У Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, на зиду колумбаријума мала мермерна плоча; на њој је исписано осам бројева, који омеђују његово овоземаљско време: 1930-1992, и десетославна реч, која би требало да сажме све чиме се током тог времена бавио: Борислав Пекић – књижевник. Комедијант случај се постарао да се над зид у којем почива пишчев овоземаљски прах надвијају кестен и липа, два дрвета која овај писац помиње у својим дневницима као „наш кестен“ или „орвеловска липа“, под којом су се код „Трандафиловића“ готово сваке вечери окупљали пријатељи, бивши робијаши, и које се помиње у химни поражених затвореника и Орвеловој 1984. Какав крај једног узбудљивог животног романа.
Тешко да би му живот био узбудљивији и да је остварио неки од младалачких снова, о којима је написао: „Имао сам три сина. Да будем истраживач. Најпре прашуме (ако ових још има), потом будућности (у лику научника који у својој лабораторији открива тајне будућности – вештачку интелигенцију, рекомбинацију гена, нове димензије, космичке цивилизације, не тамо где их сви траже, него у нама, друге бескрајне светове у атомима од којих смо састављени), најзад прошлости (у улози археолога који проналази Атлантиду, јер све друго је, изгледа, већ пронађено).“
Када је, свестан да за то нема „ни менталних, ни физичких, па ни друштвених услова“, изабрао да постане писац, могао је истовремено да буде помало све о чему је сањао, и историчар и археолог, истраживач прошлости, експериментатор који посматра и испитује димензије људског понашања у посебним околностима и, најзад, путник у будућност.
На почетку беше дневник
Роман о писцу започео би у Книну, када је мајка натерала тада основца Борислава да почне да води дневник. Од тада је вођење дневника постало нешто што ће радити читавог живота, и где ће први пут озбиљно писати. Али тада ни мајка, која је томе прибегла због његовог „грозног рукописа“, а ни он, који себе није видео као писца, нису могли наслутити да је писање његов усуд.
Узбудљивији почетак могао би бити смештен на таван куће његове баке у Баваништу, на једном панонском имању у јужном Банату, оног часа када је као једанаестогодишњи истраживач открио сандук са благом. Али благо које је пронашао у том ковчегу са зарђалим оковом, једној врсти прекоокеанског кофера, није од обичне врсте. Овај је садржао време: датуме рођења, венчања и смрти, радосних и тужних догађаја забележених у крштенице, венчанице, сведочанства, осмртнице, породична документа, и успомене: прегршт исечака из новина, писама, балских књижица, дагеротипија, и једну галерију непознатих мушкараца и жена и далеких градова, читав један мистериозни свет који ће му разбуктати машту. Много година доцније признао је да је ту, на изгубљеном континенту, његовој Атлантиди, доживео пустоловине које касније ништа неће надмашити по узбудљивости, и да је обијањем тог ковчега започео своју преступничку каријеру списатеља. На њу је то откриће утицало више, записао је у свом признању читаоцу, него читање Достојевског, које се десило некако у исто време. Као да је отварањем тог сандука пуштен дух прошлости, који га је обузео и терао да прикупља старе новине, часописе, алманахе, годишњаке, писма, акта, документа, па чак и рачуне и рецепте, и да од свог дома начини својеврсну гробницу, у којој се, то није скривао, осећао најживљим.
Рекло би се да је овај животни роман већ морао задобити тамне тонове, јер се поменути догађај збива почетком рата, али ће заправо најтамније валере добити тек након његовог завршетка, у време мира.
Рађање једног бунта
Борислав се родио у грађанској породици као једини син Војислава и Љубице Пекић. Када је почео Други светски рат, отац је био начелник у управном одељењу Зетске бановине на Цетињу, одакле су га италијанске власти са породицом протерале у Србију. Мајка Љубица, рођена Петровић, била је грчко-цинцарског порекла и пре него што се удала предавала је математику у Панчеву. Била је јака, рационална, практична и добро организована жена. Говорила је да од рада нико није умро, и да је добар одгој универзално оружје против свих недаћа. Од мајке, којој је био ближи, Борислав је наследио рационалност и смисао за организацију, а од оца високе моралне принципе и смисао за хумор.
Како после рата није био осуђиван, као дипломирани правник са богатим искуством отац је добио висок положај у савезној администрацији државе. У другој половини 1945. године породица Пекић се преселила у Београд. 
Борислава Пекића 7
Из села Баваниште, из околине Панчева, где је провела читаву окупацију, породица Пекић доселила се у Малајничку улицу на Врачару. У марту 2004. године улица је добила име Борислава Пекића. У стану у приземљу, десно од улаза, данас живе супруга Љиљана и ћерка Александра са породицом. Када се оженио, Борислав је са својом породицом живео овде до 1960. године, и кратко пре одласка у Лондон 1970. и 1971. године.
Влајковићева 8
После матурирања Пекић је неколико месеци радио у Гласу, органу Народног фронта. У својој причи „Свирач из златних времена“ из Новог Јерусалима сећао се да је писао летке против фронта на старој машини позајмљеној из Гласа, која му је одузета када је ухапшен као високи функционер СДОЈ-а: „Тадашњи уредник М. К. из Никшића био је очев добар пријатељ. Тај је посао значајно помогао у поправљању буџета током студирања и растеретио породицу давања џепарца.“ Тада је постао новинар. Наравно, у школи је писао врло успеле писмене задатке.
Пресељењем у Београд као да је окончан један леп, поуздан период његовог живота. Промена која се десила била је много крупнија од пуке промене пејзажа; завршетак рата и победа револуције учинили су да постане свестан пропадања и урушавања грађанске класе. „Као приправник класе која је имала власт осећао сам се пораженим, обесправљеним“, рекао је касније Пекић у једном интервјуу. Већ у шестој години научио је да чита из Политике, био „политички“ активан у осмој, као „лидер владине већине“ у основној школи у Книну, а у једанаестој години, као учесник демонстрација против Тројног пакта, приведен је у очеву полицију на Цетињу. Стога не изненађује тако рано постојање класне свести. Формирање тајних организација које ће се борити против новог комунистичког режима почео је као ђак гимназије.
У Трећу мушку гимназију у Његошевој улици, која је важила за најреакционарнију, Борислав се уписао 1945. године. Овде је његов отац матурирао пре рата, а он 1948. године. Његово гимназијско школовање обележиће, а политичко сазревање убрзаће „дефашизација гимназија“, један суров поступак који је искусио као декларисани противник новог режима у фебруару 1946. године, у фискултурној сали своје гимназије. Он и 42 гимназијска друга њему сличних погледа претрпели су најтеже физичко и психичко понижење. Група његових другова, али и омладинаца из других школа, који су их ударали не бирајући где и чиме, формирала је шпалир какав ће касније често бити упражњаван на Голом отоку и добити име „топли зец“.
Прва животна школа
Иако за праву школу није много марио, био је неколико пута у околностима које мудроме могу бити животне школе или, послужимо ли се његовим речником, које доносе ново искуство, које слабији тешко подносе и доживљају као животне недаће. Сам Пекић није веровао у невољу као искључивог учитеља живота. „Не верујем у теорију стваралачке патње“, рекао је у једном разговору, „бар у том смислу да је она обавезна претходница неких будућих надахнућа… Можда и срећа може човека нечему научити.“
Прва прилика за стицање искуства појавиће се као последица илегалних антирежимских активности. Као директна реакција на „дефашизацију гимназија“ формиран је Савез демократске омладине Југославије. Пекић је учествовао у његовом оснивању, које је договорено у лето 1947. године, на – гле чуда! – изградњи пруге, радној акцији, типичном моделу васпитања и утемељивања колективног духа нове омладине. Организација СДОЈ имала је јасан циљ да се бори против комунистичког режима. Као политички секретар Главног одбора организације Пекић је написао статут, чији је главни квалитет била „пирамидална структура“. У младалачком заносу, организација је добро фунционисала, имала је велики број чланова и ћелије у свим београдским гимназијама и на већини београдских факултета, приручну штампарију, сопствена средства од чланарине.
Једне новембарске ноћи 1948. године ухапшен је и одведен у истражно одељење Управе државне безбедности, познатије као Удба, у „суморну кућу“ на Обилићевом венцу. Тако је против „Борислава Пекића, студента уметности и новинара Гласа, рођеног 4. фебруара 1930. у Подгорици“, започела кривична истрага. Постао је један од, како је написао, „људи поткровља“, јер су ћелије биле на мансарди. Били су то „шегртски“ дани робије, записао је касније.
Кнез Михаилова 50
„Народног суда дан први“ збио се 5. маја 1949. године. Сваког дана, Пекић и шест његових првооптужених другова пребацивани су из Земунског градског завода до зграде Окружног суда за град Београд, који се у то време налазио у овој згради. Суђење је трајало десет дана, пресуђено им је укупно 81 година робије, а Пекићу 10 година. Врховни суд је казну преиначио, па је она повећана на укупно 120 година, а њему на 15.
Затворска цивилизација
Осуђен је као тешки злочинац, у својој осамнаестој години, на „казну лишавања слободе с принудним радом од 15 (петнаест) година затвора… на конфиксацију целокупне имовине… и губитак грађанских права… у трајању од три године…“ због „упорног, систематског и сталног рада… на остваривању крајњег циља – оружане борбе против свог народа…“
У затвору у казнено-поправним домовима у Сремској Митровици и Нишу провео је, до помиловања, пет година. Једна од најважнијих ствари коју је научио већ током истраге било је спознавање самог себе. Записао је: „Колико сте брзи дознајете тек пред тигром; колико часни кад нађете новац а нико вас не види; колико разумни кад се од вас захтева немогуће; јесте ли храбри тек када није нужно да будете; колико добри тек када треба поднети зло; и колико луди кад стојите на обали реке у којој се дави дете, а ви не знате да пливате…“ Ову мисао као да је написао древни кинески мудрац, а не неко ко је тамновао у комунистичким затворима.
Иако је једном приликом рекао да су затвори за њега били чист губитак времена и „да се некако усталило уверење да човек мора имати неку велику невољу у животу да би постао писац“, резултат његовог боравка у њима није био мали. Са временске и просторне удаљености, Борислав Пекић је исписао скоро хиљаду и по страница, романсирану биографију у три тома Године које су појели скакавци – Успомене из затвора или Антропопеја. Ова својеврсна антрополошка студија такозване затворске цивилизације, анатомски рез у ткиво једног времена, тако да се осети и разуме његов дух, сврстаће га уз Солжењицина, Достојевског, Шаламова, у ред великих писаца који су пишући о животу са оне стране затворске ограде, који су сами искусили, створили врхунско књижевно дело.
Са робије је осим искуства понео и туберкулозу, од које се лечио, али никад потпуно излечио.
Рађање писца
У једном часу, током робије, његови су дневници прерасли из личне исповести у причу о другима. Али осим неких идеја, значајно промењених, ништа тада написано није ишло касније у књиге.
За Дан Републике, 29. новембар 1953. године, био је помилован и изашао је на слободу. Наредне године започео је студије експерименталне психологије на Филозофском факултету и писање филмских сценарија. Оженио се и добио ћерку, а стигле су и награде на анонимним конкурсима за сценарија.
Напустио је факултет и почео да ради у „Ловћен филму“ као драматург и сценариста. Врхунцем сценаристичке каријере могао би се сматрати његов боравак на филмском фестивалу у Кану 1961. године. Тамо је боравио као сценариста филма Дан четрнаести, који је режирао Здравко Велимировић, а који је званично представљао југословенску кинематографију. „Дефинитивно опредељење за уметност, литературу и јавни живот“ потврдио је објављивањем текстова под псеудонимима у Видицима и Данасу.
Једног поднева Борислав Михајловић Михиз телефоном му је свечано саопштио: „Бориславе, прочитао сам рукопис Времена чуда. Ви сте писац.“ Биће то његова прва штампана књига, објављена 1965. године. Михиз ће остати први повлашћени читалац и јединствени критичар Пекићевих рукописа, особа у чији је суд имао највеће поверење. Петнаест година касније он ће у једном тексту сроченом као писмо Пекићу написати „да смо са вама добили списатеља велике и ретке сорте, јежевремено европејског и балканског, големог талента, мудрог, рафинираног, акрибичног, који тако много зна о нама, а тако мало личи на нас…“
На питање колико је у његовим књигама аутобиографског одговарао је: „Мало. Моја биографија је у мојим дневницима, исповестима, а у књигама понегде и посредно.“ Ипак, током болести у дневник бележи: „Почињем помало да пишем. Примећујем да је искуство проклето заразно. Заједно са мном разбољева се и један Његован. Још му не знам име. Али знам да један од њих мора бити хронично болестан и због тога више месеци провести у болници. Чему иначе моја болница?“
Његошева 11
На овој адреси се све до 1964. године налазило београдско представништво „Ловћен филма“. Пекић је најпре учествовао на анонимним конкурсима за синопсисе овог будванског предузећа и за два текста, „Губавце“ и „Одавде до Арарата“, добио награде, а четири су му откупљена. Свака од награда вишеструко је премашивала инжењерску плату његове супруге. Када је те 1959. године дошао да се договори о преузимању награде, понуђен му је стални посао драматурга. Готово читаву деценију писао је сценарија за већи број играних и документарних филмова, још и за „Босна филм“ и „Авала филм“.
Између све туђине
„У туђину сам отишао из два разлога. Осетио сам да сам у стварност упао, утонуо, ‘заглибио се’ дубље него што ми је идеја о независности уметности допуштала… Отишао сам, дакле, да повратим унутрашњу уметничку слободу. А још више своје – време. За рад ми треба много више времена него што допушта Београд, мој начин живота у њему, а и властита искушења.“
Било је то бекство из књижевног живота који је подразумевао седељке по кафанама и кућама, дим и алкохол.
За „књижевност која значи живот“ били су му потребни време и бистра глава. Због греха из прошлости Пекићу су одузели пасош. То га је спречило да се пресели у Лондон, где је његова супруга Љиљана добила посао као архитекта. Најпре се преселила она, а нешто касније и ћерка Александра. Њему је пасош враћен тек после девет месеци, после добијања НИН-ове награде и притисака стране јавности. Породици се придужио у марту 1971. године.
Сада се могао бавити писањем без икаквих сметњи. Имао је време, личну слободу и егзистенцијалну сигурност, коју му је пружала у потпуности привржена супруга. Енергију, обим активности и разноврсност интересовања радног, самодисциплинованог Борислава Пекића, строгог према себи, апсолутног посвећеника своме раду, поредили су, не без разлога, Михиз са бујицом, а Михајло Пантић са океаном. Из његове радионице извирале су хиљаде страница рукописа, романа, драма, сценарија, есеја, дневничких записа.
Романескни циклус Златно руно од седам књига, три и по хиљаде страница, прекуцао је сам, чак шест пута, на обичној машини.
У Писмима из туђине записао је: „Право је место оно на коме смо порасли. Јер, од свију туђина на које је човјек осуђен, најсношљивија је ипак сопствена“, и да „одласком из земље из ње се чупају корени који нас спајају с пореклом, родним тлом, његовом историјом и судбином. У туђем свету не налазе они одговарајућу храну и вену. Пуштају се други, нови. Али су они лажни, вештачки.“
Говорио је да је боравећи у туђини, додао би и „туђој“, више научио о нама него о њима. О нама и њима писао је Писма из туђине, Сентименталну повест Британског царства и говорио преко таласа Радио ББЦ-ја из Лондона.
Живети демократију
Боравак у Лондону, ограничен првобитно на „извесно време“, потрајао је двадесет година. Пекић се у Београд враћао сваке године на краће или дуже време. После
Таковска 10, зграда Радио-телевизије Србије
Пекић је учествовао у мартовским демонстрацијама 1991. године. Пред зградом „ТВ Бастиље“, како су је тада звали, сачекао их је кордон полиције и без упозорења почео да батина. Пекићу, који је био на челу колоне, која се повлачила, пребили су ногу и колено, оборене су му наочаре и осетио је несвестицу. У кафеу Дома омладине потом је са смешком, заврнувши ногавицу, показо убоје и духовито рекао да је полицајац који га је батинао „успоставио равнотежу“, јер је давно од другог полицајца добио мотком по другом колену.
повратка у Лондон „лечио се“ од дружења и сазнања колико су се ствари у његовом одсуству промениле.
Узбудљиво време наступило је најавом демократских промена. Био је један од оснивача Демократске странке, и да је пристао, могао је бити и њен председник. Учествовао је и у обнављању листа Демократија. Морао се тада сетити оног давног, истоименог Гроловог листа, који је перфидно угушен, као последњи привид послератне демократије. Сматрао је својом обавезом да помогне рестаурацију демократије.
Са великим узбуђењем, као дописни члан САНУ, говорио је, иако говоре није волео, на мартовском студентском протесту код Теразијске чесме 1991. године, пружајући моралну подршку овом бунту.
Пристао је и да буде кандидат своје странке за посланика у Раковици. Била је то велика шанса за демократију, за бираче, да их представља велики писац, један врло образован, али пре свега демократски опредељен човек.
Био је демократа и у приватном и у јавном животу, свестан да је демократија у првом реду компромис. „Васпитан сам као демократа“, говорио је. „Настојим да се као демократа понашам и да у себи савладам урођене људске, тоталитарне, готово бих рекао антрополошки антидемократске особине потекле из себичности, жудње за моћи, таштине и рђавог искуства са људима. Верујем у демократију као најбољи од свих рђавих система, а свакако најподношљивији…“
Али када је са убедљивом разликом у тој радничкој општини био изабран интелектуалац, некадашњи дисидент, којег ће
популистички и националистички речник касније одвести у рат, а потом и на оптуженичку клупу Међународног суда за ратне злочине, морао је осетити горчину пораза, уз сазнање које демократија неминовно доноси: да воља већине није увек у најбољем интересу друштва.
Врт господина Пекића
Видео је свој живот у декадама, ваљда стога што је рођен 1930. Године, и био убеђен да ће са крајем девете декаде доћи и његов крај. Од младости крхког здравља, не штедећи се. Живео је са свешћу да неће дуго живети, и себе стално пожуривао да заврши што више. Мислио је брже него што је могао да пише, брзину је надокнађивао говорењем. Годинама после смрти, уз помоћ „магије“ која се говори магнетофон, снимљеним гласом, Пекић је откривао себе и своје мисли, чак и онима који су деценије провели уз њега, својој жени Љиљани, па преко ње и читаоцима. Убрзо после његове смрти она је нашла магнетофонске траке на којима је бележио идеје за његове будуће књиге, и тада их први пут слушала. Имала је утисак да јој он преко телефона прича шта ради, какви су га проблеми мучили док је писао. И благодарећи њој потекле су нове странице, нови томови књига који садрже дневничке записе, белешке и преписку.
Одужила је још један дуг Бориславу Пекићу онда када је демократској власти, што је по Пекићу једино имало смисла, поднела захтев за рехабилитацију. Окружни суд у Београду крајем 2007. године тај захтев је усвојио.
Свакој ствари којом се бавио Пекић је приступио студиозно, било да је о њој писао, или се њоме практично бавио, попут узгајања врта. У Лондон је отишао, како је сам рекао (али ваља имати у виду његову скромност), као необразован, да би постао један од наших најобразованијих књижевника, прави ерудита. Тамо је открио чудесни свет цвећа и написао: „Моја је књижевност мој врт. Ако се некоме у том врту допадне неки цвет, слободно нека га сматра својим и узбере, не газећи, по могућности, леје. Ако му се ништа не допадне нека не прескаче плот, већ нека продужи не обазирући се…“
Прави пример толеранције, неопходног услова господства, он је за себе говорио да није толерантан, него добро одгојен. Једном је рекао: „Ја мислим да бити господин значи у првом реду бити великодушан, бити храбар, бити частан, скроман и толерантан.“
Борислав Пекић је био господин.
ПЕКИЋ О БЕОГРАДУ
…Дакле, пошто се „двојка“ отиснула низ Париску, мимоишла са сивом, неупадљивом кућом у броју четири, од које ме је, док ми је припала, одбијао неуместан страх да ће се, онако укриво насађена, откотрљати у реку – зато смо се, уосталом, и растали – у којој је, судећи по штитастом грбу с натписом КУНГЛИГА СВЕНСКА АМБАССАДЕН, било смештено шведско посланство, па поред ње избили на окуку истурену према Ушћу, одакле ми је поглед, сродан ономе што сам га у годинама пустињаштва упућивао колос-грађевинама у сремској равници, већ толико био познат, да сам не само напамет умео набројати већ и потанко описати сваки ма и најзабитији набор на светлосмеђем, и од јаре просењеном земљишту, и сваки људски белег у замашном видокругу мојих дурбина, а поготову ми је то било лако с дарманом чађавих барака, магазина, депоа, консигнационих складишта, лучких постројења на кеју, дереглија, реморкера, шлепова тегљача и путничких пароброда на води, изнад којих су се узбуђено вртеле кукасте главе багера и дерек-кранова, пошто сам се, како писах, довезао на Доњоградски булевар, осетио сам се једаред опет на своме, као да бејах из неке туђе вароши допутовао натраг у родну, омеђену прозорским отвором, и то би носталгично осећање повратника приближавањем Косанчићевом венцу, бојазни нема, само расло, да се из сунчане омаглице на западу није појавило Ново насеље…
Ходочашће Арсенија Његована
…Малајничка је она уска улица уз тромеђу Катанићеве, Курсулине и бивше Макензијеве, брдовите чубурске магистрале што је мењала имена кад год смо ми мењали своје мишљење о историји, улица од које су ниске а дубоке куће начиниле носталгичну слику старог Београда, зграда бр. 7, четвороспратница у којој сам живео, унапређивала је до модела града тридесетих година, а небодер у дну, војно чудовиште подигнуто у доба надметања с небом, претворило у ћорсокак.
…Волео сам и шетње Београдом. Изабрао бих крај који сам добро познавао, обично Неимар и Чубуру, замишљао да се њиме шетам – увек је био рани летњи сумрак, тек понекад јесен с мирисом спаљеног лишћа – покушавао да у тој слици обновим сваку појединост: ликове кућа, у кварту познатих по индивидуалности (јесу ли ту корени Ходочашћа?), називе занатлијских фирми (је ли ту корен поноћне променаде Симеона Његована Газде у ноћи предаје градова 1868. у Златном руну?), изглед ретких излога, све до особености наших тротоара на који се испизмио баш тај Лупус, такође један Његован, кад је дошавши у домају из бечке емиграције сместа угазио у њена говна..
Године које су појели скакавци
…Сретох га врелог летњег дана предвече на углу своје улице, неугледног чубурског ћорсокака у сенци бетонске суре конструкције Храма Св. Саве, над којим су се, као главе гвоздених богомољки, пропињали црни кранови. Сусрет ми је изгледао случајан. Данас сам сигуран да ме је чекао, да је намерно одабрао угао улица Малајничке и Макензијеве, да је избором места, на коме ме је пре четрдесет година сваког јутра сачекивао да у школу заједно одемо, нешто хтео да каже…
…Посматрао сам улицу којом сам пролазио на путу до школе. Гимнaзија се налазила у Његошевој. Пут стрмином Макензијеве био је бржи. Али смо ишли Крунском. Не верујем због дрвореда који нас је штитио од сунца и кише. Пре ће бити да је то била једина улица која је преживела хитро прилагођавање архитеката новом добу. У њој смо се осећали у свом граду, иза чијих је ниских, сецесионистичких кућа био туђински, ружан, непријатељски. Обузе ме туга. Улица ће се још дуго Славији спуштати без мене…
Нови Јерусалим, готска хроника; „Свирач из златних времена“, 1987.
Припремила: Селена Тодоровић, студент Филолошког факултета Универзитета у Београду Студијска група: 09 15.05.2016.