Бранислав Нушић несумњиво је један од наших најпознатијих писаца. Ретки су они који нису прочитали бар нешто од онога што је написао или погледали позоришну представу или филм настао по његовим текстовима. Биће да баш зато о Нушићу уметнику, али и о Нушићу човеку постоји стереотипна представа. Нити је Нушић само комедиограф, лак, понекад површан, како му се замерало, нити је само духовит и спреман за шалу. И његова животна прича, на размеђи два века, пуна узбудљивих и драматичних тренутака, далеко је од тога да буде духовита. Сам Нушић није волео биографе, не зато што се стидео свог порекла и биографије, већ стога што је знао шта све могу они да направе од човековог живота. Отуд се радије сам подухватио тог посла и о шездесетогодишњици живота написао Аутобиографију, један духовити животопис, дело у тој форми непревазиђено у нашој литератури.

И ова ће прича, као и његова Аутобиографија, започети рођењем, али је нећемо завршити женидбом, па чак ни његовом смрћу. Ионако има оних који сумњају да је уопште умро, јер – као да нас и даље посматра. Његови текстови звуче актуелно као да се он колико јуче прошетао Београдом.

Живот га је водио до Смедерева и Сокобање, Сарајева и Скопља, и сваки од тих градова сматра да му Нушић на известан начин припада, али он је, не само стога што је рођен и сахрањен у Београду, ипак и првенствено Београђанин. Након завршетка школовања, са прекидима, у њему је живео више од половине живота, у то време када је Београд покушавао да од оријенталне вароши прерасте у престоницу краљевине са европским ликом. Некадашње ћепенке смениће излози, калдрму асфалт, појавиће се и тротоари, а полако почети да нестају улични продавци шећерлема, шећерџије, бозанџије, селебџије, продавци симита и пецива. . .

Као учесник и посматрач преображаја Београда, Нушић је изблиза могао да сагледа све нове стране, везане за политички живот, борбу за власт, урбанизацију, промене обичаја и начина живота. Био је то неисцрпан материјал за њега као новинара и његове хумористичке фељтоне, али и за писца комедија и драма. Он није само пасивни посматрач, већ организатор патриотских и пријатељских манифестација, секретар и председник небројених одбора, друштва и удружења, певачких, новинарских, списатељских, аутор опроштајних говора на сахранама и свечаних беседа при отварањима споменика. . .

Нушић у Београду

Рођен је као Алкибијад Нуша у старој приземној кући у Сараф- Костиној улици, данашњој Улици цара Лазара. То што му је отац трговац банкротирао, а на месту приземне куће у којој се родио касније никла палата Народне банке, није имало утицај на његов даљи живот, као ни чињеница да се родио 1894, исте годие у којој је умро Вук Стефановић Караџић.

Да Ђорђе Нуша није банкротирао, и да је његов син Алкибијад наставио успешно да се бави трговином, можда бисмо данас негде у Кнез Михаиловој улици или у Савамали имали Нушино здање или у најбољем случају Палату Нуша, какву велелепну грађевину с краја 19.  или почетка 20. века. Могао ју је пројектовати неки од у тада популарних архитеката, Константин Јовановић или Александар Бугарски. Али би у том случају српска култура била сиромашнија за обимно и вредно дело књижевника Бранислава Нушића, а град Београд за неколико значајних културних и друштвених догађаја и институција.

Готово сва места везана за Нушићев живот у Београду веома су близу простору где се налазила његова родна кућа, надомак некадашње Трговачке чаршије, недалеко од Калемегдана. Редакција у којима је као новинар писао, позориште у којем је био драматург и в. д. управника, које је постављало његове комедије и драме, министарства у којем је био чиновник, па чак и начелник, књижара у којој је десет година, након последњег од неколико пензионисања, готово свакодневно писао и кафане у којима се виђао са колегама писцима или глумцима и другим пријатељима. О кафанама Нушић је писао: ” Што се више развијала нова престоница, кафане су постајале центри у којима се кретао живот… и не само политички већ и сав духовни…”

У том просторном и животном кругу су и многобројне адресе на којима је становао са породицом. Два бела голуба, Скендербегова, Страхињића бана, Јованова, Добрачина, Капетан Мишина, Бранкова, Затеска, Симина…

Не треба заборавити да је то Београд с краја 19. и почетка 20. Века град који је достигао тек шездесет- седамдесет хиљада становника, који се бројчано и просторно увећавао, изашавши из међа некадашњег шанца. Изван овог простора у којем су се одвијале ”београдске године”  Бранислава Нушића налазе се само две тачке: његов једини дом у Београду у Улици Розалије Мортон, и његов гроб на Новом гробљу, на којем је уклесано ”Кућа Бранислава Нушића”.

У тексту ”Нивелација, регулација, канализација”, који је као Бен Акиба објавио у Политици 1906. године, написао је како је добра ствар немати кућу у Београду, и тешко да ће се за живота решити да је стекне. Веровао је да ће на тај начин бити ослобођен свих мука које доносе грађевинари својим, обичном грађанину неразумљивим активностима. Ипак је, тридесетак година касније, купио земљиште и на њему малу стару кућу, далеко ван вароши, на онда удаљеном Топчидерском брду, с намером да ту изгради свој први дом у Београду, који су по надимку који је имао у кући – Ага, називали Агана.

Од трговачког шегрта до професора реторике

Када је у првом разреду  гимназије пао на испиту, отац је одлучио да оствари већ раније сковани план да му он, као бистро дете, буде наследник у трговини. Али се дванаестогодишњи дечак је баш показао као успешан трговачки шегрт. Шегртовање у Панчеву трајало је свега три дана и завршило се његовим бекством у дечју позоришну трупу коју је основао његов рођак Јетва Угричић. Било је то кратко бекство у снове, али ће се позоришту вратити касније. Најпре је морао да настави гимназијско школовање, а затим је студирао на Правном факултету у Грацу.

Живот младог Бранислава Нушића,како се од пунолетства зове пошто је посрбио своје име  и презиме, за тих неколико година постао је више него узбудљив. Вратио  се у Београд да заврши  студије на Великој школи у Београду,али је најпре као добровољац учествовао у српско – бугарском рату. По његовом завршетку објавио је Приповетке једног каплара. Родољубиви занос држаће га и у часу док је писао песму ”Погреб два раба”, директно изазван сахраном родољуба и јунака из бугарског рата Михаила Катанића, на којој је био цео  Београд, али не и краљ Милан и представници владе.

На сахрани мајке једног високог официра неколико дана касније, међутим, свила се цела српска влада са краљем на челу. ..Млади песник упућује новом поколењу савет да се не труде да постану јунаци, јер овде ”бабе славе, презиру јунаке”. Песму је краљ Милан Обреновић схватио као тешку увреду и млади Нушић је осуђен на две године робије.

Тридесет година касније у Аутобиографији Нушић на шаљив начин пише да је у животу написао само две песме и да су га обе скупо коштале. Прва је била увреда једне жене, а последња увреда једног краља, и ”кад се узме у обзир да су краљеви и жене најосетљивија и најосветљивија бића, онда већ можете мислити како сам прошао”. Зато што је због њих толико страдао зарекао се да више неће ни да чита стихове, а поготово не да их пише.

Тешке дане у Пожаревачком казненом заводу скраћивао је мељући кафу. Научио је добро да је кува, а пио ју је по цео дан, пушећи уз њу цигарете које је сам правио. Уместо две, у затвору је провео једну годину, али му је навика испијања кафе остала до краја живота.

Покајање и одлазак у дипломатску службу

Када је после годину дана изашао и затвора, да би уопште могао да ради у државној служби морао је да оде код краља на известан начин се ”покаје”. Краљ му није сасвим опростио: Нушић је добио посао, али изван краљевине: постао је писар у конзулату у Битољу. Касније ће напредовати до положаја вицеконзула и шефа конзулата у Приштини, па првог начелника Битоља непосредно пошто је ослобођен, а потом ће бити и службеник министарства спољних послова.

Паралелно са његовом дипломатском и чиновничком каријером текла је књижевна. Са робије је донео једну збирку духовник прича који је назвао Листићи.

Још као дечак, у време гостовања путујућег позоришта Михаила Димића у Смедереву био је опијен мирисом обојеног платна кулиса, мастиксом, шминком и трикоима, пажевима. Од заводљивог мириса ”одистинских декорација”, по свом каснијем признању, није се могао отрезнити, па је љубав према позоришту и драмској уметности трајала читавог живота. Везаност за театар наставиће се до краја живота, писао је за њега и био његов део, стога је радио прихватао дужности везане за позориште. Био је управник позоришта у Новом Саду, драматург и вршилац дужности управника Народног позоришта у Београду, потом, две године пре Првог светског рата, управних Народног позоришта у Скопљу, и најзад, у већ поодмаклим годинама, након пензионисања, готово четири године управник Народног позоришта у Сарајеву.

Одмах после рата био је први начелник Уметничког одељења Министарства просвете. Иницирао је 1922. оснивање Удружења пријатеља уметности у Београду, које би ”…радило на буђењу и развијању интересовања публике за уметност…”, и предложио је да оно добије име по дубровачкој песникињи те значајно допринео у прикупљању средстава за подизање Уметничког павиљона ”Цвијета Зузорић” на малом Калемегдану, чија је градња завршена 1928. године.

Правник по струци, и одличан говорник, 1930. године на Војној академији водио је један семестар Катедру реторике.

Човек који је умро два пута

Нушић је навику испијања кафе стекао на робији. Да је волео кафу знали су сви са којима се дружио. Заправо, он ју је просто таманио. Једини са којим би се по томе могао поредити био је његов књижевни сабрат Александар Дима син. Поједни глумци Народног позоришта шалили су се да би сваки пут готово испржили језик испијајући у журби своје вреле кафе како их се у пролазу не би дочепао Нушић.

У књижари Свете Рајковића постајао је посебан ”кавени фонд”, који је тешко покривао огромне количине кафе што их је писац свакодневно испијао. Рајковић је говорио да се радило о двадесет- тридесет кафа дневно, а да су трошкове покривали хонорарима за Нушићеве текстове, који би по Рајковићевом помоћнику слали у редакцији Политике.

У једном тексту објављеном у листу Правда 1937. године Милан Грол је написао:

” Ако би од чега морао страдати да је грађен као остали свет Нушић би пре свега подлегао геолошким наслагама никотина и кофеина. У своје доба, он је пио дневно преко четрдесет кафа. Уз цигарету, разуме се…” . Био је то текст инспирисан чудесним повратком Нушића из мртвих.

Последње године живота провео је у свом једином дому, Агани, али је био болестан. Имао је навику да иде само на генералне пробе и премијере својих комада, али је 12. децембра на премијери његове комедије Др у Народном позоришту, његова ложа број 7 је била празна. Стање му се толико погоршало да су те вечери управник и директор драме долазили да са породицом договоре детаље сахране. Редакције су већ припремиле некрологе и до дубоко у ноћ чекало се само да свет потврди. Неким чудом Нушић је преживео и дочекао да нешто касније, уз његову сагласност, буду објављени припремљени некролози и да их сам чита. После ”смрти” одлучио је да се повуче са свих јавних функција. Једино чега се није одрекао био је одлазак у књижару Свете Рајковића, у своју столицу и на своју шољицу кафе.

Власт као опсесивна тема

Своју прву комедију Народни посланик написао је још 1883. године, једва је смогао храброст да је, на наваљивање свога пријатеља песника Војислава Илића, прочита у башти његове куће на Палилули. Та његова ”шаљива игра”, како ју је назвао, била је добра примљена од стране својственог форума у којем је био и Војислављев брат Милутин.

Али није се довољно допала тадашњем управнику Великог Народног позоришта, боље речено није било довољно храбрости да се она постави на сцену. Путовао је тај текст од канцеларије до канцеларије, од фиоке до фиоке, пуних тринаест година, да би напокон, 19. октобра 1896. године, био коначно постављен на сцену позоришта код  Кнежевог споменика. Грозничаво, до последњег даха, писао је свој последњи комад Власт, своје животно дело. Станислав Винавер, који је једно време радио у Уметничком одељењу, и био својеврстан Нушићев секретар, добро је учинио да је Нушића ”углавном мучила једна наша битна црта: власт, пијанство влашћу, стихијски отпор, преко смеха, томе пијанству…Нушић је сматрао да смо огрезли у том пијанству власти, и да је то пијанство најсмешнија ствар код нас…” И он и његов многоцењени претеча Стерија, којег је као таквог и помињао у својој приступној академској беседи, ценили су изнад свега грчку мудрост ”Све с мером?”. Сматрали су свако прекомерје смешним и кобним.

Бранислав Нушић умро је на Богојављење 19. јануара 1938. Тело му је најпре било изложено у Народном позоришту, а пред испраћај на Ново гробље, његов импозантни катафалк био је постављен на Позоришни трг испред позоришта, док су говори држани са терасе. Била је то, кажу, највећа сахрана у Београду после сахране краља Александра.

У Поговору својој Аутобиографији, у измишљеном интевјуу после своје ”смрти”, Нушић ноовинару даје две верзије својих последњих речи, једне тобожње, ”Дајте ми живота, ја још нисам казао своје последње речи”,  и друге ”праве”, једине какве човек посвећен позоришту може изрећи: ”Збогом и хвала на пажњи!”

                                                          НУШИЋ О БЕОГРАДУ

И ето, ја се враћам у Београд!

Пустите ме, смиловали се!

Колико сам пута у оним дугим и дугим часовима размишљао о моме лепом Београду. Бадава, бадава је све то, грдна је то разлика Београд и паланка! Та каква разлика само за око! Прођите кроз Паланку, кроз најживљу улицу, па шта сте видели и шта сте срели?…

О, а Београд?! Чаробан, једнако чаробан! Ту живот, ту вечито кретање: паркови, музике, црне очи, општински извршитељи, концерти, позоришта, параде, протестоване менице, игранке, касине, предавања, украдени аманети на пошти…и уопште живот, живот, вечити живот и вечито кретање!

И ево,ја се враћам у тај Београд! А он се још никако није изменио, онакав исти каквог сам га оставио.

Стари, стари Београд!

У њему постоји она иста, стара, рђава калдрма и у њему се још једнако тера она иста, стара, рђава политика…

                                                                                                                    ” Листићи ”

Питање: Од река које протичу кроз Београд, која је највећа?

Одговор: Кроз варош Београд протичу многе реке, али једна од највећих јесте река Скадарлија.

Питање: Где извире, какав јој је правац тока и где утиче?

Одговор: Река Скадарлија извире под развалинама ”Еснафилије”, протиче кроз Скадарску улицу, пролази између Две Буле, и утиче у реку Дунав, а с њом заједно у Црно море. Она у свом току иде прво северозападно, затим један мах скреће на исток, па кад прими у се приточице из Зетске улице она савије на запад, придржавајући се стално у своме току регулационог плана вароши Београда.

Питање: прима ли река Скадарлија успут какве притоке, и које су поименце?

Одговор:Река Скадарлија у своме току прима многе притоке, од којих су најглавније ове: 1. Пашонин поток, извире из кујне кафане ”Булевара” и утиче у Скадарлијуу недалеко од свог извора. 2. Госпа Персин поток. Извире из помијаре госпе Персе пиљарице и утиче у реку Скадарлију недалеко од свог извора. 3. Зетска река. Једна од најважнијих притока Скадарлијиних. Силази са планина Цетињских, тј. са оних брда која су постала услед рђаве калдрме у Цетињској улици, протиче кроз сву Зету, примајући успут многе притоке из многих авлија и помијара, пролази у своме току крај ,,Бумса”, и кад изађе из Зетске улице, меша своје воде са водама реке Скадарлије, па са њоме заједно жури у Дунав, а са овим у Црно море…

,,Једна лекција из земљописа”

На београдским улицама се може човеку многа и многа непријатности десити. Не мислим ја само на ону непријатност, кад човек сасвим невино шета и баца поглед лево и десно на даме које му иду у сусрет, па се одједном нађе очи у очи са кредитором којег годинама избегава. Не мислим ни на ону непријатност, кад шета Кнез Михаиловим корзом и пари очи сретајући се погледом час са топлим плавим очима, час са жарким црним очима, а час са враголастим зеленим очима, па на један мах, и усред те раздраганости, сретне се очи у очи са својом женом и њеним строгим погледом…

Припремила: Тамара Вуковић, студент Филолошког факултета Универзитета у Београду

Студијска група: 09  15.05.2016.