Чешки лингвисти на београдским скуповима Слависта

ОД МОРАВЕ ДО МОРАВЕ

Из историје чешко-српских односа у 19. и 20. веку. Приређивачи: Ладислав Хлатки и Вацлав Штјепанек у сарадњи са Брониславом Хохолачем и Либором Јаном.

Брно, Матица моравска у сарадњи са Матицом српском, 2005              

Верица Копривица

Чешки лингвисти на београдским скуповима слависта

Интересовање чешких научника за општесловенска питања траје већ више од два века, а није смањено ни у периоду после Другог светског рата.

На великим скуповима попут Београдског међународног славистичког састанка (1955), размењена су методолошка и организациона искуства са славистима из других земаља и посебно је вреднован рад у првој послератној деценији. Појединачне теме из проблематике јужнословенских језика обрађиване су на научним састанцима слависта у Вукове дане, од првог скупа 1971. до ове године (када се обележава двестогодишњица почетка устанка Срба за ослобођење од Турака).[1]

 

I

 

1. Након веома успешног почетка сарадње слависта разних земаља и два велика конгреса у Прагу 1929. и у Варшави и Кракову 1934, наступила су тешка времена, те су конгреси 1939. у Београду и 1947/1948. у Москви морали бити отказани. Први из солидарности због напада фашистичке Немачке на Пољску, други због резолуције Информбироа. После више од 20 година, Београдски међународни славистички састанак представља прво окупљање слависта из свих словенских земаља, али и оних у којима се славистика дуго развијала и неговала. Наиме, прва два славистичка конгреса одржана су без представника СССР, а ни за конгрес 1939. није било пријављених совјетских слависта. Извршни одбор конгреса је већ све припремио за септембар 1939: одштампано је пет томова са 156 реферата научника из 18 земаља, материјал је обухватао и саопштења, информације, програм и списак учесника. Штампани материјал није могао бити дистрибуиран учесницима, па је за време рата у окупираном Београду већином уништен.

На иницијативу Александра Белића, југословенски слависти су  организовали 1950. године семинар за стране слависте почетнике, пре свега из несловенских земаља. За многе од њих била је то једина могућност да бораве у једној словенској земљи. Ту се родила и идеја за сазивање састанка, на коме би се договорили облици сарадње слависта из целог света.

Београдски међународни славистички састанак званично је признат као Трећи међународни славистички конгрес[2]. Одзив је био изванредан: од двадесет земаља, чијим представницима је упућен позив, одазвало се седамнаест. А. Белић, председник Организационог одбора, приликом отварања састанка у свом излагању не заобилази ни непријатна питања из историје међусловенских односа, који су непосредно претходили овом састанку. За тих 6-7 година, везе међу славистима већином су биле прекинуте, а све то је оставило празнине и у научним колекцијама њихових библиотека и у њиховим истраживањима.[3]

У припреми Трећег конгреса 1939. дат је веома широк оквир који је требало да обухвати и историју, етнографију, фолклор, традиционалну усмену књижевност и друге сродне дисциплине, те узајамност поменутих наука код Словена. Александар Белић је приликом отварања Београдског састанка, међутим, изнео мишљење да решавање методолошких и научних проблема из поменутих области треба оставити будућим славистичким састанцима и конгресима, а да овај скуп треба да се бави организационим пословима. Да бисмо их могли савладати, ми смо узели оне дисциплине које су нам најближе: језик и књижевност. Уколико смо тиме сузили обим славистике у широком смислу, утолико ћемо, чини ми се, моћи да удубимо више наше предмете обухватајући их у свима њиховим и главним и споредним дисциплинама.[4] У овај својеврсни програм београдског састанка у потпуности су се уклопили и слависти из Чехословачке Бохуслав Хавранек, Јосеф Курц и Карел Хоралек, са својим исцрпним рефератима о стању науке о језику и књижевности у претходних десет година. Хавранек и Курц су у својим исцрпним рефератима обухватили рад чешких лингвиста, који су учествовали готово у свим пројектима који су предложени још у предлогу резолуције Извршног одбора конгреса 1939[5]: старословенски речник, етимолошки речник, словенска филолошка библиографија, дијалектолошки атлас словенских језика, издавање старих језичких споменика и др.

2. Познати чешки лингвиста, Бохуслав Хавранек (један од оснивача Прашког лингвистичког кружока и носилаца препорода прашке лингвистичке идеје педесетих и шездесетих година) изнео је своју оцену десетогодишњег рада у области славистичке науке о језику у Чехословачкој. Славистичка наука има у том периоду добре организационе, кадровске и методолошке услове за свој развој. За време рата био је забрањен рад високих школа и институција; тада готово престаје публиковање, а тежак губитак осећа се због смрти више значајних личности из области славистике (Милош Вајнгарт, Франтишек Пастрнек, Олџих Хујер, Јосеф Пата, Јан Фрчек, Вилем Матезијус). Са друге стране, у послератном периоду редови чешких лингвиста попуњени су младим људима који су се школовали непосредно пре рата или, илегално, у току рата: Антоњин Достал, Карел Хоралек, Јаромир Бјелич, Алојз Једличка, Франтишек Копечни. Одмах по ослобођењу, поред обнављања старих, отворене су нове високе школе, обновљен је рад Славистичког института, а 1946. године основан је Институт за чешки језик при Чешкој академији наука и уметности (од 1952. Чехословачка академија наука). У Словачкој, додуше, за време рата институције нису биле затворене, али због страних политичких притисака јача шовинистички национализам и ненаучни, идеолошки приступ свим наукама. После рата активност словачких лингвиста одвија се у неколико институција: на Универзитету Коменског, у Матици словачкој у Турчианском Мартину, у Институту за словачки језик Словачке академије и у братиславском Лингвистичком кружоку од 1945. године. Најистакнутији научници на овом подручју управо су стасали у току рата: Еуген Паулини, Јоcеф Ружичка и Јоcеф Штолц, а резултат њихове сарадње је одлична Словачка граматика, објављена 1953, допуњена 1955. године.

После рата наставља се рад на великим пројектима: Приручни речник чешког језика, који излази од 1935, прва свеска сабраних дела Јоcефа Зубатог Студије и чланци (убрзо су изашле и друге две), ново издање Речника чешког језика Ваше и Травничека. Из области ономастике излази тротомно дело А. Профоуса Имена места у Чешкој. Године 1947. објављена је Новочешка синтакса Владимира Шмилауера и зборник теоретских радова Вилема Матезијуса Чешки језик и општа лингвистика. Наредне године излази обимна двотомна Травничекова Граматика књижевног чешког језика. Још 1939. године завршена је Кратка чешка граматика Хавранека и Једличке, али је објављена тек 1950. У ширем обиму, Чешка граматика штампана је 1952. и до појаве тротомне граматике Чехословачке академије наука (1986-1987) представља основни универзитетски приручник из граматике. У овом периоду из области дијалектологије излази веома значајно дело – дводелни Источнолашки дијалекти Адолфа Келнера, које обрађује пољске дијалекте (али је веома допринело утврђивању пољско-чешких језичких граница) и опширна студија Вацлава Важног Из међусловенске језичке географије.

У Словачкој излазе постхумно дела Чеха који су радили у Словачкој, студије Ј. М. Коржинка Увод у науку о језику и Од индоевропског прајезика до прасловенског језика, и Вајнгартов Чехословачки тип црквенословенског језика, филолошка анализа старословенских споменика чешке редакције. У Братислави делује и руски лингвиста А. И. Исаченко, који објављује дело о историји западнословенске књижевности пре Ћирила и Методија Почеци писмености у Великоморавској држави. О животу и деловању словенских апостола у Великоморавској држави пише Словак Јан Станислав, који се у ратним годинама труди да нађе наводне трагове њиховог рада у Словачкој и безуспешно покушава да почетке старословенске писмености локализује у области Њитре. Још у предратном периоду настало је веома подстицајно дело Историја књижевног словачког језика Е. Паулинија, али је објављено тек 1948. Чешки слависти публикују у Братислави радове из словакистике на чешком језику. Ф. Ришанек објављује обимну језичку анализу познатог чешког споменика са словачког терена Речник уз Жилинску књигу (1954), а В. Важни значајну дијалектолошку монографију О именима лептира у словачким дијалектима, Семасиолошка студија са језичкогеографским аспектом (1955).

После рата почели су да излазе часописи Naše řeč (Наша реч), Slovo a slovesnost (Реч и говор), Časopis pro moderní filologii (Часопис за модерне филологе). Почевши од 1952, часописи излазе редовно и баве се првенствено проблемима чешког језика, Listy filologické (Филолошки листoви), такође историјом језика, а Slavia славистиком; методички часопис је Český jazyk (Чешки језик), а русистички Sovětská jazykověda (Совјетско језикословље) (od 1956. Československá rusistika (Чехословачка русистика)). У Словачкој се обнављају часописи: Slovenská reč (Словачки говор) и Lingvistica Slovaca (Словачка лингвистика) и оснивају се нови, Jazykovedný sborník (Зборник језикословља) (са Lingvistica slovacа, касније чини Jazykovedný časopis (Часопис језикословља)) и Slovo a tvar (Реч и форма).

Пред крај ове деценије почеле су да излазе Studie a práce lingvistické (Лингвистичке студије и есеји) са изванредним лингвистичким, славистичким и бохемистичким прилозима, затим радови К. Хоралека о јеванђељским текстовима и незаобилазне Досталове студије о систему вида у старословенском, студија о прасловенском фонолошком систему Ф. В. Мареша, чланци И. Њемеца о настанку система словенског вида и глаголских основа. После рата Ј. Курц је завршио опширну расправу о питањима члана у словенским језицима, са освртом на старословенски; касније се окреће партиципским конструкцијама у старословенском језику. Вацлав Махек у духу добре чешке традиције врши етимолошка[6] и дијалектолошка истраживања, а проучава и творбу глагола.

Поједини институти Чехословачке академије наука и високошколске катедре организују низ конференција програмског карактера, са којих су објављени реферати у целости или делимично у часописима Slavia и Slovo a slovesnost. Значајне су две чехословачке конференције, одржане 1956. и 1957. године  о научној спознаји савремених језика и о историјско компаративном изучавању словенских језика[7]. На њима се расправљало о питању односа појма и речи, номинације и речи, о карактеру властитих имена, о проблемима лексикографије (братиславски Лексикографски зборник). Питањима односа народног језика према књижевном језику и према развоју дијалеката бавили су се Травничек, Бјелич и Хавранек. На страницама часописа развиле су се дискусије о граматичкој структури, о синхронији и дијахронији, статичком и динамичком схватању језичког система, о категоријама речи, о предикативу и сл. Из синтаксе су решавана најзанимљивија питања граматичке и семантичке структуре реченице и питања актуелне (контекстуалне) реченичне перспективе.

Значајну пажњу лингвисти у Чехословачкој поклањају историји чешког и словачког језика. Урађен је троделни високошколски уџбеник (у четири књиге) Историјска чешка граматика Комарека, Важног, Достала и Травничека. Ради се на речнику старочешког језика, који треба да допуни незавршено дело Јана Гебауера, приређује се и објављује велики број старочешких споменика (до 1957. изашло је 18 свезака). Године 1956. Јан Станислав је у оквиру Историје словачког језика „обрадио“ историјску фонетику.

На страницама часописа опширно се дискутовало о синтакси чешког и словачког језика, о ритмичком закону у словачком, о акценту речи и реченице и реченичној интонацији у чешком. О фонетским питањима пише Хала, Совак, Ромпортл, а о дечијој фонетици К. Онезорг. Ортоепска комисија, на чијем челу је Б. Хала, објављује нова, незнатно прерађена, правописна правила чешког језика 1957. У Словачкој је ситуација била сложенија: пре рата правопис је био знатно „чехизиран“, за време рата доживео је тенденциозно удаљавање од чешког. После дужих дискусија, и уз свесрдну помоћ чешких лингвиста, нова словачка правописна правила објављена су 1953. године.

У Чехословачкој се доста пажње посвећивало култури књижевног језика. Још 1932. године изашао је познати зборник Прашког лингвистичког кружока Књижевни чешки језик и језичка култура, а теоретске основе су разрађене у часопису Кружока Slovo a slovesnost, који су водили Матезијус и Хавранек. За време рата и после њега језичком културом се бавио Ф. Травњичек, као и Институт за чешки језик, а о практичним питањима говорило се у радио емисији Језички кутак (касније објављено као књига). Култура језика дужна је да се бави и проблемима стила лепе књижевности и стручног језика. О томе су опширно писали Водичка, Мукаржовски, Хавранек, Бечка. Године 1956. одржана је конференција о стилу, где су чешки лингвисти говорили о теоријским питањима, а конкретно стил код појединих писаца 19. и 20. века анализирају Једличка, Хоралек, Хаусенблас.

У овом периоду веома се развила лексикографија, која такође примењује достигнућа теоријских истраживања у пракси. Започет је рад на тротомном савременом чешком речнику, који је касније прерастао у четворотомни Речник књижевног чешког језика (1960-1971). Такође се ради на више речника стручне терминологије, а опште принципе у раду на терминологији објавио је К. Сохор у Приручнику о чешкој стручној терминологији и Ј. Хорецки у Основама словачке терминологије. У часопису Словачка стручна терминологија излазе речници различитих научних дисциплина.

Од осталих словенских језика највеће занимање владало је за руски, много мање се писало о пољском језику. Руском језику конфронтирају чешки и словачки, а резултати се користе у преводилачке и педагошке сврхе. Најзначајније дело из ове области је Грамматический строй русского языка в сопоставлении с словацким (Граматичко уређење руског језика у поређењу са словачким) (1954) А. И. Исаченка, које пореди граматичку структуру два језика. Исти аутор објавио је раније и компаративну Фонетику књижевног руског језика на словачком. Више младих чешких русиста урадило је зборник Капитоле из упоредне руско-чешке граматике, настојећи да повежу теорију са праксом у области синтаксе.

Б. Хавранек, слично као А. Белић, у први план ставља методолошко и организационо деловање, које је већ донело веома повољне претпоставке за рад и омогућило да се још боље искористе традиционална искуства чешких и словачких научника у повезивању теоретских принципа са праксом. Већ је тада урађена комплетна библиографија из опште и упоредне индоевропске лингвистике из славистике и бохемистике. Хавранек с великом оптимизмом изражава очекивање да ће будућност донети истински успон чехословачке лингвистике, а време је показало да је то била пророчка визија.

3. Познати палеослависта Јосеф Курц информисао је скуп о монументалном пројекту Чехословачке академије наука, Речнику старословенског језика, незаобилазном приручнику за проучавање старословенског језика и византијскословенске културе (као потврде нивоа културног развоја Словена у 9, 10. и 11. веку), као и за компаративне студије и студије историје свих словенских језика. У недостатку сличних старијих речника, одлучено је да се што подробније презентира огромно лексичко богатство старословенског језика. Велики Миклошичев речник ослања се на новије црквенословенске споменике, јер старији споменици у време његовог настанка још нису били познати. Остали речници чувених слависта из ранијег периода (Даничића, Срезњевског, Востокова и Јагића) садрже само појединачне области црквенословенског језика, или су засновани на ограниченом броју писаних споменика.

Чешка славистика има дугу традицију у лексикографском проучавању црквенословенског језика. Још је Јосеф Добровски, „патријарх славистике”, како га назива Курц, заједно са Јернејем Копитарем радио на црквенословенском језику. У његовом чувеном делу о творби речи[8] налазимо зачетке лексичке анализе и поделе на лексичке слојеве црквенословенског језика, по чему је Добровски претеча славних Јагићевих студија из лексичке анализе старих текстова. Први предлози о речнику као тезаурусу[9] црквенословенског језика изнети су, још давне, 1927. године (Вондрак), а размишљало се и о речнику средњег обима (Вондрак, касније Вајнгарт, Хавранек[10]). Постојало је и треће мишљење (Белић, Слоњски, Фрчек, Курц) – да се као прва етапа, за потребе студија славистике, изради мањи речник само на основу старословенских класичних, канонских споменика. Најзад је одлучено да се ради средњи речник, али да се планира и припрема тезауруса и мањег речника. На речнику су пре рата радили Вацлав Вондрак, па Милош Вајнгарт, али је рад прекинут због преране смрти оба научника, тако да се услед недостатка документације 1943. кренуло од почетка.

Ј. Курц, који заједно са Досталом, Хоралеком, Хавранеком и Вашицом, руководи колективом за припрему старословенског речника, упознаје нас са техничким детаљима и активностима око његове израде, формулисања предлога и формирања редакције на чијем челу су били Хавранек, Вајс, па Курц. Рад је веома добро припремљен, а претходиле су му десетине прилога у часописима, зборницима, на језичким конференцијама и на конгресу слависта[11]. Израђена су прецизна правила за ексцерпирање и транскрибовање грађе, одабрани споменици за потпуну или варијантну анализу и одређени помоћни приручници за језике оригинала са којих су дела преведена на старословенски. Ексцерпирана је грађа из свих класичних споменика, тако да је добијено преко 1 000 000 листића. Пошто је старословенски искључиво књижевни језик, чији је материјал ограничен, аутори су сматрали да је неопходно презентирати све случајеве употребе речи и израза који касније могу бити драгоцени за стицање што комплетније слике. Притом се не изостављају ни тзв. грешке, јер оне могу бити како стварне, тако и привидне, и могу постати предмет додатних истраживања.

На сваком листићу налази се старословенска реч писана у правописно кодификованом облику и њени граматички подаци. Следе оригиналне паралеле,  које су коришћене као извор – грчка, па старовисоконемачка и, обавезно, латинска паралела. Значења су дата на чешком, руском, немачком и делимично на латинском језику. Ради семантичког прецизирања и нијансирања у овом сегменту одреднице користи се више синонима, описа и напомена. На крају се даје цео цитат у одговарајућем контексту са евентуалним ближим тумачењем и навођењем варијанти. Курц сасвим јасно диференцира паралеле од значења речи. Паралеле се не морају увек поклапати са значењем, што често зависи од карактера текста оригинала: библијски и литургијски текстови су преношени веома верно, код хагиографских и хомилетских списа преводиоци су дозвољавали себи већу преводилачку слободу и разне врсте одступања према сопственом схватању одређених места. Код ових других понекад нису у потпуности сачувани оригинали, што додатно отежава тумачење значења израза. Курц упозорава на могућност да се, због интерференције са данашњим значењем, речима нехотице да значење које оне нису имале.

4. У рубрици о појединачним питањима словенске лингвистике Б. Хавранек говори о проблематици односа развоја друштва и развоја књижевног чешког језика. Књижевни језик, који служи као средство за споразумевање и одвијање свих облика активности једног народа, мора својим језичким средствима да реагује на све заједничке потребе тог живота и да му удовољава, и стога постаје експонент развојне линије целог тог живота и његов јединствени тумач. Чешки књижевни језик, као трећи по старини међу књижевним словенским језицима, богатством текстова већ пружа довољно материјала за изучавање општих законитости развоја књижевног језика. Развој чешког књижевног језика креће од 10. века из једног центра – прашке средине, тј. средњечешког дијалекта, док утицај осталих области има тек карактер оказионализама. То обезбеђује лакше чување књижевних облика од случајних „наноса” појединачних аутора, преводилаца, или од утицаја чисто дијалекатског развоја. У различитим периодима овај „наддијалекат” прераста своје првобитне границе у мањој или већој мери, што зависи од политичког, економског и социјалног утицаја на остале средине. А тај развој језика и друштва није био праволинијски: смењивали су се периоди процвата и кулминације са периодима таквих криза, које су чак доводиле у питање и њихов даљи опстанак. Па ипак, било је периода када су у први план избијали социјално-културни елементи, док су политички били потиснути (као нпр. у периоду националног препорода). Осим области лексике, друштвени развој није се рефлектовао одмах и непосредно на језик (нпр. знамо да су се и у капитализму потпуно, или макар делимично очували дијалекти као остаци феудалне расцепканости). Стање дијалеката може се мењати у зависности од прегруписавања већих скупина носилаца дијалекта, што је под директним утицајем економских и политичких чинилаца.

Известан облик целонародног језика постојао је и пре постанка писане форме и имао велики значај за политички, привредни и културни живот и стварање одговарајућег етничког друштва. Чешки термин „spisovný jazyk” (књижевни језик) или руски „литературный язык” (књижевни језик) сужавају схватање јединственог народног језика. Зато за тадашњи језик Хавранек предлаже термин „културни језик”. Ону кохезиону црту коју има народни књижевни језик није поседовао латински, јер то је заправо широко распрострањени међународни систем језичких средстава за одређене намене, уз ограничену могућност споразумевања разних слојева друштва (активно су га користили само племићи, свештенство и богатији слојеви грађанског сталежа). Комуникативне формације домаћег културног језика много брже и лакше су прелазиле преко тих сталешких граница. А значај говорне форме није се изгубио ни у периоду после настанка писмености.

Хавранек објашњава да на снажан друштвени импулс за променом језик реагује адекватним избором средстава, њиховом наглашеном употребом, или рационализацијом, допуштањем утицаја страног језика, или њиховом забраном, у зависности од друштвене идеологије (тј. наглашеним космополитизмом, национализмом, пуризмом). Друштвени фактори имају велики утицај на лексику, а захваљујући превођењу са страних језика и на синтаксу, свакако много мање, док фонетика и морфологија подлежу сопственим, унутрашњим законитостима.

 

5. Карел Хоралек бавио се проблематиком упоредне словенске лексикологије. Прославио се компаратистичким студијама словенских језика, познато је његово синтетичко и донекле програмско дело Úvod do studia slovanských jazyků (Увод у студије словенских језика) (Праг 1955, 488. страна). Аутор говори о неопходности израде овакве опширније студије пошто су постојећи старији радови или недоступни или непотпуни. После чувене дводелне Вондракове упоредне словенске граматике на немачком језику (1924-1928) изашле су две сличне граматике, Нахтигалова на словеначком и Вајанова на француском језику. Обе се ограничавају на опис фонетике и морфологије, док је изостављена синтакса као методолошки најсложенија област. Хоралек оцењује да је својим описом прасловенског језика и развоја појединачних словенских језика на бази главних развојних тенденција Нахтигалова књига највише методолошки унапредила ову област, док Вајан остаје врло конзервативан[12].

После рата је порастао културни значај Словенства, те настаје већи број конфронтативних радова у словенским и несловенским земљама. Често су то сасвим сажети прегледи карактеристика појединих словенских језика, представљени комбиновањем синхронијског и дијахронијског приступа. Као главни недостатак ових радова Хоралек наводи то што ни у фонетици, ни у морфологији, ни у синтакси не поштују основне принципе одговарајућих нивоа као система. За конфронтативни опис би се могли применити резултати типологије, помоћу које је могуће продубити и историјска објашњења. Најдаље је у томе одмакла источна група са прегледним описом карактеристика руског, белоруског и украјинског језика и њихових дијалеката.

До рата је мање посвећивана пажња лексичким студијама словенских језика. После покушаја Миклошича да састави речник словенских језика, готово да није било упоредног речника главних словенских језика. По Хоралековом мишљењу највећу препреку за то представља општесловенска и посебна лексичка етимологија. Он се слаже са С. Б. Берштејном да је потребан нови, широко заснован преглед словенских језика, а у оквиру њега и конфронтативни преглед лексичке структуре, пошто развој фонетике и граматике зависи од развоја лексике. Веза развоја лексичког фонда и морфологије очигледна је код тзв. продуктивних и непродуктивних флективних типова у свим словенским језицима, док конкретне синтаксичке конструкције зависе од тога да ли се нпр. неки глаголи употребљавају у модалном значењу или језик има посебну реченичну конструкцију за одговарајуће модално значење. За фонетику је релевантно нпр. преузимање већег броја страних речи, са специфичним гласовима. Те речи се најпре осећају као фонолошке туђице, а онда из периферног положаја могу прећи и у домаће речи. Проблем за опис такође могу представљати ономатопејски и експресивни изрази.

И у упоредном прегледу словенске лексикологије значајно место заузима изучавање везе ове области са развојем друштва, које од свих језичких планова има највећи утицај на лексички план, посебно у образовању позајмљеница и калкова. У историји свих словенских књижевних језика могу се на основу варваризама и калкова пратити различити културнополитички утицаји. Народи који су се борили за своју кулурну и политичку самосталност и били језички највише угрожени (знамо да је Чесима претила опасност од германизације, а Словаци су се осећали угроженим од Чеха) више су били склони језичком пуризму, пре свега у области лексике.

При настанку нових номинација може се узети у обзир и социјалнопсихолошка мотивација, пре свега навике и трендови подражавања употребе одређених творбених модела. Неки језици више користе сложенице, док се у другим чешће срећу супстантивизовани придеви[13], чешки језик има доста „лажних” супстантивизованих придева, који никада нису били придеви[14]. У неким словенским језицима бројне су позајмљене речи које се не деклинирају, посебно у новије време, док у другим оне добијају домаћи суфикс и постају променљиве. Под утицајем руског језика и социјалистичких језичких манира у словенском свету су се знатно прошириле абревијатуре.

О лексиколошкој проблематици опширно расправља Хоралек у једном поглављу свога Увода у проучавање словенских језика (од тридесетак страна). Први део поглавља доноси основе упоредне лексикологије и творбе нових номинација. Будући да још није била позната нова теорија творбе речи (чувена Докулилова Творба речи објављена је тек 1962), овде се у складу са већ традиционалном поделом (пре свега Матезијусовом) речи називају „popisná (motivovaná) a značková slova”. После краћег чланка о лексичкој структури прасловенског језика, аутор говори о индоевропским основама словенског лексичког фонда, наводећи лексичке балтичко-словенске и германско-словенске паралеле, као и речи грчког и германског порекла. Главне тенденције у развоју лексичке структуре показане су у два мања поглавља на материјалу старословенског и осталих словенских језика.

К. Хоралек закључује да је потпун компаративни преглед словенске лексикологије и лексикографије немогуће стећи без озбиљнијих историјских и етимолошких речника свих словенских језика, али за неке језике не постоје ни најосновнији савремени речници.

 

II

 

Полазећи, између осталог, од поставке А. Белића да је славистика „за сваки словенски народ и национална наука, тј. стоји у истом реду по значају са напр. проучавањем језика даног народа или књижевности”[15] – Међународни славистички центар на Филолошком факултету у Београду од 1971. почиње редовно да организује научне састанке слависта у Вукове дане. Научни реферати са скупова објављени су у 33 књиге (одштампане у два пута толико томова). На састанцима су учествовали и бројни чешки лингвисти, највише од 1981. до1988. године (11 учесника). Ипак, постојао је период када је због блокаде наше земље и овај вид сарадње замро, тако да смо између 21. и 33. скупа имали само једног учесника из области лингвистике.

Тематика радова чешких аутора може се поделити у неколико група:

А.а. стварање књижевних језика у Словена и њихови међусобни утицаји,

А.б. дело и одјеци дела Вука Караџића у чешкој средини,

Б. појединачна граматичка питања у српском и чешком (евентуално и другим словенским језицима),

В. проблеми превођења са српског и на српски.

Граница између прве две групе је привидна, јер се период језичког препорода ослања пре свега на снажне личности у појединим народима, а у српском се везује готово искључиво за личност Вука Караџића. Тиме се може објаснити и чињеница да је највећи број чешких лингвиста учествовао управо на скуповима посвећеним овом реформатору српског језика.

 

А. 1.  Проблематици узајамног односа словенских стандардних језика у периоду стварања књижевних језика у Словена посвећено је више скупова. Као увод у проблематику која је веома занимала чешке слависте на београдским скуповима може послужити чланак из 1977. једног слависте из несловенских земаља, Роберта Отија (Auty) са Оксфорда, Узајамни утјецаји у језичком препороду Чеха, Словака и Јужних Славена. Поређењем језичко-препородних процеса Оти логично закључује да се тај процес одиграо мање-више паралелно у простору и времену почетком деветнаестог века, како код Словена, тако и код других народа средњоисточне Европе, тачније код свих народа који су били у склопу Аустро-Угарске. Препород је прво почео код Чеха, чији је језик убрзо постао модел у формирању других словенских књижевних језика. За разлику од ситуације у Србији, где је Вук заправо извршио замену старог језика (славеносрпског) новим (српским), у Чешкој су језички реформатори себи поставили задатак да осигурају континуитет и оживе стари класични језик из 16. и 17. века, који је скоро био ишчезао. Тај процват чешког језика био је импулс за језичке посленике у  јужнословенској средини. Чешка концепција традиционалног књижевног језика наишла је на бољи пријем у хрватској средини, за коју је тада био актуелан проблем проналажења заједничке основе народног језика за све Хрвате. Људевит Гај је, подржавши идеју о четири главна словенска дијалекта неких старијих аутора (Матије Бела и Јана Колара), за основицу „илирског” језика узео језик (заправо штокавско-ијекавски дијалекат) славне дубровачке књижевности. Словацима је, међутим, била ближа Вукова концепција и концепција језичког полицентризма Јернеја Копитара, који је веровао да сваки дијалекат има право да постане књижевни језик. Оснивач словачког књижевног језика Људовит Штур одбацује чешки као традиционални књижевни језик Словака (као што је Вук одбацио славеносрпски) и уводи нови књижевни језик састављен на бази словачких народних говора. Конкретни утицај чешког на јужнословенске језике огледа се у преузимању творбених модела и готових номинација у српскохрватском језику, а посебно у хрватској научној терминологији. У томе је кључну улогу одиграо натурализовани Хрват, Словак чешког образовања, Богослав Шулек. Директни лексички утицаји у обрнутом смеру сасвим су спорадични, и Оти их сматра црквенославизмима. Утицај у обратном смеру очигледан је у књижевности – српска и хрватска јуначка народна поезија послужила је као узор за текстове-плагијате, Краљичинодворски и Зеленогорски рукопис.

А.2.  Алојз Једличка краћи реферат на 8. састанку посвећује свом учитељу и колеги Бохуславу Хавранеку и осветљава његове ставове о књижевним језицима југословенских народа, као делу ширих компаратистичких истраживања проблема словенских књижевних језика. Ове језике упознао је кроз литературу, али и личним контактима са многим овдашњим лингвистима: Белићем, Ившићем, Рамовшем, Нахтигалом, Павловићем. Југословенска језичка реалност и узајамни односи језика у њој привлачили су га због своје сложености и илустративности типолошких црта погодних за  примену савремене лингвистичке методологије.

Једличка је Хавранекова истраживања поделио у неколико фаза. На почетку свог стваралаштва у упоредно-историјским радовима Хавранек користи материјал из ових језика да би илустровао нпр. адаптацију фонолошког система, која је зависила од његове функције у време конституисања књижевних језика. Тридесетих година прошлог века истражује односе између старочешке и хрватске глагољске књижевности, као и утицаје новог чешког књижевног језика на југословенске језике. И у новијим радовима Хавранек потврђује мишљење да је утицај глагољаша у чешким споменицима незнатан, а да у хрватској глагољској литератури има доста лексичких бохемизама, који су остајали у границама те литературе. Најјачи утицај чешког на јужнословенске језике извршен је у области лексике, коју је у чешком Јунгман програмски допуњавао да служи у научној и уметничкој сфери. У време заједничке државе (Аустро-Угарске) чешки лексички, посебно терминолошки елементи прихватају се и у српскохрватском језику. На чешким и, нарочито, словенским терминолошким речницима, поред Шафарика, Ербена, Колара, Шембере, радили су и В. Караџић и И. Мажуранић. Чешки утицај запажа се и касније, у Хрватској у радовима Богослава Шулека (посебно у области хемијске и фискултурне терминологије) и у Словенији у Цигаловом речнику.

У складу са учењем прашке школе Хавранек схвата развој књижевног језика као синхрону динамику везану за функционисање књижевних језика у конкретним социјалним условима. Нема сумње да Хавранек спада у осниваче теорије историјског и конфронтативног проучавања словенских књижевних језика. Тим питањем почео се бавити педесетих година, а о развоју књижевног језика и друштва говорио је на горепоменутом Београдском међународном славистичком састанку. Он је још на конгресу у Варшави 1934. поднео реферат о проблемима упоредног проучавања словенских књижевних језика, али реферат није објављен због, како сам објашњава, преурањености такве тематике. Шездесетих година Хавранек у неколико наврата пише о Вуковом односу према књижевном језику у контексту савремених идеја и потреба. На југословенским универзитетима предавао је о прашкој лингвистици, али се изнова враћао и теорији књижевног језика и проблематици мешања језика.

Једличка оцењује да је Хавранеково проучавање југословенских језика имало синтетички карактер, а његова дубока славистичка ерудиција и оштроумна запажања знатно су допринели систематизацији специфичних црта и конституисању језичке типологије, структурно засноване на функционалним карактеристикама. Поређењем појединих језика дошао је до одређених црта везаних за континуитет књижевног развоја, као у чешком, или за прекидан и неравномеран развој, тако у српском језику. Различите појаве Хавранек везује и за различито извориште књижевног језика, нпр. чешког из једног центра или, како констатује за српскохрватски језик, из неколико развојних центара. О питању односа писаног и говорног језика Хавранек каже да је Вуков књижевни језик усмерен ка говорном типу, за разлику од новог чешког књижевног језика који је усмерен на писану форму. Структурна разлика између књижевног и свакодневног говорног језика је знатна у чешком језику, док је у српском и словеначком врло мала. Важна типска црта је и толеранција према усвајању страних елемената и утицаја, односно језички пуризам, или, другим речима, сукоб двеју тенденција, националне и интернационалне. Та усмереност зависи од идејних и историјских услова развитка књижевног језика, и по тој црти су Чесима увек били ближи језички посленици у Хрватској него у Србији[16]. На основу свих ових ставова, Једличка закључује да је Хавранек с правом сматрао да је сваки језик и његов развој специфичан и да се његове законитости не могу механички преносити на друге језике.

А.3.  После десетак година (1987) Алојз Једличка поново гостује на скупу посвећеном Вуку са радом Решавање проблема књижевног језика у чешкој језичкој ситуацији у доба препорода (с обзиром на делатност Вука Караџића). Још једном је истакао да је прва половина 19. века кључно раздобље у развоју више словенских књижевних језика и да су пресудну улогу у тим процесима имале велике личности из културног живота појединих народа, али и специфичности које зависе од језичке ситуације конкретног народа. Под језичком ситуацијом Једличка подразумева корелацију три компоненте: праве језичке, социјалне и комуникативне. Прва одређује однос између појединих формација народног језика, пре свега однос књижевни језик – народни језик, а онда и однос писани језик – говорни језик. Социјална компонента решава пре свега питања супротности градске и сеоске средине, а комуникативни ниво тиче се проблема језичког стила и веза књижевног језика са сфером јавне комуникације.

Вук је пронашао револуционарно решење за праву језичку компоненту: као основу књижевног језика узео је народни језик, дијалекат свог краја који је попримио наддијалекатски карактер. У том правцу решава и супротности града и села, у корист неисквареног сеоског говора. Уз овај ниво А. Једличка напомиње да су се слични ставови чули и у чешкој средини тог периода, све док коначно то питање нису разрешили новији теоретичари језика тридесетих година 20. века. Комуникацијска компонента одразила се у Вуковом одговору на потребу обогаћивања лексике стварањем неологизама или позајмљивањем из других језика (у Вуковом случају најчешће из црквенословенског) и њиховом адаптацијом.

Вуково дело и српска језичка ситуација послужили су А. Једлички као позадина за карактеризацију чешке језичке ситуације до половине 19. века. У чешком језику су се у Вуково време такође решавали слични проблеми: састављала се граматика, речник и издавала народна поезија. Само што је у Чешкој те задатке решавало више личности (Јозеф Добровски, Јозеф Јунгман, Франтишек Ладислав Челаковски, Божена Њемцова).

У ставу према чешкој језичкој ситуацији два истакнута чешка научника Добровски и Јунгман донекле су се разликовали. Оба су високо оценила чешко културно и језичко наслеђе и оба радила на јачању свести о континуитету те традиције, што значи да се ту није радило о језичкој реформи, већ о реституцији, обнови језика, пре свега у граматици и лексици. Добровски је сумњао у сврсисходност писања научних дела на чешком језику због ограниченог броја високообразованих Чеха. Јунгман је представник нове чешке интелигенције, која очекује да се ово ограничење превазиђе и за коју он ствара научна и уметничка дела високог стила на чешком језику. Добровском су замерали због архаичности, јер је за кодификацију узео књижевни језик 16. века, али Једличка сматра да је та оцена једнострана Наводи бројне примере где се код Добровског истиче схватање норме књижевног језика у њеној динамичности и придаје велики значај функционисању језика у текстовима и даје примере у којима он прави разлику између старијих и новијих елемената, наводи стандардизоване дублете и сл.

Ј. Јунгман је засновао своју лексикографску делатност на јасно кодификованој граматичкој основи Ј. Добровског. Та делатност остваривала се у уметничкој и стручној сфери. У уметничкој сфери су стварани песнички речници и специфична лексичка средства у делима вишег стила, а у стручној су израђивани терминолошки речници, често у оквиру енциклопедија и уџбеника. Јунгман је осећао системски карактер терминологије, који се ослања на систем појмова одређене струке. Ставља акценат на регуларност творбе речи. И он је у почетку био пурист, па је интернационалне термине замењивао домаћим, касније је допуштао и стране, а онда је био против превременог нормирања терминологије, што је довело до извесне непрецизности и синонимије у терминологији. Свој рад на лексици Јунгман је конкретизовао у свом монументалном Чешко-немачком речнику, који има карактер тезауруса. У њему је захваћен и народни говорни узус, она компонента језика која чини основну карактеристику Вукове реформе.

У последњем периоду препорода тежиште се пребацује на развој чешког језика у уметничким и стручним радовима, што значи да на језичком дотеривању ради већи број уметника, научника, па и публициста. Запажају се тенденције ка демократизацији језика (насупрот тенденцији ка архаизацији коју су заступали пуристи и старији лингвисти са филолошким образовањем).

А.4.  Интересовање Чеха за Вука Караџића је несмањено током трајања београдских састанака слависта, а често су га поредили са великим личностима онога доба из чешког народа. На скупу посвећеном теми „Вукова присутност у култури, језику и књижевности у другој половини 19. века” (1973), у години када Чеси славе двестогодишњицу рођења Јосефа Јунгмана, Карел Хоралек у краћем приказу скицира типолошке сличности и разлике између Јунгмановог и Вуковог рада. Несумњиво да су оба научника као филолози, књижевници и културни посленици битно утицали на карактер културног препорода својих народа. Специфичности њиховог рада везане су за специфичности историјско-друштвених околности у којима су деловали. Пре Јунгмана у Чешкој је деловао низ културних радника а претходио му је и великан чешког препорода Јосеф Добровски. Сав тај почетни посао Вук је морао сам да обави. Јунгман је, и поред неподесних услова, живео у ситуацији далеко погоднијој за научни рад. Разлика у годинама (Вук је био млађи 17 година) условила је различиту оријентисаност према књижевним правцима: Јунгман је ближи класицизму (више у теоријским радовима, јер се у преводима окреће романтичарима, тачније, омиљен му је романтизам класицистичког типа, чији су представници у Чешкој Челаковски и Ербен) и француском сентиментализму, док је Вуку ближи романтизам (што доказује његов однос према народном стваралаштву) и реализам.

Јунгман је сматрао да уметнички квалитет дела насталих у једном народу зависи од култивисаности и нивоа развоја његовог језика. Зато је укупном својом делатношћу, а посебно превођењем и израдом речника, тежио ка усавршавању чешког књижевног језика како би створио услове за процват литературе. За свој главни задатак Вук је сматрао стандардизацију народног језика и његово припремање за уметничко стваралаштво, јер није сумњао у његову способност за вршење и поетске функције. Према поезији која има фолклорне елементе и сакупљачкој делатности Јунгман је имао индиферентан став. (Занимљиво је да није сумњао у веродостојност рукописа-плагијата Вацлава Ханке.)

Ј. Јунгман се, судећи по избору текстова за преводе, обраћао пре свега још увек малобројној чешкој интелигенцији, а мање ширим читалачким круговима, док је Вук изазвао отпор код књижевних конзервативаца и представника православне цркве својим преводом Новог завјета на „народни” језик. Вук готово да нема посебних радова о књижевнотеоријским питањима. Основе његове теорије књижевности налазимо у предговорима сабраним народним песмама и у кореспонденцији. На другој страни стоји веома прецизно формулисана Јунгманова књижевна теорија сабрана у Словесности и  илустрована хрестоматијом поетских текстова.

А.5.  Вук Караџић је инспирисао и Венцеславу Бехињову да на 14. састанку слависта говори о његовој правописној реформи и Јурају Крижанићу. За дело Ј. Крижанића, који је живео век и по пре Вука, карактеристично је да је такође био реформатор језика, био му је близак барокни дух и пуристичке идеје, али је такође стремио уједињењу словенских језика и упрошћавању њиховог правописа. Његов идеал био је словенски језик писан ћирилицом, а сам је писао хрватско-руским језиком. Дело му је доживело строге критике слависта 19. века (посебно Даничића), јер је идеја о словенским народним језицима и културама као самосталним у то време достигла свој врхунац.

Први је сличности његових циљева и резултата са Вуковим приметио П. Ј. Шафарик, означивши Крижанићев правопис као узор за каснији Вуков правопис. О томе је у новије време веома детаљно писао у Аналима Филолошког факултета Том Екман (1965. књ. V, стр. 85-94). Екман сматра да Вук није могао бити под директним утицајем Крижанића, пошто Крижанићево дело није било доступно пре Вукових правописно реформисаних радова. Вук је, по Екмановом мишљењу, могао да се са тим идејама упозна посредством Јосефа Добровског, који је рукопис ове граматике пронашао у царској штампарији у Москви и неке њене делове преписао. Добровски је своју оцену граматике саопштио Ј. Копитару у писму, које В. Јагић (издавач кореспонденције Добровског и Копитара) касније користи у свом раду о Крижанићу објављеном 1917. Добровски у писму говори о материјалу који је преписао и о томе шта га је у граматици највише заинтересовало. Он сматра да Мушицки такође није могао знати за „словеначку” граматику („словеначки” за Крижанића значи бугарски, српски и хрватски језик, дакле језик правих Словенаца, тј. „Подунаваца”) коју је један српски реформатор написао у Сибиру 1666. Крижанић размишља о чистоти и усавршавању словенских језика. Каже да је говор у чешким књигама чистији него у пољским, које су препуне страних израза, да је и код Чеха језик искварен, али код Бугара, Срба и Хрвата словенски се никако не може чисто причати, јер се у њиховим језицима налазе елементи више језика.

В. Бехињова из проученог материјала скоро са сигурношћу закључује да је Вук познавао правописну реформу и упрошћену ћирилицу из Крижанићеве граматике пре него што је издао свој Рјечник. У томе му је посредник био Ј. Добровски, а он му је вероватно пренео и идеју, која је проистекла из Крижанићеве граматике, о увођењу два правописна закона – Пиши као што говориш и Сваки глас нека је означен једноставним знаком.

А.6.  На истом састанку учествовао је познати бечки слависта чешког порекла Ф. В. Мареш са рефератом „Вукова ћирилица у целосној слици развоја словенских графијских система”. У историји словенске писмености поред три основна писма, било је и маргиналних случајева, у посебним културним срединама, када су словенски текстови писани грчким, хебрејским или арапским писмом. Константиново (Ћирилово) писмо је и са данашњег аспекта веома савршено. Са дубљом територијалном диференцијацијом (10. и 11. век) настаје период темељитијих промена у словенском фонолошком систему, што смањује фонетско-графемску равнотежу глагољице (нека слова постају редундантна, нпр. јерови, назали, три знака за и постају хомофонична). После 13. века активно се чува реформисана глагољица само на хрватском приморју. Од 12. века у религијске сврхе искључиво се користи ћирилица, која је настала по моделу глагољице и од ње преузима већину знакова за гласове којих нема у грчком. Већ у 10. веку се развио графијски систем који одражава промену у фонологији, тј. већ настају редакцијске варијанте. У току векова са променом фонолошког система и ово писмо доживљава реформу оријентисану на грчки правопис. У Русији је Петар Велики почетком 18. века извршио темељиту реформу која је важила све до совјетске реформе. Мареш сматра да историјска функција коју је имао руски правопис није дозвољавала превелике принципијелне промене па је зато тај правопис, и уопште правопис источнословенских језика, далеко од фонетског принципа. У латиницу тај принцип уводи Јан Хус својом генијалном реформом почетком 15. века. Идеју је добио према графијском систему хрватске глагољице. Користио је дијакритичке знаке (цртицу и тачку, касније квачицу) за специфичне чешке гласове, али и за обележавање дужине самогласника. Хусов систем су касније преузела друга словенска латинична писма (осим пољског, због сложене консонантске корелације по мекоћи).

Мареш констатује да славеносрпски језик није доживео веће реформе, а да се нешто више усавршавала босанчица (босанска ћирилица). После неколико покушаја реформи у српској ћирилици Вук је „успео саздати једну од најсавршенијих азбука Европе и света. Додуше, ни Вуков систем не поштује у потпуности фонолошку структуру језика: не бележи релевантне вредности прозодијског плана –– квантитет и интонацију” (стр. 46-47). За лингвистичку намену и Вук је користио дијакритичке прозодијске знаке које је усавршио Ђ. Даничић. Вуково писмо послужило је као основа за македонску ћирилицу, уз мање измене које су биле неопходне да би се тај језик осећао самосталним. „И македонска кћи Вукове ћирилице представља један од фонолошки најсавршенијих графијских система” (стр. 47). Ф. Мареш изнео је мишљење да се исто тако успешно овај правопис могао применити у русинском језику, који је за основу узео украјинску азбуку, али је то „израз културног идентитета на који свака заједница има свето право”.

Из свега реченог проистиче да целокупни развој словенских писама није текао потпуно самостално. Хрватски глагољаши познавали су развој латинског правописа у Италији, Хусу су идеју дали глагољаши, а Вук је знао за Хусов правопис. У развоју словенског писма Мареш препознаје неколико „субдоминанти”: првобитна ћирилица и Климент Охридски, босанчица, гражданка Петра Великог, адаптација Хусовог правописа Људевита Гаја. Али он у први план издваја четири доминанте: настанак Ћирилове глагољице, реформу угласте глагољице хрватских глагољаша, дијакритички (латинични) правопис Ј. Хуса као завршни потез у процесу формирања и процвата чешког књижевног језика и препород словенских народа на почетку славне културне епохе Јужних Словена са творцем перфектне ћирилице В. Караџићем.

А.7.  У 17. тому Зборника срећемо и прилог Радославе Брабцове Лингвистичка терминологија Вука Ст. Караџића. Да би изградио нов књижевни језик на живом дијалекту, Вук је морао да за описивање у граматичким радовима изгради и систем лингвистичке терминологије. Као узор, по многим изворима, послужила му је Мразовићева граматика. Брабцова упоређује терминологију главних Вукових дела са Мразовићевом терминологијом, али и са неким чешким терминима из барокних граматика.[17] Детаљним поређењем свих термина и њихових значења долази до недвосмислене потврде да је Вук користио Мразовићеву граматику и да је основ његове терминологије црквенословенски, „ова терминологија била је веома сложена и већином није одговарала гласовно и по облицима српском језику” (стр. 61).

Оно што је заједничко чешкој и српској, Вуковој терминологији јесте време њеног настанка и устаљивања. После дужег периода колебања и тражења, појављује се 1850. године Мала српска граматика, којом Ђура Даничић уводи знатно модернизовану терминологију[18]. И чешка лингвистичка терминологија у време Ј. Јунгмана била је нехомогена, а сам Јунгман није сматрао да треба да буде строго устаљена. Тек је П. Ј. Шафарик у свом Речнику научне терминологије (1853) увео строжу норму у систем граматичких термина. Непосредна веза између Вукове и чешке терминологије може се видети код термина постојано и непостојано а за које Вук у свом делу Главна свршивања суштествителни и прилагателни у српском језику (1828) каже да их је преузео из граматике Ј. Добровског.

 

Б. 1.  Категорији рода именица у чешком и српском језику посвећен је и најновији рад Радославе Квапилове Брабцове. Брабцова акценат истраживања ставља на двојаки род или варирање рода. Ова појава забележена је у најстаријим чешким споменицима, а среће се и у другим словенским језицима, нпр. у словачком, где неки научници (Ф. Мико) тумаче настанак ове појаве укрштањем књижевног језика са дијалектима. Од словенских језика најмање дијалекатских варијанти у књижевни језик уноси руски језик. Стање у српском слично је чешком језику.

Именице могу изражавати два, изузетно и три рода истим обликом са истим значењем или са унутрашњим диференцирањем значења. Некада се именице и формално разликују (само по наставку/суфиксу –а), без диференцирања значења. У српскохрватском Брабцова наводи знатно више варијанти, ми сматрамо већином територијалних, јер се у западној варијанти често користи супротни род: квалитет/а, шаблон/а. Као варијанте по роду наводи и неке именице са сличним суфиксима, што је са историјског аспекта оправдано, али са синхронијског се не могу ови парови схватати као варијанте, већ као самостални суфикси (стрњак/стрњика).

Аутор чланка долази до закључка да се виталност ове појаве одржава у чешком језику заслугом позајмљеница, које се увршћују у чешки систем према спољним знацима, док неки носиоци чешког језика који познају њихов род у оригиналном језику, настоје да задрже исти род и у чешком. Сматра да је добро да се дублети значењски раздвоје, и да је добро решење када се један облик помери у раван застарелих речи. У српском је често један члан дублета емоционално маркиран. У разматрање нису узете именице које истим обликом означавају бића мушког и женског пола, тзв. заједничког рода (епицени), што захтева посебно истраживање, а Брабцова сматра да су оне више заступљене у српском језику, а ми смо на основу истраживања творбених типова епицена дошли до сличног закључка, тј. да је број типова у српском нешто већи.

Б.2.  Осим већ поменутог чланка о Вуковој ћирилици, Ф. В. Мареш написао је и радове о систему основних морфолошких категорија. Прво је поредио систем категорија српскохрватске именске деклинације са другим словенским језицима (књ. 6.) и јасно истакао разлике између основних граматичких категорија у свим словенским језицима. Покушао је да направи нову прерасподелу категорије рода и аниматности у западнословенским језицима: по четири рода имају: чешки и словачки – masculina animata и masculina inanimata, пољски и лужичкосрпски – masculina personalia и masculina realia. Сматрао је непотребним да се са синхроног аспекта у овим језицима издваја посебна категорија аниматности изван рода. У српскохрватском, словеначком и источнословенским језицима категорија рода појављује се у дистрибуцији по граматичком броју другачије него категорија аниматности, па се те две категорије раздвајају: у српскохрватском граматички род има израза и у једнини и у множини, а категорија аниматности само у једнини; у источнословенским језицима категорија рода чува се само у једнини, док се категорија аниматности изражава и у једнини и у множини.

Ф. Мареш предлаже другачији приступ категорији рода, сматрајући да облике типа два (три, четири) јелена не треба више називати „двојина”, већ „посебна форма номинатива-акузатива множине”, чиме би се избегло (једино коректно) тумачење да се у мушком и средњем роду користе именице у генитиву једнине, а у женском – у номинативу множине (јер се прозодијски разликују, тј. у генитиву једнине имају дужину на крају). Као што руски има само шест падежа, српскохрватски такође има један падеж мање, јер између датива и локатива данас нема разлике. Разлика у врсти акцента тиче се само локатива који увек стоји уз предлог и подлеже прозодијском закону везаном за промену у споју „предлог + именица”.

Б.3.  Већ у следећој књизи Зборника, Ф. В. Мареш разматра основне карактеристике промена перфекта и кондиционала у словенским језицима. Закључио је да је за развој словенске конјугације пресудни значај имао специфични положај 3. лица једнине као немаркираног облика. То је уједно и формална основа из које се изводи плурал и дуал. У српскохрватском перфекту испушта се копула у говорном језику (молио, молили), што одговара чешком и словачком књижевном облику (prosil, prosili). На другој страни, чешки разговорни кондиционал prosil bysem, prosili bysme (молио бих, молили бисмо) идентичан је са стањем у књижевном словачком језику. У пољском је помоћни облик глагола byti (бити) постао наставак (prosił-e-m), а плурал се гради „интрофлексијом” (prosil-i-śmy). Ни овде у трећем лицу нема наставка (prosił, prosili). У источнословенским језицима функцију наставка преузела је лична заменица, која у трећем лицу није обавезна. Перфекат је у већини словенских језика добио значење прошле радње, а преузео је и функцију аориста и имперфекта (осим у бугарском и македонском). У српскохрватском и лужичким језицима тај процес је још увек у току. Кондиционал се слично развио: ни овде у 3. лицу нема личног наставка, само се у односу на перфекат јавља још by/bi (би/би). У пољском је то део наставка у синтетизованом облику prosilibyśmy (молили бисмо).

Поделу на типове перфекта и кондиционала и самосталност помоћног глагола Мареш доводи у везу са формом негативног одговора. Тамо где нема помоћног глагола у 3. лицу, негација се везује за радни глаголски придев: ч. Byl jsi tam? (Да ли си био тамо?) – Nebyl jsem и скраћени одговор Byl/Nebyl (јер у 3. лицу помоћни глагол није присутан). Тамо где увек стоји и помоћни глагол, негација се спаја са обликом помоћног глагола: сх. Нисам био и скраћено Јесам. /Нисам. Негација у источнословенским језицима стоји, наравно, уз пунозначни глагол и нема скраћеног облика у одговору, као и у пољском, где је тај сложени облик срастао. Слично и у кондиционалу ч. Neprosil bych/Prosil. Neprosil. према сх. Ne bih молио/Bih. Ne bih.

Неки језици чувају аорист, а његови облици јасно се разликују од помоћног глагола за кондиционал (бугарски, горњолужички). Друга група има различито само немаркирано 3. лице множине (у српскохрватском би : бише; затим у старочешком и староруском). Код треће групе језика не постоји аорист глагола esse, или упште не постоји аорист, и уводи се непроменљива партикула by/bi као део двочлане везе са радним глаголским придевом, а граматички експонент лица постаје лична заменица (македонски, словеначки, доњолужички, словачки и источнословенски језици). Савремени чешки као прелазни нема аорист, има различите облике аориста помоћног глагола у кондиционалу, али не и маркирано 3. лице. Даља питања која су у овом раду остала недовршена представљају периферне облике, где је недоречена функција нпр. места негације и скраћеног одговора код плусквамперфекта, који је у чешком језику искључиво књишки облик, затим узајамног односа садашњег и прошлог кондиционала. Ова веома изнијансирана типолошка класификација форми претерита и кондиционала показује како се анализа може извршити и на основу перифрастичног облика негације и скраћеног одговора, као и на основу степена самосталности помоћног глагола.

Б.4.  Реферат Милана Јелинека на 27. састанку слависта обрађује инвентар неких нових предлога. У европским језицима тај инвентар се непрестано допуњава изразима са препозиционалном функцијом у административним, научним и публицистичким текстовима. Ширењем њихове употребе и на друге стилове постепено се губи њихов књишки карактер и постају неутрални. У разним фазама развоја језика достигли су различите степене препозиционализације. Ови предлози могу се сматрати европеизмима. Смер ширења предлога је из западноевропских језика према истоку, а њихов развитак може се пратити још од латинског, преко француског или немачког: од именице gratia постао је предлог, који је преко немачког калка dank продро у западнословенске језике (ч. díky čemu, књишко dík čemu) и у словеначки. У српском је старије хвала нечему, вероватно под утицајем руског, замењено обликом глаголског прилога садашњег захваљујући нечему. Данас су ови изрази постали синтаксичка средства и сасвим су прешли у предлоге; фонетска потврда тог Јелинековог тврђења је нпр. чешка конструкција са личном заменицом он, где се после предлога обавезно јавља почетно ň уместо ј (díky němu).

У раду налазимо неколико напомена које нам осветљавају начине интервенисања језичких пуриста на чешком терену. Предлог под утицајем имао је и у осталим словенским језицима облик са предлогом под, само је у чешком (и словачком) имао облике pod vlivem и vlivem. Пуристи су прописали само други облик, јер су сматрали да је предлог под германизам, док је то заправо европеизам. Јелинек сматра да формирање предлога по моделима западних језика повећава комуникативне потенцијале словенских језика.

Б.5.  У новије време запажају се неке другачије тенденције у грађењу нових номинација, на чијем истраживању је дуже времена радио Алојз Једличка и презентирао на 11. састанку својим рефератом Конфронтационе напомене о тзв. универбизацији и мултивербизацији. Тежиште конфронтативних радова временом се преноси са несродних на сродне језике, посебно на аспект функционисања језика. Јавља се тенденција да се открије систем и у лексици и творби речи. Половином 20. века В. Матезијус ствара пионирске радове из теорије номинације, док А. В. Исаченко, користећи идеје Матезијуса и Розвадовског, формулише појам лексичке кондензације и њеног основног типа, универбизације. Ову теорију је затим проширио М. Докулил у чувеном теоријском делу Творба речи у чешком језику (1962): генетска универбизација је настанак једночлане номинације из вишечлане (обично двочлане), а на функционално структурном плану, са гледишта синхронијске мотивације, подразумева коегзистенцију мотивисане једночлане и синонимне мотивне (устаљене) вишечлане номинације, обе са истоветном семантиком, али различитом стилском припадношћу (универбизам увек припада говорном слоју).

Творба универбизацијом у савременом чешком језику веома је продуктивна, много продуктивнија него у српском[19], у чешкој језичкој ситуацији ове јединице имају специфичан положај у односу на комуникативну норму, много чешће продиру и у друге сфере, за које нису типичне, нпр. у публицистичке и уметничке текстове. Иначе, оне су уобичајене у говорном језику, посебно у говору младих, у професионалном жаргону. Овај творбени поступак може се сместити у позицију између класичне суфиксације и супстантивизације. Структурне основе за грађење универбизама у чешком и српском језику су подударне. У конкретној реализацији, наравно, постоје битне разлике, већ и због разлике у продуктивности. Универбизми обично чувају род именице из основе, много чешће у чешком него у српском језику. Постоји један лимитирајући фактор за ширу употребу универбизама: у оба језика универбизми су веома често хомонимни[20].

А. Једличка се слаже са поставком Дануте Бутлер која, поред супстантивних и адвербијалних, у групу универбизама сврстава и тзв. глаголске универбизме префиксално-суфиксалног типа, ч. zkrásnět=stát se krásným (улепшати=постати леп).  Међутим, чини се да овај тип нема остале одлике универбизама као што су супстандардна стилска маркираност и честа хомонимност. Оказионална употреба оваквих универбизама има одлике спецификовања уметничког текста. У чешком је овај тип вероватно настао по одређеном релативно продуктивном моделу перфективизације страних основа помоћу префикса z(e)- (уп. realizovat>zrealizovat). За овај тип у српском Једличка с правом закључује да готово не постоји (као што је ретко кодификована перфективизација страних основа типа *исконтактирати), и препоручује преводиоцима да потраже средства за компензирање овог значења у српском језику.

Супротно универбизацији јавља се појам мултивербизације. И овде коегзистирају вишечлане номинације уз синонимне једночлане, а спаја их и заједничка лексема. Једличка их дели према доминантној врсти речи на глаголске, супстантивне, адвербијалне и типове са копулом. Вишечлане номинације су семантички само сличне једночланим, уз тенденцију ка њиховој спецификацији, и увек припадају књижевном, публицистичком или нетерминолошком стручном стилу, у разговорном и неутралном језику имају функцију маркираних израза. Примери за мултивербизацију углавном су глаголског типа (анализирати=вршити анализу). Често се карактеришу и као аналитичка конструкција, а неки наши аутори (М. Радовановић) називају их декомпоновани предикат. З. Тополињска их је означила као перифрастични предикат, а чешка лингвистичка традиција као  „rozložené vazby slovesně jmenné” (декомпоноване везе глаголских именица). Чешки пуристи су ове конструкције дуго сматрали германизмима, али су у новије време оцењене као израз интернационализације, европеизације синтаксе књижевног језика. Нема већих разлика у функционисању ових јединица у српском и чешком, примећују се само у конкретној реализацији.

 

В. 1.  О појму језичке ситуације писао је Алојз Једличка и у 10. књизи Зборника, овог пута у вези са преводима Чапека код нас. Преводиоци уметничке литературе морају непрестано да решавају проблеме везане за језичку ситуацију, посебно њен комуникативни и социјални план: превођење дијалекатских елемената или дијалога писаних на дијалектима, а посебно на наддијалекту који је означен као општеразговорни чешки језик[21] (obecná čeština), затим превођење елемената везаних за изражавање појединих социјалних група, омладинског сленга и професионалног језика. Додатно рад на преводу компликује чињеница да нису исти начини на које се у литератури различитих народа изражавају разни функционални стилови, па се у преводу бирају функционални еквиваленти, тј. врши се супституција и компензација средстава и поступака оригинала.

Карел Чапек, препородитељ чешког песничког језика, и сам је био изврстан преводилац. Иако Чапек није стварао оригиналну поезију, појава његових превода француске поезије окарактерисана је као преломни догађај у развоју чешког песничког језика. Једличка детаљно анализира два превода са чешког на српски једне Чапекове збирке приповедака (Приче из оба џепа Н. Дорошки, Приповетке из левог и десног џепа В. Љацки и О. Шафарик) и превод Чапекових есејистичко-фељтонистичких рефлексија Марсија или на периферији књижевности (Ж. Јефтића). У Чапековим приповеткама као доминантну црту уочава приближавање књижевног језика разговорном, као и убацивање општеразговорног чешког језика „који је постао репрезентант свакодневног разговорног језика” (стр. 88). У језику ликова из приповедака користи лексичке и синтаксичке разговорне елементе, често немачког порекла, док фонолошке и морфолошке елементе супстандардног језика ретко употребљава (по чему се разликује од Хашека и новијих писаца). Тако преводиоци имају нарочито тежак задатак да сличним средствима истакну значење супстандардности и експресивности. За то им служе одређене синтаксичке конструкције, синонимске лексеме и позајмљенице. Чапек је и у есејистички стил акумулирао синонимне супстандардне елементе као цитате, или чак као жанровске термине када у есеју говори о народном хумору. Преводилац има тежак задатак да открије танане семантичке, ситуационе нијансе, код којих се максималан ефекат постиже градацијом.

В.2.  Истој Чапековој збирци приповедака враћа се и истакнути књижевни компаратиста Мирослав Квапил у књизи 16/3, посвећеној нивоима еквивалентности у превођењу. Додатни проблеми настају због непостојања међуратног криминалистичког жанра код нас и ограничене употребе специфичних стилских средстава и језичких експеримената у српском. М. Квапил замера преводиоцима што су „упристојавали” текст препун шатровачких и фрајерских израза, колоквијализама, експресивних речи и вулгаризама, тј. што нису храбрије проналазили и стварали комуникативне еквиваленте.

В.3.  Сличне комплексне проблеме у вези са језичком ситуацијом у процесу превођења у истој књизи покушава да расветли и Станислава Сикорова, дугогодишњи лектор чешког језика на Катедри за славистику у Београду. Већ је познато да је јаз између књижевног и разговорног језика био велики већ у тренутку његовог конституисања, у периоду народног препорода (према норми из 16. века). Општеразговорни чешки језик као супстандардна формација показао је велику жилавост и чак тенденцију ка експанзији: прво је као средњечешки дијалекат био говорни језик Прага и околине (и основица чешког књижевног језика од 14. века), а онда је почео да потискује остале дијалекте и да се шири на читаву Чешку. У новије време делимично продире и у Моравску. Данас све више претендује да постане општенародни говорни језик, пре свега захваљујући средствима масовне комуникације, али и књижевности. А. Једличка је истакао приближавање књижевног и говорног језика код Чапека, слична црта карактеристична је и за Витјеслава Незвала, а посебно за књижевност 50-их и 60-их година 20. века. Ова експанзија аутентичног говорног идиома у језику књижевних ликова изазвала је бурна одобравања и негодовања. Осим од језичких чистунаца, протести су стизали и из Моравске, због наглашеног присуства црта средњечешког дијалекта и прашког говора у овој формацији. Сикорова сматра да је увођење овог интердијалекта у језик превода одиграло улогу „извиднице” (стр. 35) и тако открило дотад неискоришћене могућности уметничког израза. И у овом поступку постојале су замке неумерене и неприкладне употребе разговорног идиома, требало је пажљиво одмерити степен „говорности” који би био еквивалентан оригиналу и сл.

Говорни чешки језик може да унесе живот у књижевно дело и да покаже способност обогаћивања или поетизације уметничког израза (уп. стр. 36). Ове његове особине илустровала је С. Сикорова преводима приповетке Путник и романа Кад су цветале тикве Драгослава Михајловића. У њима су преводиоци имали задатак да пренесу локално недиференциран народски говор у првом делу, а језик београдске периферије (Душановца) у другом. За превод језика градске периферије није било већих проблема јер је општеразговорни чешки језик тесно повезан са говором некадашње прашке периферије и жаргоном. Али та најприступачнија средства преводилац Јиржи Фидлер није желео да користи због свог става према језичкој ситуацији (он је по пореклу из Моравске), па је прибегао стварању новог идиома, по мишљењу аутора чланка, веома успелог. За народски говор села такво решење је можда једино адекватно, јер говорни чешки језик нема онај рурални карактер какав је задржао српски и нпр. словачки говорни идиом. Због непостојања целог једног (народског) језичкостилског нивоа у чешком језику Ирена Венигова, преводилац Путника, свесно је прибегла комбиновању субстандардног општеразговорног чешког језика, праћеног елементима дијалекатског карактера, и разговорног нивоа књижевног језика. То нужно доводи до померања у односу на оригинал, „али ће квалитет и квантитет померања у великој мери зависити од самог преводиоца. Јер ако га непостојање споменутог стилског нивоа, са једне стране, осуђује на то да се унапред помири са померањем превода, тај му недостатак, са друге стране, отвара широки простор за језичку креативност која би могла да води до једног другог померања –– овог пута до померања граница изражајних могућности матерњег језика” (стр. 40).

В.4.  На 21. скупу слависта о коришћењу елемената текстуалне граматике у драмама Лазе Костића говорила је Радослава Брабцова. Познато је да је дијалог један од основних конститутивних елемената драме који развија радњу и да у драмском дијалогу делују строже законитости него у дијалогу свакодневне комуникације. Да би био кохерентан, сваки дијалог мора задовољити два услова, узајамну вербалну реакцију партнера и јединство места и времена. У трагедији Лазе Костића Максим Црнојевић ауторка чланка издваја четири врсте средстава текстуалне кохезије: деиктички елементи, функције партикула и интерјекција, понављање речи или реченичних тактова и успостављање контакта вокативом и императивом.

 

Чешки лингвисти пренели су дух традиције Прашке лингвистичке школе и на скупове слависта у Београду и покушали су да теоријске поставке ове школе практично провере на материјалу превода. Обрађују и оне теме за које су већ раније показивале интерес класици чешке лингвистике: рад Вука Караџића и његове везе са чешким славистима, развитак и узајамност словенских књижевних језика и њихов однос према разговорним и субстандардним формацијама, њихова функционална раслојеност и сл.

 

 

 

Р е з и м е

 

На Београдском међународног славистичком састанку (1955) размењена су методолошка и организациона искуства са славистима из других земаља и оцењен је  рад у првој послерастној деценији, док је проблематика српског језика обрађивана на научним састанцима слависта у Вукове дане, од првог скупа 1971. до данас. Посебну пажњу чешки слависти су поклонили вредновању дела Вука Караџића и конституисању словенских књижевних језика, посебно српског и чешког. Други радови, посвећени појединачним темама, осветлили су из новог угла већ познату проблематику или говорили о новијим појавама у језику (универбизација, нови предлози, нови поглед на категорију рода и аниматности). Трећа група радова обрађује језичке проблеме превођења примењујући лингвистичку теорију у решавању неких нееквивалентних појава.

 

 

 

 

 

 

Р Е З И М Е

 

II  Занимање чешких научника за општесловенске теме траје већ више од два века. Чешки лингвисти су после Другог светског рата учествовали на Београдском међународном славистичком састанку 1955. и научним састанцима слависта у Вукове дане, који непрекидно трају од 1971. до данас. Београдски састанак представља прво окупљање слависта из свих словенских земаља, јер пре рата совјетски научници нису учествовали у раду славистичких конгреса. Састанак је замишљен као продужетак неодржаног Трећег конгреса 1939. у Београду, за који је већ био припремљен материјал, али је у току рата углавном уништен. Двадесет једну годину после Другог конгреса у Варшави и Кракову одржан је Београдски састанак који је касније признат као Трећи конгрес слависта. Александар Белић је приликом отварања Састанка поменуо и тешкоће и непријатна питања из скорије историје односа словенских народа, који су посебно били сложени због резолуције Информбироа. (И у новијој историји сарадња међу славистима је готово била прекинута. Због блокаде наше земље 1992. постојали су велики проблеми у размени информација и материјала, али, захваљујући бројним примерима кршења санкција од стране наших пријатеља слависта из више земаља, неки видови сарадње су се непрекидно одржавали. Сарадња је сада интензивирана, а библиотечки фондови се накнадно попуњавају.)

За тему Београдског састанка одређена је област језика и књижевности. Бохуслав Хавранек у опширном реферату износи своје виђење рада у области славистичке науке о језику у Чехословачкој у десет послератних година. Наставља се рад на великим предратним пројектима и припремају се нови. Хавранек је побројао сва важнија имена чешких и словачких лингвиста и њихове радове објављене у овом периоду, као и конференције посвећене специјалним темама и праћене пригодним зборницима. Наглашава потребу ширег коришћења богате чешке традиције у повезивању теорије са праксом. Са великим оптимизмом очекује поновни успон чехословачке лингвистике, што је била уистину пророчка визија.

Говорећи о конкретним питањима славистике, Б. Хавранек се осврнуо на везу развоја друштва и развоја књижевног чешког језика. Чешки као трећи по старини књижевни језик Словена има довољно материјала за праћење општих законитости развоја књижевног језика. Развој друштва има велики утицај на лексику и синтаксу, а у оквиру лексике јављају се тенденције, зависно од идеологије, ка појачаном космополитизму или национализму.

Јосеф Курц, познати палеослависта и руководилац монументалног пројекта ЧСАВ Речника старословенског језика, информисао је скуп о припремама Речника. После дужих дискусија одлучено је да се ради средњи речник. У току припрема објављено је низ методолошких прилога у часописима и на конференцијама, као и у припремама за београдски Трећи конгрес слависта. Курц детаљно описује поједине фазе рада на ексцерпирању грађе, изради листића и формирању структуре одредишног одељка.

Карел Хоралек, аутор чувеног компаратистичког синтетичког дела Увод у проучавање словенских језика, говори о упоредној словенској лексикологији. Слаже се са Хавранеком да је ова област у тесној вези са развојем друштва. У конфронтирању језика предлаже примену резултата типологије, у чему је највише напредовала источнословенска група језика.

I  Научни састанци слависта у Вукове дане одржани су 34 пута и објављене су 33 књиге. Учешће чешких лингвиста било је најинтензивније између 1981. и 1988, а због блокаде наше земље између 21. и 33. скупа гостовао је само један лингвиста из Чешке. Тематика реферата чешких научника може се поделити у неколико група: А. стварање књижевних језика код Словена и њихови међусобни утицаји; с тим је тесно повезана тематика о Вуковом делу и његовим одјецима у чешкој средини, Б. појединачна граматичка питања у српском и чешком, В. проблеми превођења са српског и на српски. Као увод у историју прве теме може послужити чланак Роберта Отија са Оксфорда о узајамним утицјима у језичком препороду Чеха, Словака и Јужних Словена. Препород је отпочео прво у чешком језику, који је постао модел за формирање других словенских књижевних језика. Чешки реформатори су, желећи да осигурају континуитет, поново оживели стари језик из 16. и 17. века. За разлику од Чеха, Вук замењује стари (славеносрпски) новим (српским) језиком и по томе је ближи Копитаревој концепцији језичког полицентризма. По тој концепцији овој двојици ближи се Људовит Штур, који одбацује чешки као традиционални језик Словака и уводи нови, састављен на основи словачких народних говора. Највећи утицај чешког на јужнословенске језике извршен је у области творбе речи, посебно у хрватској научној терминологији (највише заслугом Богослава Шулека). Обрнути смер утицаја запажа се у књижевности, где су очигледно српска и хрватска јуначка народна поезија биле подстицај за стварање рукописа-плагијата.

На овај реферат надовезује се Алојз Једличка говорећи о свом учитељу и колеги Б. Хавранеку и његовим ставовима о књижевним језицима југословенских народа, које истражује компаратистички. Језичка реалност Југославије привлачила је Хавранека својом сложеношћу и илустративношћу типолошких црта. Констатује да је утицај чешког на лексику јужнословенских језика од свих планова језика најјачи. Открио је доминантне типолошке црте, па је за чешки књижевни језик карактеристичан континуитет, за разлику од српског, за који је типичан неравномеран развој. Вуков језик је више усмерен ка говорном типу, а нови чешки усмерен је на писану форму. Структурна разлика између књижевног и говорног језика је знатна у чешком језику, у српском и словеначком је врло мала. Толеранција према усвајању страних елемената мања је код Чеха и Хрвата него код Срба.

Алојз Једличка је писао и о свом виђењу Вукове делатности и решавању проблема књижевног језика у чешкој језичкој ситуацији у доба препорода. Под језичком ситуацијом подразумева три компоненте: праву језичку, социјалну и комуникативну. Вук је пронашао револуционарно решење за праву језичку компоненту узевши за основицу књижевног језика  народни језик, дијалекат свог краја. У чешком се, међутим, није радило о језичкој реформи, већ о реституцији, обнови језика. Тај посао у Чешкој је обављао већи број истакнутих личности и међу њима се јављају различите концепције (Добровског и Јунгмана) о сврсисходности опште употребе чешког књижевног језика. Упркос томе Јунгман у потпуности заснива свој лексикографски рад на кодификационој граматичкој основи Добровског.

Језички препород везује се првенствено за велике личности онога доба. У години када Чеси славе двестогодишњицу рођења Јосефа Јунгмана (1973) Карел Хоралек скицира битније типолошке сличности и разлике његовог и Вуковог рада. Специфичности њиховог деловања везане су за историјско-друштвене околности. Као главни задатак Јунгман је поставио себи обогаћивање и израду речника ради усавршавања песничког језика, док је Вук најважнијом сматрао стандардизацију народног језика, јер нимало није сумњао у његову способност и за вршење поетске функције.

Вук је инспирисао и Венцеславу Бехињову, која говори о његовој правописној реформи. Она сматра да је за поједине црте Вук нашао идеје у граматици Јураја Крижанића из 17. века, за коју је сазнао посредством Ј. Добровског. Сличности њихових циљева и резултата први је запазио П. Ј. Шафарик, а у новије време о томе је опширно писао Том Екман у Аналима Филолошког факултета.

На 17. састанку Ф. В. Мареш пише о Вуковој ћирилици и историји словенске писмености. Најважнији моменти у историји словенских писама по Марешу су: настанак Ћирилове глагољице, реформа угласте глагољице хрватских глагољаша, дијакритички латинични правопис Јана Хуса и Вукова ћирилица. Препознаје такође важне моменте везане за настанак ћирилице, босанчице, гражданке Петра Великог и адаптацију Хусовог правописа Људевита Гаја. На истом састанку Радослава Брабцова је говорила о терминологији Вука Караџића. Као узор за израду лингвистичког терминолошког апарата Вуку је послужила Мразовићева граматика, много мање термина узео је из чешког језика.

Друга група радова односи се на појединачна питања из лингвистике. Радослава Брабцова истражује двојаки род и варирање рода у српском и чешком језику. Ф. В. Мареш такође размишља о граматичким темама у словенским језицима, о категорији рода и аниматности код имена и променама перфекта и аориста. О пореклу и функцији једне нове врсте предлога говорио је Милан Јелинек на 27. састанку, а неке новије тенденције у грађењу нових номинација, посебно универбизацију и мултивербизацију на конфронтативним основама проучавао је Алојз Једличка.

Посебну групу чине радови из области проблематике превођења. Аутори ових реферата су најчешће на делима познатих чешких и српских аутора (Карела Чапека и Драгослава Михајловића) показали како се нове лингвистичке теорије могу применити у превођењу ради постизања максималне функционалне еквивалентности. Реферате са преводилачком тематиком потписали су Алојз Једличка, Мирослав Квапил, Станислава Сикорова и Радослава Брабцова (која пише о текстуалној граматици драма Лазе Костића).

Припремила:

Илић Јована,

Филолошки факултет Универзитета у Београду,

Извори:

Уп. Слободан Ж. Марковић, Међународни славистички конгреси и научни састанци –– значајан вид сарадње слависта. Ин: Život slova v dejinách a jazykových vzťahoch, Братислава 2003, стр. 299.

Institutiones linquae slavicae dialecti veteris (Славистичке језичке институције старих дијалеката), Vindobonae, 1822.

Тезаурус је врста терминолошког речника који садржи системско уређене називе одређеног научног подручја и основа је сваке научне дисциплине.

Б. Хавранек, Издања Извршног одбора (3. конгрес слависта) 3, (Припремни материјал за неодржани конгрес слависта у Београду), 1939.

 

 

[1] Анализу учешћа чешких научника на неким другим специјалним и јубиларним конференцијама остављамо за неку другу прилику. Такође, не обрађујемо оне идеје и цитате из дела чешких лингвиста које су наводили други слависти на овим скуповима, посебно из области теорије књижевног језика, типологије, творбе речи и сл.

[2] Уп. Слободан Ж. Марковић, Међународни славистички конгреси и научни састанци –– значајан вид сарадње слависта. Ин: Život slova v dejinách a jazykových vzťahoch, Братислава 2003, стр. 299.

[3] Нека врста паралеле може се повући и у новијој историји, када је наша земља због санкција била изолована десетак година и за то време такође је сарадња замрла (ако не рачунамо не тако ретке светле примере кршења забране од стране наших пријатеља слависта из више земаља) а наши библиотечки фондови остали су непопуњени. Са великим задовољством можемо констатовати да се та празнина у новије време попуњава, упркос материјалним тешкоћама које преживљавају и наши пријатељи слависти, а проналазе се и нови путеви сарадње.

[4] Извештај о међународном славистишком састанку одржаном у Београду од 15. до 21. септембра 1955. Ин: Београдски међународни научни састанак, Београд, 1957, стр. 6.

[5] Резолуција садржи области и пројекте са техничким питањима и предлозима заједничког вишегодишњег научног рада слависта по комисијама и у центрима и институцијама појединих земаља. (Уп. Слободан Ж. Марковић, Међународни славистички конгреси, стр. 296).

[6] Резултате тог истраживања Махек користи за Етимолошки речник чешког и словачког језика 1957. Ослања се на старији Етимолошки речник чешког језика Јозефа Холуба из 1952, а ради и на колективном пројекту словенског етимолошког речника са Матлом и Копечним.

[7] Зборници са обе конференције објављени су 1958.

[8] Institutiones linquae slavicae dialecti veteris (Славистичке језичке институције старих дијалеката), Vindobonae, 1822.

[9] Тезаурус је врста терминолошког речника који садржи системско уређене називе одређеног научног подручја и основа је сваке научне дисциплине.

[10] Б. Хавранек, Издања Извршног одбора (3. конгрес слависта) 3, (Припремни материјал за неодржани конгрес слависта у Београду), 1939.

[11] Видети претходну напомену.

[12] Хоралекова оцена Вајановог дела навела је Радосава Бошковића да неке његове наводе демантује у својој књизи Основи употребе граматике словенских језика, Београд, 1972, стр. 12: „Погрешно обавештава научну јавност К. Хоралек (Увод² 71) кад тврди да је и Вајан противник балтичкословенске заједнице”. Заиста ,Хоралек у напомени пише да Вајан подржава Мејеово становиште, иако Вајан констатује да се данас балтички језици не разликују од словенских више него шведски од немачког. (У првом издању Увода из 1955. код Хоралека нема те тврдње.)

[13] Поређењем чешког и српског језика дошли смо до закључка да у чешком постоји десетак пута (у женском роду и неколико десетина пута) више именица насталих поименичавањем придева (в. В. Копривица, Именице са придевском деклинацијом у чешком и српском језику, Српски језик, бр. 8/1-2, Београд, 2003., стр. 277).

[14] У току истраживања именица са придевском деклинацијом нашли смо трећину примера без пратећег мотивног придева у речнику; поједини типови имају преко половину случајева без мотивног придева, а женска презимена и друге сличне именице на –ová уопште немају одговарајући мотивни придев.

[15] Извештај о међународном славистичком састанку, стр. 7.

 

[16] Детаљније о томе на 16. састанку говорио је Иштван Ниомаркаи (István Nyomárkay) (Улога творбе речи у покрету за обнову језика код Хрвата у другој половини XIX века, 16/1, стр. 35-42).

[17] Р. Брабцова пореди најчешће чешке термине који су заједнички са Вуковим, али не налази већу подударност, јер Кларет, који је чешку лингвистичку традицију довео до црхунца, није полазио од црквенословенске основе. Међутим, јединствена црквенословенска основа учинила је да су евидентне сличности приступа стварању терминологије у једној области, што је зависило и од тога колики је био утицај црквенословенског језика код појединих народа у периоду националног препорода.

[18] Због тога га Божо Ћорић назива “оцем српскохрватске граматичке терминологије” (О граматици Ђуре Даничића, Књижевност и језик 30, стр. 10).

[19] Универбизми немају исти статус у српском и чешком језику. Постоји знатна разлика у степену њихове интегрисаности у стандардном језику: наведено је знатно више примера из литературе у Речнику чешког књижевног језика него у Речнику Матице српске (по нашем истраживању десетак пута више, а могуће је и да су неки српски примери позајмљенице: реалка, нуклеарка). То се вероватно може објаснити тиме што су супстандардни урбани елементи, посебно из општеразговорног чешког језика, ушли у литературу много раније него у српској средини. У новијим српским речницима (Обратни речник) и речницима жаргона има нешто више универбизама.

[20] Понекад су то творбени хомоними, што значи да су грађени различитим начинима, тј. творба универбизацијом (občanka=občanský průkaz „лична карта”) стоји према моционој творби суфиксацијом (občanka : občan „грађанин”), сл. И generálka у значењу „генералица”. Иначе универбизам generálka  има још и ова хомонимна значења: 1. проба, поправка, мапа, мотивна реч је придев generální; 2. мн. генералске дубоке чизме, мотивна реч је generálský (у Речнику чешког књижевног језика сва четири значења наведена су под једном одредницом). Иако су у српском речнику много ређи примери универбизације, и ту смо пронашли случајеве творбене хомонимије: уз именицу народњак стоји значење „припадник неке народне странке”, и разговорно „народна мелодија” (супр. забавњак).

[21] Термин “општеразговорни чешки језик” преузели смо из руског и чини нам се да боље осветљава овај појам него једличкин термин „опште чешки језик” или термин Станиславе Сикрове „говорни чешки језик” (књ. 16/3, стр. 34).