Било је лепо августовско јутро. Сунчано, али не претопло, баш како и треба за путовање. Да то није било обично августовско јутро, видело се по томе што је београдска железничка станица била свечано окићена и препуна узбуђених људи. Само за тренутак, док је обављана Божија служба, галама се утишала, а онда је започело укрцавање у вагоне. Тачно у 8 и 30 железнички службеник је дао знак, и воз је кренуо према југу, а неколико минута касније за њим и друга композиција. Тај 23. август 1884. године значајан је датум у историји Србије, јер је успостављен редован железнички саобраћај између Београда и Ниша. Тек ће касније бити откривено да је осим пруге ова два града на посебан начин, својим животом, љубављу и делом, повезао и један млади човек, који је у Ниш отпутовао пет година раније да започне каријеру просветног радника. Отпутовао је као постављени предавач без искуства, а у Београд се вратио као уважени професор Стеван Сремац. Када је одлазио, у ковчегу је имао само одећу и туђе књиге; тринаест година касније, када се враћао у град своје младости, носио је обиље грађе за своје. Из ње ће настати дела која ће га учинити једним од најпопуларнијих српских књижевника.

Ниш у који је отишао био је седиште тек ослобођене ,,нове Србије”. Војска га је ослободила крајем 1887. године, а признат је наредне године на Берлинском конгресу. Те године основана је гимназија, подигнута Саборна црква, а заседала је и скупштина. Град је изгледао као права турска варош, прљава, са кривим улицама и ћорсокацима, џамијама, ћепенцима, са кућама без прозора према улици. Будући у лепом окружењу, варош су тадашњи путописци описивали као ,,пакао у средини раја”. Ослобођење је донело полет, исправљали су се сокаци, просецали нови, старо се рушило или поправљало, ново зидало. Хиљаду колица ђубрета извезено је из града. Конак Бећир-бега претворен je у краљев двор, у којем је често боравио и краљ Милан. Град је постао друга престоница, отворено је неколико конзулата, паркови су заменили баруштине.

Са железницом је стигао и новац, и град је одједном почео да показује знаке благостања. Лумповало се, веселило, проводило у кафани. Када је млади Сремац стигао, гимназија је имала само три разреда и три предавача, он је био четврти. Предавао је општу и српску историју и земљопис, а једно време и цртање. Живот у оваквој средини младом предавачу је пријао и омео га једино у полагању професорског испита. Положио га је тек после десетогодишњег рада.

Градови детињства и младости

Стеван Сремац се родио у Сенти 1855. године. Град на обали Тисе напустио је као тринаестогодишњак, и никада се више није вратио, али га је волео. Своје прве радове, историјске приповетке, потписивао је псеудонимом Сенћанин. У родном граду провео је детињство, којег се касније живог сећао, нарочито дуда на којем је стално седео, јео дудиње и читао Грофа Монте Криста. Два таква велика родна дуда расту у авлији једног од његових јунака који га је прославио, попа Ћире, а на њиховим лиснатим гранама увек има деце.

Сремчева мајка Катарина била је једна од девет ћерки имућног, образованог и способног сенћанског трговца Филипа Ђорђевића. Удала се преко реда, као прва од сестара, упркос очевом противљењу, за лепог али сиромашног кројача Адама Сремца, који је становао у дворишту породичне куће. Умрла је када су првенцу Стевану биле три године. Њега и браћу прихватиле су тетке, јер је отац више волео кафански живот и картање. Адам је умро када је Стевану било дванаест година. Дечак је ипак памтио да се отац облачио господски, да је био кицош, да је увек носио мекани, мало на чело нахерени шешир, да је био горд и достојанствен, увек обријан, уфитиљених бркова. Иако Адам није имао велики утицај на одрастање, васпитање и образовање свог сина, било је у Стевановом изгледу и понашању нечега чиме је, свесно или не, подражавао оца. Волео је да се лепо облачи, носио шешир нахеро, имао уфитиљене бркове и горд и достојанствен став. Отац је посредно утицао да Стеван мрзи картање.

По завршетку основне школе, са тетком Мацом и два млађа брата стигао је из Бачке у Београд, да живи код ујака. Те године је Београд имао око 25.000 хиљада становника и пружао се углавном до тек порушеног шанца. Стеван се радовао доласку у Србију, мада му је престоница морала изгледати велика и непозната. Али не онолико и онако како се радовао када се у њега враћао после тринаест година службовања у новоослобођеним српским земљама. Тај неупоредиви осећај приписао је јунаку приповетке ,,Идеал”: ,,Дошао је колима пре шеснаест година, а сада се враћа железницом. Још мало па ће стићи у Београд. Како му је данас све чаробно и мило изгледало, сви ти стари познаници из доба безбрижног ђаковања његовог! И та плава Авала, тај Кошутњак, Топчидер, па Ада Циганлија, и красни тај пејзаж као најлепши и највреднији акварел, па Сава и Дунав, и бескрајна банатска равница, која се пружала иза Дунава далеко иза панчевачких црквених кула! Па онај венац амфитеатрално поређаних кућа као полумесец око негдашње Баре Венеције, па Саборна црква!”

Ујак, аутор речи српске химне

Седамдесетих година деветнаестог века, на самом почетку Кнез Михајлове улице, налазила се кафана ,,Хајдук Вељко”, а до ње кућа на спрат са колским пролазом у двориште. У приземљу куће налазила се деликатесна радња Карла Перола, посластичара, трговца и кафеџије италијанског порекла. На спрату те куће сместио се Јован Ђорђевић, који је прешао из Новог Сада да би постао управник тек саграђеног Народног позоришта. Овај угледни човек претходно је већ много учинио за културни и политички живот српског народа у Војводини, а доласком у српску престоницу наставиће своје вишеструко деловање. Биће и професор Велике школе, кратко време министар просвете, наставник историје и географије краља Александра Обреновића, књижевник, преводилац, писац више уџбеника, оснивач и предавач на Глумачкој школи, а стихови једне његове песме из позоришне алегорије Маркова сабља, заједно са мелодијом Даворина Јенка, постаће српска химна.

Уз све то, он је посвећен брат и ујак, који ће у Београд преселити своју многобројну фамилију из Сенте, Бечкерека, Мокрина, и старати се о њој. Породица је становала у чак 12 соба. Међу њима нашао се и Стеван са браћом Јованом и Андрејом и тетком Мартом, која их је практично отхранила.

Како је Стеван био најбољи ђак, он ће наставити школовање и успешно завршити Прву, ,,Велику”, гимназију, док ће ујак Јована уписати на лимарски, а Андреју на кројачки занат. Показало се временом да су сви постали успешни у свом послу. Уз образованог ујака, његову богату библиотеку, листове које је примао и одличне гимназијске професоре, Стеван је стекао добро образовање и неколико другова за читав живот.

Јован Ђорђевић је био прави узор своме сестрићу. Сремац је испољио много особина сличних ујаковим – обојицу их је интересовала класична и национална прошлост, били су родољуби, хуманисти, побожни, милосрдни љубитељи животиња, испоставиће се и нежење до смрти. У политичком животу Стеван је био ватрени поборник либерала, баш као и ујак. ,,Мој ујак је био једна хармонијска душа”, сећао га се касније. ,,Скроман и тих човек, али се свагда јако одушевљавао за све што је лепо… А нама треба лепоте. Ми не радимо ништа да изазовемо у омладине, а нарочито у будућих учитеља, осећање лепоте, тај мост преко којег се долази до доброте…”

Стеван се уписао на Историјско-филолошки одсек Велике школе, да би, као и ујак, постао историчар. Са пунолетством постаје српски поданик, а пред сам крај школовања, крајем 1887. године, ступио је у добровољце у српско-турском рату.

Непослушности ,,лудог Стеве”

Није помогло ујаково неслагање са нећаковом одлуком, ни предочавање невоља које ће га задесити (глад и хладноћа), ни заклињање мајком. Стеван се са колегама са школе, са својом ,,ђачком батеријом”, упутио пешице на југ, кроз мрак, блато и снег. Осам дана су пешачили. Могло се лако десити да заувек остане у смету при преласку грделичких висова. Срећом, у снегу га је спазио школски друг, који је био довољно одлучан не само да га подигне на ноге већ потом и пиштољем увери кочијаша у пролазу, који се најпре противио, да у своја поштанска кола смести малаксалог младића и превезе га до Владичиног Хана. У писму које је током ратног похода послао ,,драгом уји”, како га је звао, извињавао се што га није послушао. Непослушност је правдао тиме што га је управо он двадесетих година учио да живи и гине за српство, и да не припада само себи и породици него и нацији. Признао је и да се муче са храном и смештајем, и да у борбама нису учествовали. Срећом, убрзо су се вратили у Београд.

Завршио је студије и после извесног времена накратко добио посао приправника у Министарству финансија. ,,Луди Стева”, како га у свом дневнику љутито назива Јован Ђорђевић, одбио је да буде домаћи учитељ у кући кнежевског намесника Јована Ристића, да би потом прихватио место предавача у гимназији у Нишу.

Била је то одлука значајна за Сремца, али још више за Ниш и српску књижевност. Ту, на југу, наједном ће се пред њим отворити један дотле непознат свет, једна галерија оригиналних ликова, обичаја и навика. Оно што не буде скицирао или забележио речима, упиће и сместити у сећање. Проводио је много времена у кафанама, али га то није омело да буде успешан предавач. ,,Ако је наставнички посао више уметнички него научнички”, говорио је, ,,онда је педагогика уметност, за коју, као и за сваку другу уметност, треба најпре имати дара…”. Тог дара сећали су се касније његови ђаци: ,,У разреду, док је он говорио, владала (je) свечана тишина… Из сваке његове речи у току предавања осећало се јасно да узима озбиљно и свој предмет, и себе, и нас, своје слушаоце… Као наставник, Сремац је успео да идеализује нашу прошлост, истичући из ње велике и светле моменте, да смо били поносни што смо били Срби”. Сећали су се и његове способности да им историју и поезију учини живим и милим, али и његовог смисла за хумор, и веселе атмосфере што би је произвео неки његов духовити коментар ђачке неспремности или незнања, који би на смех натерао и њих и њега.

Краљице Наталије 76

Трећа мушка гимназија налазила се у приземној згради изнад Вазнесенске цркве. У њој је Сремац службовао од 1892. до 1898. године. ,,Кад су ме неки другови педагози упитали, и то не без ироније, по којој педагогици предајем, одговорио сам: и по старој и по новој; по првој предајем, по другој питам. Кад предајем, онда говорим ја, а кад испитујем, онда говори ђак”.

Професор, и књижевник, и друг

До краја живота учио је ђаке у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. По повратку у Београд, био је најпре професор у Трећој мушкој гимназији, потом у Другој београдској гимназији, а онда у Реалној гимназији.

Трг Николе Пашића и почетак Влајковићеве

На месту садашњег паркића код зграде Скупштине налазила се зграда у власништву Јована Панђеле, у којој је била смештена Друга београдска гимназија, названа касније Гимназија ,,Вук Стефановић Караџић”, а потом поново Друга. Сремац је у њој био професор од 1898. до 1905. године.

Али ма колико даровит професор био, и са колико љубави преносио родољубље и знање новим генерацијама, не би остао упамћен да није писао. Почео је још у Нишу, угледајући се на ујака, да пише и објављује историјске приповетке. Исприповедане свечаним и помало архаичним језиком, ове приче Из књига староставних васкрсле су Владимира, краља дукљанског, великог жупана Часлава, Растка Немањића, Милоша Обилића, Цара Лазара и десетине других јунака. Биле су то ,,дивне слике племенитости и витештва, лепоте и пожртвовања”.

Највећи ауторитет за Сремца, када је реч о писању, био јењегов школски друг Љубомир Недић, који се сматра зачетником модерне књижевне критике код нас. Најпре није смео да му призна да пише, и писао је под псеудонимом, а када је овај то ипак открио, допало му се. Потом Стеван није желео да му открије другу страну свог писања; прву такву приповетку потписао је са С. С. Недић је то сазнао од пријатеља Милета Павловића. На његов захтев однео му је рукопис ,,Слава Ивка јорганџије”. Плашећи се реакције, Стеван се није усуђивао да дође до њега у редакцију готово недељу дана, да би то урадио тек седмог дана, када му је Недић честитао, и ускоро у наставцима објавио Ивкову славу. Оживели су сви они упамћени и скицирани ликови из Ниша, проговорили новим језиком и насмејали читаоце. И засмејаваће их читав век, чак до данас. А Стеван Сремац ће током наредне деценије постати наш најпопуларнији књижевник.

Угао Светогорске и Таковске

Кафану ,,Орачˮ држао је у закупу неки Чича Јордан Антоновић, звани Орден. У кафани се окупљао обичан свет, који је омогућио Сремцу да забележи много занимљивих мисли и грађе, која је ушла у његов такозвани материјал. Приземна кућа, у којој је била кафана, порушена је 1960. године, да би на њеном месту била подигнута седмоспратница, која се и данас ту налази. После Сремчеве смрти његови пријатељи и кафански другови у знак сећања су изнад стола за којим је обично седео поставили мермерну плочу са његовом фотографијом.

Узун Миркова 14

Некадашња породична кућа Цветка Рајовића, управитеља Вароши београдске, временом је мењала намену: била енглески конзулат, зграда српске жандармерије, а од 1867. године зграда Реалке. За професора Реалне гимназије Сремац је премештен 1905. године, али је ту остао само једну годину: умро је током летњег распуста у августу наредне, 1906. године.

Када се појавила Зона Замфирова, постало је јасно да се свака година проведена у Нишу исплатила и писцу и Нишлијама. Није чудо што је, предлажући да га прогласе академиком, један од предлагача само написао да је он ,,чувени писац приповедака и прича из народног живота у југоисточним српским земљама”.

Али нису Сремчеви јунаци говорили само нишким, такозваним призренско-јужноморавским дијалектом, већ и пречанским, шумадијско-војвођанским, и ужичким, источнохерцеговачким дијалектом. И не само да су говорили, него су и певали. Популарност Сремчева још је више порасла када су Ивкова слава и Зона Замфирова драматизоване и као комади са певањем постављене на позоришну сцену.

Кафански други академик

Строги Јован Скерлић, велики књижевни ауторитет с почетка XX века, у првој озбиљној студији о Сремцу замерио му је што на живот гледа као кафански човек, и да је дао образац ,,винске приповетке”. ,,Он је”, каже Скерлић, ,,песник наливеног бокала и пуног стола” и додаје да ,,ни у једном српском делу нема толико песама као у Сремца, и рекао би човек да његови јунаци не склапају вилице, и да не певају само када пију и да не пију само када певају”. Уз све то није могао да му не призна да је ,,унео више духа него иједан српски писац” и да су ,,његове приповетке… пуне здравог хигијенског смеха”. Нико, закључује строги критичар, од тадашњих српских писаца нема више од Сремца: ,,обиље и интензивност живота и ничије дело не даје такву илузију живота”.

Сремац је волео музику, и премда није био музички надарен, уживао је у њој и током гимназијских, великошколских дана, у Нишу, Београду, на путовањима. Пријала је његовом уху и духу и циганска и оријентална музика, и мађарска и српска. Тако ће бити током читавог живота. Али, ако и није имао музичког дара, имао је ненадмашен посматрачки дар и таленат за цртање: правио је карикатуре, опажајући око себе занимљиве ликове и ситуације и скицирајући их. Записивао је у своје бележнице тезе за нове приповетке, бележио је како се људи понашају, како говоре, шта мисле, шта певају, прикупљао ,,материјал”. Знао би месецима да посматра поједине ликове, покушавајући да проникне у њих. Бележио је анегдоте и занимљиве животне приче, правио сижее, који би оживели на страницама његових приповедака.

 

У кафани је проводио много времена, не само зато што је био самац па се ту хранио већ из тога што је волео кафану: у њој живот, друштво, весеље. Једна од његових омиљених кафана, ,,Орач”, налазила се на крају улице у којој је он становао. Није чудо што је на примедбу да га треба најпре тражити у ,,Три шешира”, Сремац одговарао да је то његова друга Трећа гимназија. То је само једна од више стотина забележених и сачуваних анегдота. Можда их је једино више о Насрадин-хоџи, шаљивом јунаку популарном на целом Балкану, које је прикупио, превео и стилизовао управо Сремац. Једна од анегдота о Сремцу говори како је на критику колеге професора – који је веома волео новац – да због дружења и таквог начина живота неће после смрти ништа оставити, одговорио да му после смрти ништа неће ни требати, а да је доста ако остави мало од свог имена.

Стеван Сремац умро је изненада, после краће болести током летњег распуста у Сокобањи. Осим успомене на доброг човека и писца, који није стигао да одржи ни академску беседу, остало је јединствено дело – дело које је забележило једно давно прошло време Ниша, Баната, Београда.

Сремац о Београду

…Када је стигао у Београд, одмах тога дана, чим се ошишао и пресвукао, први му је посао био да обиђе она места за која су везане најлепше успомене из доба ђаковања његова. Заређао је свима тима улицама. Прошетао је поред свога последњег стана, у Абаџијској чаршији. Исти они јаблани[,] као и пре шеснаест година[,] шуморе тајанствено и успављујући, улица иста онаква као што је била… И он се сети ђаковања и ашиковања. Сећа се другова својих, шешира са широким ободима, ноћних шетњи, најпре Теразијама и после Врачаром. Сећа се Теразијске чесме, бескишних дана и суша кад пресуше све чесме, и кад нестане воде, а само Теразијска чесма цури. Редом точе, а жандар пази на ред. Слушкињице имају лепа изговора да остану сахат-два и више. И чекајући ред ашикују. Ту коњичких поднаредника, жењених практиканата са пуним срцем љубавна жара. Ту разговор, кикот, врисак, гурање и псовање, које често пређе и у тучу, иако су ту представници власти, позорник и патролџија. Пролазе калфе и загрљене у дугачак ред певају:

– Ајде, Като, ајде, злато,

Ајде са мном целер брати!

– Не могу ти, господине,

Нема сјајне месечине.

А месечина лепа, блага, разлила се и посребрила куће и дрвеће. И они се сећају онда како тек мора бити да је лепо на Врачару, и иду тамо. Испред њих иде, већ је прошла гомила шнајдерских и берберских калфи. Чују се тамбурице и песма…

,,Идеал”

…Кога ти све нема око старе ,,Пиринчане” и у њој самој! И да знаш баш много историје, би рекао и да би се заклео да је баш ту на старом Дорћолу зидана она древна Вавилонска кула. Јер нашто ти и може личити она ,,Пиринчана” него на рушевине од недограђене Вавилонске куле, а стари Дорћолци опет на потомке оних дунђера којима је бог помео језике да се никад не разумеју. Ту се настанио Грк са обрвама већих од бркова, и бројаницама кратким као мишији реп; Цинцарин са поткресаним и обријаним са свију страна брковима, где иде и вечно нешто шапуће, мрда уснама, а после задовољно трља руке као човек кад неком добро и на време подвали; ту Јеврејин вечно ужурбан и зверајући на све стране; ту младе Јеврејке иду у буљицама испод руке, гуркајући се једна о другу; ту старе Јеврејке са зализаним главама као макове махуне; ту Циганин који вечно гледа у земљу преда се, вечно тражи нешто што није изгубио, народ као што се види вредан, али, ето, где нема среће. Ту даље Маџари и Маџарице; Швабе, које се пропиле, певају песме о Рајни, али им се због наше шљивовице и жупског вина нашег никако не иде из Београда; ту Швабице које у већ заборавиле швабски а не научиле српски, носе беле шамије са плавим ђинђувама, каношу косу, и редовно се, бар једанпут у две године, трују због каквог Србина, суровог и грубог Србина са густом црном косом, са танким црним брчићима и дубоким сањивим погледом из тамног ока, какво ћеш око заман тражити међу хиљадама риђих Шваба са очима као порцуланска дугмад на куповним кошуљама…

,,Погрешно експедовани аманет”

…Данашње наше београдско друштво преживљује једну тешку кризу. Хајде да се заваравамо оном нашом већ отрцаном фазом која је: ,,на прелому”. Нешто странке и политика, која је све разорила и разбила, а нешто напуштање друштвених традиција, елем ми остадосмо без икаквог вишег друштвеног живота. Да није још слава, не би један другом у кућу завирили. Живимо саможиво, одвојено, као пауци; сваки у свом ћошку, у својој паучини седи, ћути и смишља како ће уплести у какво зло свог ближњег! Такав је (са малим изузетком) цео Београд!