Пјотр Алексејевич Лавров (рус. Пётр Алексеевич Лавров) (Јарослављ, 18. септембар 1856 – Лењинград, 24. новембар 1929) је био руски филолог, слависта и палеограф, доктор славистике. Био је професор универзитета у Петрограду и Одеси. У манастирским библиотекама на Светој Гори, а такође у Софији и у Београду, проучавао је старе бугарске и српске рукописе, јужнословенске језике и споменике. Писмо Лаврова о овом путовању објављено је у ,,Зборнику Академије Наука”, а апокрифни текстови које је сакупио, објављени су као посебна књига у истом издању (1909).

Бој на Косову, Адам Стефановић, 1870, уље на платну

Пјотр Алексејевич Лавров рођен је 18. септембра 1856. године у Јарослављу где је похађао и школу. Завршио је Историјско-филолошки факултет Универзитета у Москви. Студирао је код Фјодора Ивановича Буслајева и Николаја Тихонравова. Дипломирао је на универзитету 1879. године, написавши докторат „Историјска и књижевна анализа косовских епова“ («Историко-литературный разбор Косовских былин»). Остављен на универзитету да би се припремио за професорско место на Одељењу за словенску филологију.

за епиграфе свог дела о Његошу, Лавров је изабрао цитате из Његошевих дела ,,Гроски вијенац” и ,,Шћепан Мали”

Отпутовао је 1885. године међу Јужне Словене и ту је претраживао архиве и библиотеке. По повратку 1887. године написао је и одбранио магистарски рад ,,Петар II Петровић Његош, владика црногорски и његов књижевни рад” («Пётр II Петрович Негош, владыка Черногорский и его литературная деятельность»). Након тога постао је приватни доцент на Универзитету у Москви. Заједно са другима завршио је 1890. године ,,Бугарско-руски речник”, који је започео Александар Лавович Диверну.

Докторирао је 1893. године радом ,,Преглед гласовних и формалних особина бугарског језика. Написао је поред тога и објацвио ,,Кратку граматику српског језика” (“Краткую грамматику сербского языка”) уз речник Мичатка и ,,Кратку граматику бугарског језика” (“Краткую грамматику болгарского языка”) уз речник Мичатка и одвојено. У манастирима Свете Горе, али и у Београду и Софији проучавао је старе бугарске и српске рукописе. Године 1899. издао је једну књигу апокрифних споменика. Године 1895. завршио је  започети рад Вукола Ундољскога: ,,Климент, словенски епископ” (“Климент, епископ Словенский”). Дао је да се одштампа ,,Житије светога Наума Охридскога” (“Житие святого Наума Охридского”) (1907) и ,,Житије Методијево” (“Житие Мефодия”) (1895). Године 1898. постао је  ванредни професор на Универзитету у Одеси, а 1900. године постављен је за редовног професора, најпре у Одеси, а онда и у Петрограду.

Активно је учествовао у раду Московског археолошкога друштва, чији је једно време био секретар. Учествовао је 1900. године у експедицији, коју је подузео Никодим Павлович Кондаков у Македонији. Предавао је словенске језике на Историјско-филолошком институту. Југословенску палеографију предавао је на Археолошком институту.

Године 1902. боравио је у Прагу и Загребу, посебно проучавајући Шафарикове рукописе у Чешком музеју. Највише радова посветио је јужнословенским темама. Занимао се и политиком јужнословенских земаља, па је 1909. године написао ,,Анексија Босне и Херцеговине и однос словенства према њој” (“Аннексия Боснии и Герцеговины и отношение к ней славянства”), ,,Балкански савез и Србија” (“Балканский союз и Сербия”) и ,,Српско-бугарски спор око Македоније” (“Сербо-болгарский спор из-за Македонии”), ,,Балкански савез и његова криза” (“Балканский союз и переживаемый им кризис”).

Издање ,,Енциклопедије словенске филологије” из 1914. године, у ком је објављен чланак Лаврова ,,Палеографски приказ ћириличног писма”

Лавров је аутор дела о словенској (углавном јужнословенској) палеографији („Палеографски приказ ћириличног писма“ (,,Палеографическое обозрение кирилловского письма“), 1915, итд.). Истражио порекло словенског писма, као и рад Ћирила и Методија.

Истражујући порекло словенског писма, објавио је дела „Ћирило и Методије у старословенској писмености“ («Кирилл и Мефодий в древнеславянской письменности») (1928), „Грађа о историји настанка најстарије словенске писмености“ («Материалы по истории возникновения древнейшей славянской письменности» ) (објављено 1930).

Био је дописни члан Српске краљевске академије (Академије филозофских наука) од 1906. године.

Умире 24. новембра 1929. године. Сахрањен је у Лењиграду.

Гроб Лаврова у Лењинграду

Најзначанији радови:

  • ,,Петар II Петровић Његош, владика црногорски и његова књижевна делатност” (1887)
  • ,,Преглед гласовних и формалних особина бугарског језика” (1893)
  • ,,Климент, епископ словенски” (1895) – започео В. Ундољски, завршио Лавров
  • ,,Историја Чешке, предавања са Московског универзитета” (1897)
  • ,,Живот и научна делатност Павела Јозефа Шафарика” (1897)
  • ,,Дамаскин Студит и зборник по његовом имену (,,Дамаскини”) у јужнословенској писмености” (1899)
  • ,,Апокрифни текстови” (1899)
  • ,,По питању Синодикона цара Борила” (1899)
  • ,,Казнене речи влашког војводе Јована Његоја сину Теодосију” (1904)
  • ,,Анексија Босне и Херцеговине и однос словенства према њој” (1909)
  • ,,Житија херсконских светаца у грчко-словенској писмености” (1910)
  • ,,Балкански савез и његова криза” (1914)
  • ,,Палеографски приказ ћириличног писма” (1915)
  • ,,Културно-национално јединство Срба и Хрвата” (1917)
  • ,,Ћирило и Методије у старословенској писмености” (1928)
  • ,,Грађа о историји настанка најстарије словенске писмености” (1930, објављено после његове смрти)