскословенски језик и за споменике написане на том језику, слависта чији се радни век одвија највећим делом у две установе – на Катедри за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду и у Институту за српски језик САНУ – и чији је допринос видно утиснут и у једну и у другу институцију.
Читалац ће о овој књизи највише сазнати када је сам прочита, a читаће свако ко жели да више сазна о српској славистици друге половине XX и почетка XXI века, док је мој циљ овде пре свега да укажем на неке стране ове књиге које могу бити посебно занимљиве.
Пре свега, добро је то што је саговорник г. Јевтића у 178. књизи колекције „Одговориˮ један од угледних представника српске полонистике, оне славистичке гране која у Србији постоји 114 година, а у чији је универзитетски развој проф. Гордана Јовановић уложила више од четири деценије свога раднога века.
У српској славистици је с разлогом у првом плану наука о српском језику и српској књижевности, чак толико да је повремено неки виде издвојено из славистике; а затим русистика, која је и у свету најразвијенија. Због тога друге славистичке гране, а и целина славистике, понекад не добију онај део пажње који им објективно припада. To се посебно односи на науку о пољском језику и књижевности – развијену, богату, плодну, подстицајну и утицајну. Гордана Јовановић је један од најмеродавнијих саговорника за питања о српској полонистици и зато ће читаоци ове књиге, посебно студенти, али и старији, читајући Славистичке пределе, моћи много да науче не само о претходницима и сарадницима Гордане Јовановић у полонистичком делу Катедре за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, него и о њеним ширим увидима у полонистику и славистику, заснованим не само на знањима стеченим из научне литературе него и на личним пријатељствима, а захваљујући и годинама које је Гордана Јовановић провела у Пољској, где је стекла и знање и звање, који ће јој бити основа за сва каснија кретања путевима славистике.
У књизи Предели славистике много је имена и фотографија пријатеља Гордане Јовановић из наше земље и из иностранства и сигуран сам да би свако од њих из свог угла могао много занимљивог рећи о славистичким пределима Гордане Јовановић, а да ће многи то и учинити. Гордана Јовановић у овој књизи, као и у животу, говори једноставно и сликовито. Њен посматрачки дар добро је оваплоћен већ у наслову књиге Предели славистике. Она разноликост славистике посматра као разноликост предела кроз које се слависта креће. Ту се може додати да наука и иначе показује сличности са рељефом. У науци поглед највише привлаче врхунци, којих је и најмање, и персонални, и проблемски врхунци, али и као достигнућа у научном раду. Ту су и благи или стрми успони или падине, чврста подножја, урвине и провалије, наука је и као цветна ливада са мноштвом разнобојног цвећа, и као мрачна шума, у којој је, како то Руси кажу, као у бајци чем глубже – тем страшней, а понекад је наука и као живи песак, у којем се може без трага нестати итд. Многи од тих Предела славистике налазе се у видокругу Гордане Јовановић и она, по жељи Милоша Јевтића, зналачки води и поглед читалаца по тим пределима и показује оне његове стране које мање вично око можда не би приметило.
У данашње време, када се у науци уопште, па и у славистици, све више тежи уској специјализацији, поучно је видети научника који се бави различитим гранама славистике. Таквих примера има и у другим научном срединама, а у српској славистици један од таквих је Гордана Јовановић.
Одговарајући на питања Милоша Јевтића усмерена на ту страну њене радне биографије, Гордана Јовановић указује на чињеницу да је већ у докторској дисертацији повезала те две главне области својих интресовања, полонистику и србистику, које су отад складно текле упоредо, повремено се и додирујући.
Као полониста, Гордана Јовановић је професор чији су се лик и реч утиснули у знања и осећања многих поколења српских полониста које је она подизала заједно са својим сарадницима у настави. Ту драгоцену привилегију професорског позива – да професор сеје реч знања и да својим слушаоцима отвара видике у које ће многи од њих заувек остати загледани – Гордана Јовановић је богато искористила и у томе је њена велика заслуга пред српском полонистиком. Оно што учитељ уложи у своје ученике, професор у студенте итд. – то је најмање видљиво на први поглед, али је трајније од многих забележених бодова за научне чланке, пројекте и сл. Срећом, Гордана Јовановић је као професор имала и врло даровите студенте, од којих су неки постали и њени сарадници. Захваљујући таквим студентима и сарадницима, Гордана Јовановић могла се повући у пензију са сазнањем да је успешно одржавала пламен знања који је примила и који је имала коме оставити.
О својим студентима Гордана Јовановић каже и следеће: „Даровити студенти су прави дар за сваког професора. Сигурна сам да сви професори посебну пажњу посвећују баш њима. To никако не значи да друге студенте треба запостављати. Напротив. Опет, моје искуство ме учи да су изузетни студенти нека врста мотора који покреће напред и оне који су осредњи или чак и мање од тогаˮ (стр. 98).
Милош Јевтић није, наравно, пропустио да разговор са Горданом Јовановић усмери и на њена проучавања српског језика, којима се она и сада интензивно бави, као и целог свог досадашњег радног века, a која су највећим делом везана за Институт за српски језик САНУ, односно за пројекат проучавања српскословенског језика, који постоји у том институту. Те странице ове књиге обавештавају нас о истрајном раду мале групе истраживача, који је последњих година добио и на полету и на резултатима, умногоме захваљујући сарадњи Гордане Јовановић са младим истраживачима који умеју да користе нове технологије.
Научна интересовања Гордане Јовановић су претежно у историји језика. To најбоље потврђује њена докторска дисертација Studia nad jеzykiem „Pamiętników janczaraˮ, објављена y Кракову 1972 (= Zeszyty Naukowe Uniwersitetu Jagiellonskiego, CCLXXXIII, Prace Językoznawcze, zeszyt 37). Поред тога, Гордана Јовановић објавила је заједно са Николом Родићем критичко издање Мирослављевог јеванђеља, превела и приредила Повест о словима Коистантина Филозофа и Живот Стефана Лазаревића, деспота српског, такође, дело Константина Филозофа, као и више чланака о различитим славистичким питањима.
Међутим, Гордана Јовановић прати и актуелне процесе у савременом српском језику, као нпр. оне који се тичу односа између ћирилице и латинице, о чему има врло децидан став:
„Званично писмо у Србији је ћирилица. Пођите, међутим, у шетњу по Београду или по било којој варошици или граду у Србији, па избројте колико је натписа на, рецимо, радњама, бутицима итд. написано ћирилицом а колико латиницом. Превласт латинице је огромна. За очување нашег вишевековног писма ћирилице одговорна је пре свега школа, која треба да васпитава децу у националном духу, да им објашњава вредности српске писмености и ћириличког писма, да им указује на све оно што тај народ уноси у европску (па и светску) културну и цивилизацијску баштину. Ћирилица је један веома важан сегмент тог нашег уделаˮ (стр. 116).
Питања Милоша Јевтића у колекцији „Одговориˮ односе се једним делом и на место Србије у актуелним светским политичким процесима, укључујући и односе Србије са словенским земљама.
Иако велики поштовалац пољског народа и пољске културе, Гордана Јовановић понекад са горчином мора да искаже и овакав свој став: „Званична пољска политика следи, нажалост, америчку и европску политику према Србији. Очигледно је у томе видела и види и свој интерес, и то је с њеног државног и националног становишта легитимноˮ (стр. 37).
Или: „Оно што је несумњиво, пољска влада и уопште пољска политика веома дисциплиновано следе политику пре свега Америке a онда и Европске уније. По моме мишљењу, господине Јевтићу, све се своди на ону народну: ’Сила Бога не моли…’ˮ (120). Додуше, знамо да други део те пословице гласи „…а Бог силу не воли“ˮ.
Али Гордана Јовановић истиче и следеће:
„Моји пријатељи и колеге у Пољској апсолутно нису променили свој однос према мени – пишу ми; кад могу, пошаљу ми понеку књигу или часопис. Колико сам обавештена, на краковској славистици још није дошло до поделе српскохрватског језикаˮ (стр. 37). To је било речено септембра 1994. године.
Говорећи о другим народима који се држе само свога интереса, Гордана Јовановић, говорећи о свом народу, указује да постоји и морална страна историјског понашања сваког народа:
„Не верујем да је наш народ заборавио на моралне норме, на достојанство и поштење, али ово што нам се догађа последњих година претешко је бреме и за много веће и за много мање напаћене народе.
Освестиће се наш народ, пренуће се из бунила, у коме је сада; а кад се то догоди, наша деца неће одлазити у бели свет, него ће се у својој земљи борити за живот достојан човека… На нама је да им помогнемо, а не да од њих тражимо да испаштају за нешто за шта нису криваˮ (стр. 40). И ово је речено у првом разговору Гордане Јовановић са Милошем Јевтићем, 1994. године, али, нажалост, одлазак српске младости у туђину није се смањио ни у време другог њиховог разговора, у зиму 2008. године.
Рат 17 земаља НАТО-а против Југославије 1999. године оставио је дубок ожиљак у свакоме од нас, па је он и неизбежна тема у оваквим освртима на године које су прошле. Тужна је чињеница да су у том рату неке словенске земље први пут у својој и у нашој историји учествовале у ратном походу против Србије, што неће бити светла страница њихове историје. О том рату Гордана Јовановић каже:
„С највећим ужасом сећам се тог страшног бомбардовања и то под именом ’Милосрдни анђео’! Какав цинизам! Па све те лажи о спречавању хуманитарне катастрофе! Шта ли су то они спречили!? Порушили су што су могли порушити, побили толико невиног народа, створили колоне несрећника и избеглица. А циљ је био један, некаква албанска држава и то на српској земљи. За мене је, такође, било страшно да слушам вести на CNN-y и другим западним или америчким станицама, да читам понеке од европских новина. Какве све гадости, колико лажи и једва понека полуистина. Више пута сам се запитала ко су ти новинари, ко су ти извештачи, портпароли, како не осећају макар и најмањи стид због лажи које изговарајуˮ (стр. 84).
Завршна питања г. Јевтића обично су окренута годинама које долазе. Неко према томе има оптимистички, неко песимистички став, a проф. Гордана Јовановић каже:
„Наш народ мора да се прене, да поврати самопоуздање и веру у сопствене могућности, да не очекује превише од туђе помоћи него да има на уму ону народну: ’У се и у своје кљусе’ˮ (стр. 125).
А ка будућности је окренута и следећа реченица Гордане Јовановић: „Обавезни смо да, као људи, верујемо у правду, у лепоту, у хумане односе међу људима. И не само да верујемо, него да се за то и боримо… Ако српски народ прихвати ово као своје ’Вјерују’[,] промениће садашњост и избориће се за будућностˮ (стр. 42).
Гордана Јовановић објавила је следеће посебне публикације, поред већег броја научних чланака.
Монографије:
- Studia nad językiem „Pamiętnikow janczaraˮ, Kraków 1972 (= Zeszyty Naukowe Uniwersitetu Jagiellonskiego, CCLXXXIII, Prace Językoznawcze, zeszyt 37).
Уџбеник:
- Srpskohrvatska čitanka. Krakow 1973, 256 str. (Ca 3. Вагнером)
Приређена издања и преводи:
- Мирослављево јеванђеље / ур. Никола Родић, Гордана Јовановић, Димитрије Богдановић. – Критичко изд. – Београд: САНУ, 1986, 344 стр.
- Константин Филозоф, Повест о словима: Сказаније о писменех: изводи и Житије деспота Стефана Лазаревића. – Београд: Просвета – Српска књижевна задруга, 1989, 154 стр. (Стара српска књижевност; књ. 11)
- Фелешко, Казимјеж, Значења и синтакса српскохрватског генитива. – Београд: Вукова задужбина – Орфелин; Нови Сад: Матица српска, 1995, 164 стр.
- Константин Филозоф, Живот Стефана Лазаревића, деспота српскога. –- Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2007, 106 стр. (Библиотека Књижевност и језик; књ. 17)
- Константин Философ, Живот Стефана Лазаревића, деспота српскога. – Београд: Издавачки фонд Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, 2009, 115 стр. (Библиотека Извори српског богословља; књ. 2)
- С. М. Куљбакин, Славянская палеография. – Београд: Институт за српски језик САНУ, 2008.
- [Гордана Јовановић – уредник, аутор додатног текста] Српскословенски речник јеванђеља : огледна свеска / уредник Гордана Јовановић. – Београд: Библиотека Јужнословенског филолога, н. с., књ. 23, Институт за српски језик САНУ, 2007.
Интервју:
Јевтић, Милош, Предели славистике : разговори са Горданом Јовановић. – Београд: Београдска књига, 2008, 126 стр. (Колекција Одговори / [Милош Јевтић] ; књ. 178)
Лит.: Јовановић, др Гордана // Биобиблиографски речник МСЦ 1971–2000, Научни састанак слависта у Вукове дане 1–30, Учесници, Израда речника: Злата Бојовић, Драгана Мршевић-Радовић, Снежана Самарџија, Београд, 2005; П. Пипер, „Милош Јевтић, Славистички предели: разговори са Горданом Јовановић. – Београд: Београдска књига, 2008ˮ // Славистика.
Извор: Предраг Пипер, Прилози историје српске славистике, Београд, 2011: Чигоја штампа.
Приредила:
Смиља Горчић
Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извори:
Википедија
Анали Филолошког факултета
Сајт Филолошког факултета