Радмило Маројевић је рођен 12. октобра 1949. у Моракову, у близини Никшића. Основну школу је завршио у Миоље Пољу 1964, а гимназију у Никшићу 1968, са одличним успехом у свим предметима у свим разредима. Матурски рад „Жизнь и творчество С. Есенинаˮ написао је и одбранио на руском. Матурирао је са почастима у свим предметима и добио награду Фонда „Браћа Самарџићˮ, која се додељивала најбољем матуранту никшићке гимназије.
Школске 1968/1969. уписао се на Групу за руски језик и књижевност Филолошког факултета и за мање од три године (у јуну 1971) положио све испите са просечном оценом 10. Добио је 1972. Новембарску награду Универзитета у Београду за успешно направљене тематске целине, као и награду која се додељује студентима који су са најбољим успехом дипломирали на свом факултету.
Паралелно са славистиком студирао је као ванредни студент на Међународно-политичком смеру Факултета политичких наука у Београду и дипломирао у фебруару 1973. Био је први студент‑продекан Филолошког факултета (1973–1974).
Године 1972. уписао се на постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду (смер: Наука о језику). Током школске 1972/1973. положио је са одличним оценама све испите и почетком јуна 1974. предао магистарски рад „Српскохрватски преводи поеме Двенадцать Александра Блокаˮ. Одбраном магистарског рада 4. октобра 1974. стекао је највишу школску спрему и академски степен магистра филолошких наука.
Докторску дисертацију „Посесивне категорије у руском језику (у своме историјском развитку и данас)ˮ предао је у октобру 1979. Одбраном дисертације 12. марта 1980. на Филолошком факултету у Београду стекао је научни степен доктора филолошких наука. У октобру 1973. изабран је за предавача руског језика на Факултету политичких наука у Београду, на којем је радио, са паузом за време одслужења војног рока, 1976/1977. године – новембар 1979. Одлуком Савета Филолошког факултета у Београду 11. октобра 1979. изабран је за асистента за предмет Руски језик на Одсеку за славистику. За исти предмет је потом биран за звање доцента (1980), ванредног професора (1984) и редовног професора (1988).
Именован је (1997), такође, за редовног професора за предмет Упоредна граматика словенских језика са старословенским језиком. На Факултету изводи наставу и испите из Морфологије имена и творбе речи са синтаксом падежа (од 1980) и из Историје руског језика са тумачењем староруских текстова (од 1992).
На постдипломским студијама је држао предавања из лингвистичке русистике (1982–1987). Више година држао је предавања из морфологије глагола, а по једну школску годину из старословенског језика и из колегијалног курса „Преглед историје руске културеˮ.
Био је испитивач на дипломском испиту из руског језика (1983–1987), а такође стални члан Комисије за полагање стручних испита за професоре и наставнике руског језика. Био је први председник Савета за српски језик као страни, као и коаутор наставног програма из тог предмета. Три школске године предавао је српски језик као страни на Московском универзитету. На обновљеној Катедри за српски језик и српску књижевност у Источном Сарајеву држао је наставу из предметâ Старословенски језик и Историја српског језика (1994–1996), а на новоотвореној Катедри за српски језик и књижевност у Бањалуци предаје Старословенски језик и Упоредну граматику словенских језика.
На Филозофском факултету у Никшићу држао је предавања из предмета Историјска граматика руског језика и из Синтаксе руског језика са стилистиком. На Филозофском факултету у Нишу држи предавања из предмета Историја руског језика и Синтакса руског језика са стилистиком, а предавао је и друге стручне предмете. У два наврата предавао је Руски пословни језик на Вишој економској (Вишој пословној) школи у Београду.
На новоотвореним катедрама за руски језик у Источном Сарајеву (на Филозофском факултету) и Бањалуци (на Факултету филолошких наука „Апеиронˮ) од школске 2009/2010. године предаје стару руску и народну књижевност.
Школске 1977/1978. године био је на једногодишњем научном усавршавању у Институту за руски језик Руске академије наука из области историје руског језика, етимологије и упоредне граматике словенских језика (научни руководилац му је био Р. Аванесов, а консултанти Вал. Иванов, Н. Толстој, О. Трубачов, Г. Хабургајев). У јуну 1992. године изабран је за академика Међународне словенске академије наука, образовања, уметности и културе, на основу реферата који су (засебно) поднели О. Трубачов (етимологија и ономастика словенских језика), Л. Жуковска (старословенски језик) и Г. Богатова (руска историјска лексикологија и лексикографија).
Био је руководилац југословенског дела међународног научног пројекта „Лингвистика и стилистика превођењаˮ, у оквиру програма сарадње Београдског и Московског универзитета. Учествовао је у раду на научном пројекту „Конфронтациона проучавања српског и других словенских језикаˮ, који се радио на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду. Био је декан Филолошког факултета, за чијег мандата је први пут формирана Катедра за србистику. Од 1999. руководилац је и аутор међународног пројекта „Славеносрпска и руско-српска истраживањаˮ, у оквиру сарадње Београдског и Московског универзитета. Ради на петроградско‑београдском међународном пројекту, чији је циљ израда електронског уџбеника руског језика за Србе.
Био је члан Удружења књижевних преводилаца Србије, члан Председништва и председник Удружења, члан редакције часописа Мостови (уредник за преводе са руског језика), председник жирија за доделу награде „Милош Ђурићˮ (1992). Оснивач је и први председник организације наставника страних језика на нефилолошким факултетима Београдског универзитета при удружењу универзитетских наставника Србије.
Био је члан Извршног одбора и председник Савеза славистичких друштава Србије (1985–1986), затим секретар Славистичког комитета Србије и Југословенског славистичког комитета (непосредно је организовао југословенско учешће на Конгресу слависта у Софији 1988). Председник је Српског фонда словенске писмености и словенских култура и председник Јужнословенског одељења Међународне словенске академије наука (од 1992). Покретач је и главни уредник часописа Славистички зборник (од 1986, с прекидима) и члан редакције часописâ Српски језик (од 1996) и Стил (од 2009).
Био је непосредни организатор више научних и стручних скупова: „Страни језици у вишем и високом усмереном образовањуˮ (Београд, 1977); Седми београдски међународни преводилачки сусрети (1981); XXIV и XXV скуп слависта Србије (Београд, 1986, 1987); „Правописни приручници српскога језика и принципи утврђивања ортографске и ортоепске нормеˮ (Нови Сад, 1994), „Српски језик и правопис у уџбеницима и приручницимаˮ (Нови Сад, 1995); Прва југословенска ортографска конференција (Подгорица, 1995); Међународна научна конференција „Сопоставительные, типологические и сравнительно-исторические исследования русского и других славянских языковˮ (Београд – Нови Сад, 1996).
Био је непосредни организатор учешћа југословенских научника на Конгресу словенских култура (Москва, 1992), на Првом међународном словенско‑евроазијском конгресу посленика науке и културе (Нижњи Новгород, 1994), Конгресу МАПРЈЕЛ-а у Регенсбургу (1994). Учествовао је с рефератом на бројним међународним и југословенским научним скуповима, између осталих на пет међународних конгреса слависта (Кијев, 1983; Софија, 1988; Братислава, 1993; Краков, 1998; Охрид, 2008), на пет конгреса Међународне асоцијације професора руског језика и литературе (Праг, 1982; Будимпешта, 1986; Москва, 1990; Регенсбург, 1994; Братислава 1999), на два међународна словенско‑евроазијска конгреса (Нижњи Новгород, 1994; Москва, 1995), на међународним научним састанцима слависта у Вукове дане (петнаестак пута), на београдским међународним преводилачким сусретима (четири пута), на пет конгреса југословенских слависта (Струга, 1982; Сарајево, 1985; Будва, 1997; Ниш, 2001; Врњачка Бања, 2005), на три југословенске ономастичке конференције (Мостар, 1983; Доњи Милановац, 1985; Приштина, 1987) и на две украјинске ономастичке конференције (Одеса, 1990; Ужгород, 1999). Одржао је више предавања на Московском универзитету – на Катедри за словенску филологију (1981, 1984), на Катедри за руски језик (1985), у оквиру Лабораторије за историју руске духовне културе (1995).
На Катедри за словенску филологију Петроградског универзитета одржао је пет предавања – о Ноћи скупљој века, Горском вијенцу, Хасанагиници, морфологији и творби речи српског језика у поређењу с руским (2004–2007). Одржао је предавање и на Катедри за словенску филологију Одеског универзитета (1990). Држао је предавања о словенским именима на Коларчевом универзитету (1983, 1992).
Неки радови Радмила Маројевића су приказани или цитирани у иностраним научним публикацијама.
Научне радове Радмило Маројевић објављује у водећим научним часописима и зборницима бивше Југославије и Русије. До сада је објавио око осамдесет расправа и чланака на руском језику – у часописима (Этимология, Вопросы языкознания, Филологические науки, Славяноведение, Русский язык за рубежом, Русская речь, Тетради переводчика, Временник Пушкинской комиссии, Общеславянский лингвистический атлас: Материалы и исследования, Вестник Московского университета: Серия 9. Филология) и у научним зборницима у Москви (Московског универзитета и Савеза писаца), Тверу, Кијеву, Ужгороду и Петрограду.
Маројевић је био ментор при изради већег броја дипломских радова на Катедри за руски језик у Никшићу и на Катедри за српски језик у Бањaлуци. Био је научни руководилац за неколико магистарских радова и за осам одбрањених докторских дисертација – седам из русистике (две из области конфронтативне лексикологије, а по једна из функционалне граматике, функционалне стилистике, творбе речи, синтаксе, те из конфронтативне фразеологије и теорије превођења) и једне из бохемистике (из творбе речи).
Извор: http://www.riznicasrpska.net/vukijezik/index.php?topic