Стојан Новаковић је рођен 1. новембра 1842. године у Шапцу. Био je српски филолог и научник, дипломата, председник Владе Србије и историчар књижевности.
Нижу гимназију завршио је у Шапцу 1857. године, вишу гимназију је завршио 1860. у Београду, а Лицеј (одсек за правне науке) три године касније. Био је један од најбољих ђака и студената. Главни професор и узор којега је дуго следио био му је Ђура Даничић, научник европског угледа. Новаковић је био веома даровит и вредан човек, што му је омогућило да уз политичку каријеру истовремено израсте у једног од најзначајнијих српских историчара. Године 1865. Стојан је постао редован члан Српског ученог друштва и био је постављен за професора у гимназији. Четири године касније, постављен је за библиотекара Народне библиотеке. За то време често је путовао по Европи ради упознавања рада иностраних библиотека и музеја. Убрзо након тога, био је професор Високе школе, али и наставник Српског језика и књижевности малолетном кнезу Милану. Године 1873. именован је за министра просвете и као министар спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје, односно, поделио је гимназију на друштвени и природни смер.
Стојан Новаковић је био и један од оснивача Напредне странке (1880), а након смрти Гарашанина био је и лидер ове странке. Свој књижевни рад започео је још у гимназијским данима. Објавио је две песме Злочинац и Јунак у Даници 1860. године. Једину збирку песама објавио је 1862. године под називом Певанија. Међутим, према оценама критичара, у његовом певању нема неке посебне оригиналности. Стојан је био и веома добар преводилац. Преводио је: Петрарку, Хајнеа, Гетеа, Љермонтова, Ранкеа, Толстоја, Гогоља и друге великане светске књижевности. Превео је и књигу Гражина, великог пољског песника Адама Мицкјевича.
Као прозни писац, писао је приповетке, путописе и романе. Приповетке Јуначки гроб, Несрећни анђелак, Коб, Вампир, Лепосава и Калуђер, објавио је у Лицејки, Видовдану, Јаворки и Вили у периоду од 1862. до 1865. године. Међутим, његов рад је наилазио на велике критике и то од стране књижевника попут Ђуре Даничића. Стојан је ове критике схватио на добар начин и све више се окретао науци. Сматра се да има преко 400 објављених научних радова. У области историје књижевности његова два главна дела су Историја српске књижевности (1867. и 1871) и Српска библиографија (1869). Оба дела су изузетно обимна и синтетична. У Библиографији је пописао све српске књиге објављене од 1741. до 1867. године. Поред ова два дела, објавио је и велики број расправа, чланака и различитих дела посвећених историји српске књижевности, науци о језику, животу наших светаца и мученика и друго. Приредио је Душанов законик (Законик Стефана Душана цара српског) на основу призренског преписа и штампао га 1870. и 1898. у Београду. Стојан Новаковић је умро радећи на својим мемоарима, са пером у руци, 18. фебруара 1915. године у Нишу.
Приредила:
Кристина Сировица
Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извор:
sr.wikipedia.org