Јосип Силић (Милаши, покрај Јелења, 4. јануара 1934) – хрватски лингвиста, кроатиста и теоретичар језика.
Пет разреда класичне гимназије је завршио у Бискупскоме сјеменишту у Пазину, а остале у Сјеменишту у Ријеци. После служења војнога рока, 1955. године, поново полаже задња три разреда у Хрватској гимназији на Сушаку, јер ондашња Југославија, због прекида односа са Светом столицом, није признавала ваљаност дипломе верске класичне гимназије. Силић је – након што је на Филозофском факултету Универзитета у Загребу дипломирао југославенске језике и књижевности, те руски језик и књижевност – изабран за асистента на Катедри за савремени хрватски језик на истом факултету. Још као асистент Јосип Силић је 1966. преузео предмет Увод у лингвистику и славистику, који је од 1963. предавао Стјепан Бабић, а пре њега Јосип Хам и Људевит Јонке. Магистрирао је и докторирао на Филозофскоме факултету (с темама о фонетици и морфофонологији хрватског језика), био изабран за универзитетског професора, а у два наврата био је и лектор хрватског језика (на Универзитету у Лилу и Универзитету у Бохуму). Силић је професор емеритус хрватскога језика на Филозофском факултету Универзитета у Загребу.
Један од најобразованијих хрватских општих лингвиста и кроатиста, Силић, дао је изузетан допринос скоро свим подручјима лингвистике, нарочито у опису хрватског језика и уводу савремених лингвистичких дисциплина у настави. У фонетици и фонологији је оставио низ запажених дела, међу којима се истичу „Основе фонетике и фонологије хрватскога књижевнога језикаˮ (1974, заједно с Драгутином Росандићем), модерно заснован и изведен уџбеник, ослобођен младолингвистичких наплавина и објављен под онда не баш поћудним хрватским именом, те више средњошколских уџбеника изашлих у самосталној Хрватској. Уз више текстова из подручја морфологије (нпр. уџбеника), Силић је и аутор, по многима, једнога од преломних дела кроатистике и хрватске синтаксе, „Од реченице до текстаˮ (1984), у којем се даје опис структуре текста. Године 1986. објављује, заједно с Владимиром Анићем, „Правописни приручник хрватскога или српскога језикаˮ, дело различито оцењивано: многи му признају системски пропис и прегледност у излагању грађе, док се исто тако немали део хрватске лингвистичке јавности озлоједио с „илиˮ у наслову (што су, ваља напоменути, чинили и други хрватски лингвисти), а највише прихватањем неких новосадизама у пропису (потцијенити, отчепити, …), као и бизарностима у правописном речнику, који врви турцизмима (ђезаплук, ћурчибаша, …). Тај је правопис, дорађен и помало измењен, поново издат 2001. године као „Правопис хрватскога језикаˮ. На правописном је подручју врло утицајан Силићев „Хрватски рачунални правописˮ (1996), узорно дело рачунарског правописа, који је Microsoft откупио као примеран spelling checker за словенске језике. Пионирским се може сматрати Силићев рад на хрватским функционалним стиловима (текстови објављени у часопису Матице хрватске „Колоˮ), увиди који су уткани у модерно конципирану „Граматику хрватскога језикаˮ (2005), што ју је објавио у суауторству с Ивом Прањковићем.
Силићево дело карактерише строгост у изведби и устројство у излагању, разликовање језичног система и стандарда (ту су занимљиве Силићеве опаске о наречјима – по Силићу, чакавско и кајкавско нису наречја хрватскога језика; такође, Силић сматра да је појам дијасистема, што га је лансирао Далибор Брозовић, протулингвистичан и непотребан), те широк спектар интереса, од фонетике и фонологије, преко морфологије и морфофонологије, до синтаксе и дискурса. Широј је хрватској (и не само хрватској) јавности Силић познат највише по споровима око правописа, у којој су на супарничкој страни Бабић и Брозовић. Политичко етикетирање, потенцирано сензационалистичким текстовима који бујају у „булеварском тискуˮ, а које је захватило све учеснике хрватске правописне заврзламе, даје искривљену слику о делу овог изузетно утицајног хрватског лингвисте.
Др Силић је ангажован је и на стандардизовању црногорскога језика.
Члан је Управног већа Института за хрватски језик и лингвистику.