Олег Николајевич Трубачов (Стаљинград, 23. октобар 1930. — Москва, 9. март 2002) био је совјетски и руски лингвиста, један од водећих руских научника за етимологију словенских језика и словенске ономастике. Био је специјалиста за упоредно-историјску лингвистику, слависта, лексикограф, етимолог, доктор филолошких наука, дописни члан Академије наука СССР (1972) и академик Руске академије наука (1992). Био је муж лексикографкиње Галине Богатове.

1952. године дипломирао је на филолошком факултету Дњепропетровског универзитета. Одељење за руски језик, научни ментор – Ј. А. Спринчак, специјалиста за руску историјску синтаксу. Диплома О. Трубачова обележена је са „филолог (руски језик и књижевност)“, универзитет је завршио већ као слависта, износећи две тезе у свом дипломском раду: главну – „Општесловенски речник на основу лексичког фонда руског језика“ и додатну – о бугарском препороду (Христо Ботев, Иван Вазов).

По завршетку Дњепропетровског универзитета позван је у Москву, у инострано одељење новина ,,Комсомољска правда” и у Антифашистички комитет совјетске омладине. Као члан омладинских новина и Антифашистичког одбора, учествовао је на Светском фестивалу омладине и студената у Аустрији као преводилац. У то време, на Пречистенки, поред Антифашистичког комитета, налазио се Институт за славистику Академије наука СССР-а и Олег Николајевич је тамо ушао у постдипломску школу (у почетку – ванредно), почевши да се бави научним проблемима.

Од 1953. године је постдипломац на Институту за славистику, од тада етимологија постаје доминантни правац његове научне делатности. Као службеник московског издања „Комсомољска правда“ уписан је на ванредне постдипломске студије, затим је до 1961. радио под руководством проф. С. Б. Бернштејна. Током периода послератног пораста упоредно-историјске лингвистике, укључујући словенску, у совјетској лингвистици, Трубачов се придружио редовима таквих признатих специјалиста за словенске, балтичке и индоевропске студије као што су В. Н. Топоров, В. В. Иванов, Н. И. Толстој, В. М. Иљич-Свитич, В. А. Дибо, А. А. Зализњак.

Био је руководилац капиталних пројеката, укључујући и Етимолошки речник руског језика и Етимолошки речник словенских језика.

Године 1958. добио је степен доктора филолошких наука за дисертацију „Историја словенских појмова сродства и неки од најстаријих појмова друштвеног система“ («История славянских терминов родства и некоторых древнейших терминов общественного строя»). Од тада је учествовао на свим међународним конгресима слависта.

Крајем 20. века својим истраживањима рехабилитовао је Подунавску теорију порекла Словена (негде: Дунавско-панонску или Балканску), што је једним делом потврђено каснијим развојем генетике, палеолингвистике и археологије.

Сматран је за најистакнутијег слависту друге половине 20. века.

  • Од 1960. – члан Совјетског комитета слависта; 1996-2002. Председник Националног комитета слависта Русије.
  • Од 1963. – извршни уредник непериодичне серије „Етимологија“.
  • 1966 – доктор филолошких наука, дисертација „Занатска терминологија у словенским језицима“ («Ремесленная терминология в славянских языках»).
  • 1966. године изабран је за члана Међународног комитета за ономастичке науке; именован за заменика директора Института за руски језик Академије наука СССР-а, унправника катедре за етимологију и ономастику.
  • 1970 – награђен медаљом „За храбар рад. У знак сећања на 100-годишњицу рођења Владимира Иљича Лењина “.
  • Од 28. новембра 1972. дописни члан Академије наука СССР-а за Одељење за књижевност и језик (лингвистика).
  • 1975. – Одликован Орденом части.
  • 1980. – изабран за дописног члана Финско-угарског друштва Финске.
  • 1983. – изабран за дописног члана Академије знаности и умјетности Загреб, Југославија.
  • Од 1987. – члан Научног већа за проблеме руске културе Академије наука СССР-а (РАС).
  • 11. јуна 1992. – изабран за академика Руске академије наука на Одељењу за књижевност и језик.
  • 1994. – награђен златном медаљом В. И. Даљ  Руске академије наука “за фундаментално лексикографско дело „Етимолошки речник словенских језика (прасловенски лексички фонд)”.
  • 2001. – постао је лауреат награде А. С. Пушкин Руске академије наука а дело „Етногенеза и култура старих Словена. Лингвистичка истраживања”

Преминуо је 9. марта 2002. године, а сахрањен је на Троекурском гробљу.