Др Милорад Радовановић, професор, рођен је 4. септембра 1947. у Београду. Основну и музичку школу завршио је у Сарајеву, гимназију у Новом Саду. На Групи за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду дипломирао је 1970. године. Магистрирао је на Филолошком факултету у Београду 1972, а докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду 1976. На истом факултету 1970. изабран је за асистента за Савремени српскохрватски језик, 1977. за доцента, 1981. за ванредног профеора, а од 1986. редовни је професор Опште лингвистике. Био је члан (1984-1994) у „Еditorial Board”, за серију „Linguistic & Literary Studies in Eastern Europe” (John Benjamins, Amsterdam/Philadelphia), члан је Комисије за социолингвистику, експерт Комисије за граматичку структуру и сарадник Комисије за стандардне језике Међународног комитета слависта. Руководилац је за Србију научног пројекта Стандардни српски језик, као и српског дела међународног научног пројекта Савремене промене у словенским језицима (1945-1955) и коредактор серије издања књига о словенским језицима. Предавао је на многим светским универзитетима, а носилац је програма за Социолонгвистику на лингвистичком смеру интердисциплинарних постдипломских студија у Љубљани. Од 2003. године дописни је члан САНУ. Бави се лингвистичком теоријом, синтаксом и семантиком, социолингвистиком.

 

Библиографија

Именица у функцији кондензатора, Нови Сад, 1978; Социолингвистика I, Београд, 1979; Социолингвистика II, Нови Сад, 1986; Списи из синтаксе и семантике, Сремски Карловци/Нови Сад, 1990; Списи из контекстуалне лингвистике, Сремски Карловци/Нови Сад, 1997; Социолингвистика III, Нови Сад, 2003.

Приредила:

Симона Пурић

Филолошки факултет Универзитета у Београду

https://sr.wikipedia.org/sr

Злата Бојовић, Драгана Мршевић Радовић, Снежана Самарџија, Библиографски речник, Београд, 2005.

Предраг Пипер, Прилози историји српске славистике, Београд, 2011.