Милан Радовановић је рођен 18. децембра 1967. године у Београду. Године 1982., 15. јуна завршио је основну школу „Дуле Караклајић” у Лазаревцу. Године 1986. завршио средњу геодетску техничку школу „Славко Родић” у Бео­граду. Од 18. септембра 1986. до 14. септембра 1987. био је на одслужењу војног рока. Године 1988. Уписао је Филолошки факултет Универзитета у Београду, Одсек за сла­вистику, смер Руски језик и књижевност. Од октобра 1991. до јуна 1992. на Филолошком факултету Московског држав­ног универзитета „Ломоносов” у својству слободног слушаоца редовно је пратио предавања О. С. Широкова: Увод у науку о језику, Увод у хетитски је­зик, Филолошка анализа Новог Завета; Н. И. Толстоја: Увод у славистику; И. Г. Милославског: Граматика руског језика; М. Л. Ремњове: Историја руског језика; В. А. Кочергине: Увод у санскрит; М. Г. Нецецке: Литвански језик; и спорадично посећивао предавања редовних и гостујућих предавача Филолошког факултета „МГУ”: А. А. Волкова, В. М. Живова, А. А. Зализњака и других. Дипломирао руски језик и књижевност, 15. октобра 1993. године, на Катедри за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, са просечном оценом 9,70.

Милан Радовановић је 1993. уписао постдипломске магистарске студије на Филолошком факул­тету у Београду, смер Наука о језику. Године 1994, на основу Протокола о сарадњи између Универзитета у Бео­граду и Московског државног универзитета „Ломоносов”, упућен је по прин­ципу реципро­цитета на постдипломске студије у Москву, на Катедру за општу и упоредно-ис­торијску лингвистику Филолошког факултета Мо­сковског државног универзите­та „Ломоносов”, са пријављеном кандидатском дисертацијом Проблеми рекон­струкције музичког акцента у општесловенском и праиндоевропском језику и његова фонолошка интерпрета­ција. Због увођења санкција према Југославији поменути протокол је анулиран, што је онемогућило наставак постдиплом­ских студија у Мо­скви.

Од 31. октобра 1996. до 31. марта 1997. колега Радовановић радио је као преводилац за руски језик у Генералном секре­таријату Савезне владе. Од 1. септембра 1997. до 16. октобра 2000. био је професор руског језика на друштвено-јези­чком сме­ру гимназије у Лазаревцу. Датума 25. новембра 1998. положио је стручни испит за професора руског језика и књижев­ности на Филолошком факултету у Београду.

Од 17. октобра 2000. године радио је као професор руског језика у „Богословији Светог Саве” у Бео­граду. Од децембра 2002. до октобра 2004. био је и званични преводилац Светог архијерејског синода СПЦ.

Од октобра 2012.  Радовановић је ангажован као лектор за руски језик на Катедри за славистику Филолошког факултета Београдског универзитета. Од исте године докторант је Филолошког факултета, и на докторским студијама положио је већи број испита и предао више самосталних истраживачких радова (све је оцењено највишом оценом). У међувремену отпочео је рад на докторској дисертацији о Платону Андрејевичу Кулаковском под научним руководством академика Предрага Пипера.

Од јуна 2012. ангажован је као главни преводилац, а од маја 2015. као језички уредник пројекта „Росијске газете” RBTH, на српском језику: „Руска реч”.

Био је симултани преводилац на шест међународних научних конференција: у Кото­ру (у организацији Центра за стратешке студије), Новом Саду (Инсти­тут за дру­штвене науке), Београду (Православни богословски факултет Универзитета у Београду, два пута), Сара­јеву (УНИЦЕФ) и манастиру Жича (организатор – Свети архијерејски синод СПЦ).

 

Књиге, чланци, прикази

  1. Пре избора у звање лектора:

Руско-српски и српско-руски теолошки речник = Русско-сербский и сербско-русский богословский словарь, Београд: Службени гласник 2012, 360 стр. ISBN978-86-519-1367-2; Коаутор: К. Кончаревић. Садржај (стр. 5):

  1. Уводне напомене: О овом речнику и његовој концепцији; О теолошком језичком изразу; О терминологији теолошке науке; Објашњења везана за коришћење речника; Лексикографски извори (стр. 7-43)
  2. Руско-српски део (стр. 45-167)
  3. Српско-руски део (стр. 167-292)
  4. Додатак: Регистар библијских анропонима и топонима (руско-српски); Регистар канонских (календарских) индивидуалних анропонима (руско-српски); Регистар најфреквентнијих скраћеница у текстовима из теологије и православне духовности; Општеприхваћене руске скраћенице за називе канонских библијских књига; Свештенослужитељи православне Цркве (титуле и етикецијске формуле обраћања у руском језику; Етикецијске формуле у епистоларном дискурсу руског и српског језика; Преглед правописних правила у сакралном дискурсу руског и српског језика; Консултовани правописни приручници (стр. 293-360)

Рецензент: П. Пипер, Теолошки погледи 2 (2012) 413-416.

Е. В. Недич, Русский язык как инославянский 5 (2012) 130-133.

Д. Дамљановић, Славистика 17 (2013) 479-481.

„Структурно-семантичке особености глаголских именица на -ка у руском језику”, Живи језици, год. XXXII, бр. 1-4 (1990), 39-49.

Приказ књиге: „Л.А.Гиндин, С.А.Иванов (ред.), Г.Г.Литаврин, Свод древней­ших письменных известий о славянах. Том I (I-VIвв.). К XVIII Международ­ному конгрессу византинистов. Наука, 1991”, Зборник Матице српске за сла­вистику, бр. 43 (1993) 215-217.

„Подножје Престола Господњег”, Црква: Календар Српске православне па­тријаршије (2003) 141-150.

Приказ књиге: К. Кончаревић, Руски језик у теологији: обликовање теоло­шког текста, техника превођења, Београд: Православни богословски факул­тет, Институт за теолошка истраживања 2011, 215 стр. ISBN 978-86-7405-079-8. [В сб.:] Б. Станкович (ред.), Русский язык как инославянский. Совре­менное изучение русского языка и русской культуры в инославянском окру­жении. Вып. III, Белград: Славистическое общество Сербии 2011, 280-282.

 

  1. После избора у звање лектора:

„О једном могућем приступу лексикографији теолошких речника (организа­циони принципи и конструкцијска решења)”, Српска теологија данас, књ. 3. Уред. Б. Шијаковић, Београд: Православни богословски факултет 2012, 718-728. Коаутор: К. Кончаревић.

„Сакрална лексика као предмет лексикографске обраде у преводним речни­цима  (лингвокултуролошки аспекти)”, [У зб.:] А. К. Гадомски, К. Кончаре­вић (уред.), Теолингвистика. Међународни тематски зборник, Институт за те­олошка истраживања, Београд, 2012, стр. 429-441. Коаутор: К. Кончаревић.

„Лингвокультурологическое комментирование как аспект лексикографичес­кой деятельности (применительно к учебному богословскому словарю)”. [В сб.:] В. Белокашич-Шкунца (ред.), Русский язык как инославянский. Совре­менное изучение русского языка и русской культуры в инославянском окру­жении. вып. IV, Белград: Славистическое общество Сербии 2012, стр. 58-70. Коаутор: К. Кончаревић.

Приказ књиге: К. Кончаревић, Сакрална комуникација: Норме, традиције, средства, Београд: Универзитет, Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања, 2013, 364 стр. [В сб.:] В. Белокапић-Шкунца (ред.), Русский язык как инославянский. Совре­менное изучение русского языка и русской культуры в инославянском окру­жении. вып. VI, Белград: Славистическое общество Сербии 2014, 167-171.

Приказ књиге: Владимир Павлович Гудков, Вук Караджич (1787-1864). Дань памяти. Сборник статей. – Москва: МАКС Пресс, 2014, 95 стр. Јужнословенски филолог, књ. 71, св. 1-2, 2015.

„Вредновање Вукове језичке реформе у руској науци”. Славистика, књ. XIX, 2015. (рад прихваћен за штампу).

 

Преводи

  1. Т. Сељски, Покајањем и причешћем до наручја Божијег, Цетиње: „Светигора”, 2000, 184 стр.
  2. Књига о светој послушности (Свети Оци и Предање Цркве о духовном очин­ству и послушању духовном оцу), Цетиње: „Светигора”, 2001, 10-15, 67-214 стр.
  3. Св. Јован Златоуст, Шест књига о свештенству, Вршац: Епархија банатска, 2001, 119 стр. Kоаутор: К. Кончаревић.
  4. Св. Теофан Затворник, преп. Амвросије Оптински, преп. Силуан Светогорац, св. Владимир Кијевски, Страдање Христово и страдање Цркве. Смисао страдања у хришћанском животу, Цетиње: „Светигора”, 2001, 49-151 стр.
  5. В. П. Филимонов, Благослов љубави – свети Серафим Вирицки (Старац јеро­схимонах Серафим Вирицки и руска Голгота), Београд: „Образ светачки”, 2003, 347 стр.
  6. Душекорисне поуке преподобних оптинских стараца, Београд: „Атос”, 2004, 608 стр.
  7. Свети Теофан Затворник, Живети за вечност (Шта је духовни живот и како га стећи), Београд: „Образ светачки”, 2007, 255-358, 465-498 стр.
  8. М. В. Зизикин, Патријарх Никон. Његове државне и канонске идеје. Том I. Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2007, 314 стр.
  9. М. В. Зизикин, Патријарх Никон. Његове државне и канонске идеје. Том II. Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2007, 369 стр.
  10. М. В. Зизикин, Патријарх Никон. Његове државне и канонске идеје. Том III. Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2007, 353 стр.
  11. Родина добродетели. О селах Пресвятой Богородицы и гражданах неба, Т. Илијић (уред.) Београд: „Светлост света”, ЈП Завод за уџбенике 2010, 512 стр.

Превод на руски језик:

  1. Епископ Иоанн (Пурич), Икона Христа. Навстречу юбилею – 1700-летию из­дания Миланского эдикта, Београд: Православна Епархија нишка, „Све­тлост света”, 2011, 400 стр.
  2. Архимандрит Тихон (Шевкунов), Несвети а свети и друге приче, „Информатика”, Београд 2012, 237-308. стр.

 

Приређена издања

1. Апостол, како се чита свакога дана по седмицама током године, уред. Небој­ша Стефановић, Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2004, 754стр.

  1. Изборно Свето Јеванђеље за сваки дан у години, Врутци: Манастир Рујан, 2008, 700 стр. ISBN 978-86-87687-00-4

У свом научном раду после избора у звање лектора (радови бр. 6, 7 и 8) Милан Радовановић фокусирао се на проблеме лексикологије, лексикографије и лингвокултурологије, а у раду бр. 11 из историје славистике. Као коаутор Теолошког речника (руско.српског и српско-руског), колега Радовановић у својим даљим истраживањима настојао је да генерализује и систематизује лексикографска иксуства везана за процедуру израде речника, која је укључивала неколико етапа: (а) теоријско заснивање структуре речника, одабира и презентације лексема, (б) селекцију грађе на основу извора – примарне (теолошка научна и уџбеничка литература, информативни материјали, црквено-правна, црквено-дипломатска документа, посланице, проповеди) и секундарне литературе (речници), (в) лексикографску обраду одредница и (г) апробирање материјала у наставној пракси. Посебну пажњу колега Радовановић обраћа на лингвокултуролошке аспекте лексикографисања сакралне лексике, посебно на семантизовање лексема са доминантном национално-културном компонентом (нееквивалентна и лексика са конотацијом), образлажући поступке транскрипције, калкирања и/или давања описне дефиниције, на пример: беспоповщина ’беспоповштина (старообредничка фракција која не признаје свете Тајне, свештенослужитеље, обреде)’; двадцатка ’црквеноопштински одбор (у РПЦ) (разг.)’; епархиальное собрание ’епархијско сабрање, највиши орган власти у епархији, уз чије садејство архијереј управља њоме (у РПЦ)’, и др. Значај ових радова јесте у томе што имају изражену и фундаменталну и апликативну компоненту, и што пружају битан допринос конституисању српске теолингвистике са ослонцем на релевантну литературу из других словенских средина (руске, украјинске и пољске).

Преводи Милана Радовановића показују његово суверено владање теолошком и терминологијом других релевантних научних дисциплина, као и специфичним одликама научног стила у домену теологије, али и других контактних и комплементарних дисциплина. Посебно истичемо његово бриљантно познавање црквенословенског језика руске редакције који представља основну конституенту сакралног функционално-стилског комплекса у руском језику. Он спретно примењује модерне традуктолошке поступке парафразе, адаптације, пермутације, додавања, изостављања, одузимања, узимања у обзир унутарлексичке системности, као и специфичне поступке везане за превођење нееквивалентне и лексике са конотацијом, дефиниција, термина.

Иако је изворни носилац српског језика, колега Радовановић је координативно  билингвалан, при чему у области руског језика поседује не само комуникативну, него и систематску теоријско-лингвистичку, преводилачку и лингвокултуролошку компетенцију.

У целини посматрано, колега Милан Радовановић својим научним и стручним радом показује поседовање изванредних потенцијала за даљи развој и усавршавање у струци и науци, пре свега у домену историје славистике и превођења текстова раних стилова и жанрова унутар сакралног функционално-стилског комплекса. Сва истраживања колеге Радовановића поуздано су теоријско-методолошки фундирана и поткрепљена богатом и разнородном грађом.

Мишљење и предлог Комисије: „Колега Милан Радовановић, као што смо показали у аналитичком делу реферата, поседује потребан степен научних и стручних квалификација у области и на предмету за који се бира (имамо у виду квалитет његових научних радова и превода, поседовање филолошких и теолошких компетенција потребних за квалификовано и компетентно бављење руским језиком у теорији и пракси, као и искуство у високошколској настави). Oн испуњава све законске предуслове за избор у звање вишег лектора: завршене филолошке студије русистике са изузетно високом просечном оценом (9,70), постдипломско образовање најпре на магистарским, а затим и докторским студијама, способност за наставни рад, на­уч­не ра­до­ве у одговарајућој обла­сти об­ја­вље­не у научним ча­со­пи­си­ма и зборницима, стручне радове.

На основу изложеног, Комисија сматра да су се стекли сви услови из Закона о високом образовању (Службени гласник РС, бр. 76/05, 97/2008 и 44/2010 и бр. 93/2012), Правилника о начину и поступку стицања звања и заснивања радног односа, Критеријума за стицање звања наставника на Универзитету у Београду (Гласник Универзитета у Београду бр. 144 од 22. септембра 2008), односно Одлуке о изменама критеријума за стицање звања наставника на Универзитету у Београду (Гласник Универзитета у Београду бр. 160 од 30. маја 2011) да се Милан Радовановић, дипломирани филолог, изабере у звање вишег лектора за ужу научну област Русистика, предмет Руски језик, по конкурсу објављеном у листу „Политика” бр. 36603 од 5.10. 2015, па се стога с поверењем и особитим поштовањем обраћа Изборном већу Филолошког факултета у Београду са предлогом да прихвати извештај Комисије за избор Милана Радовановића у звање вишег лектора за ужу научну област Русистика, предмет Руски језик, са пуним радним временом на Факултету”.

Приредила:

Симона Пурић

Филолошки факултет Универзитета у Београду

https://sr.wikipedia.org/sr

Злата Бојовић, Драгана Мршевић Радовић, Снежана Самарџија, Библиографски речник, Београд, 2005.

Предраг Пипер, Прилози историји српске славистике, Београд, 2011.