Светозар Стијовић је рођен 22. фебруара 1939. године у једном великом селу Љумбарди, у општини Дечани. Био је српски лингвиста, филолог, научни саветник САНУ и редовни професор Универзитета у Нишу и Универзитета у Приштини.
Светозар се прво школовао у свом родном месту, гимназију је уписао у Пећи, а завршио је у Суботици. На Филозофском факултету је студирао Руски језик и књижевност у Новом Саду (1970). Током студија био је сарадник Матице српске на изради Руско-српскохрватске библиографије, 1914−1941. Магистрирао је на Филолошком факултету у Београду 1975. године, где је и докторирао 1991. одбранивши дисертацију Руски и црквенословенски елементи у језику Његошевих песничких дела.
За време студија био је један од најистакнутијих предводника великих студентских демонстрација 1968. године, што је обележило његову даљу каријеру и животни пут. Након дипломирања је радио као професор Руског језика у Новом Саду 1971−1976. године. Потом је радио као асистент у Институту за српскохрватски језик у Београду и тада је сарађивао на изради Речника српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности и на издавању институтских часописа. Од 1983. радио је у Српској академији наука и уметности као секретар Одбора за ономастику, у оквиру кога је обављао и организовао теренска истраживања и бринуо о објављивању Ономатолошких прилога. Захваљујући њему сабрана је ономастичка грађа из свих српских насеља на Косову и у Метохији. Данас су ти подаци поуздано сведочанство српске прошлости косовско-метохијског простора. Од летњег семестра 1994. предавао је, као редовни професор, Упоредну граматику словенских језика на Филозофском факултету у Нишу, а од зимског семестра те године и на Филолошком факултету у Приштини, где је од 1997. предавао и Старословенски језик.
Иза себе је оставио научна дела међу којим су најбројнији о Његошевом језику и ономастици. Веома познато дело са његошевском тематиком је монографија Славенизми у Његошевим песничким делима, која се сматра најзначајнијим делом у тадашњој научној литератури о Његошевом песничком језику и која је 1993. године добила Годишњу награду Радио-телевизије Србије. Светозар Стијовић се Његошевим језиком бавио и у другим делима као што су: Његошева лексика у односу на Вукову норму, Кратак преглед Његошевих славенизама, О поетској функцији Његошевих славенизама, О лексици Горског вијенца, Петар II Петровић Његош и књижевнојезичко наслеђе и друго. Године 1998. приредио је Стијовић веома успело издање Горског вијенца, са кратким освртом на лексику тога дела.
Светозар Стијовић је био један скроман човек, велики српски патриота који је подржавао немоћне и угрожене људе. Сви људи су имали само речи хвале за овог лингвисту, између осталих и владика Атанасије. Умро је 29. јула 2000. године у Београду.
Приредила:
Кристина Сировица
Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извор:
sr.wikipedia.org