Мирослав Квапил – О српско–чешким књижевним везама
Прихватајући са великим задовољством позив Друштва српско-руског пријатељства, које у организацији Библиотеке града Београда приређује циклус предавања Словенске културе и историја међусловенских односа да учествујем у програму и нешто кажем о српско-чешким односима, признајем да сам се мало колебао. Наиме, васпитан у духу прашке књижевне словенске компаратистике, ја сам у свом досадашњем раду увек настојао да обухватим „југословенску проблематику” у целини, па да тако и валоризирам наше узајамне односе, контакте и везе. Охрабрио ме, међутим, разговор амбасадора моје земље у Београду, који је у Политици од 23. фебруара 1991. (чланак У равнотежи са светом), у свом уводу о сарадњи између Србије и Чешке и Словачке говорио ипак само о словачко-српским односима. Исто тако ме је умирила серија госпође Јаре Рибникар, где је велика доза посвећена управо данашњој мојој тематици у Политици, с насловом Живот и прича (наставак 17, од 7. марта 1991), где читамо да треба разговор водити у доследној демократској атмосфери „не бојећи се етикете такозваног мешања у унутрашње односе неке земље”. Јер, немајући у једном предавању довољно времена, морао сам се ограничити на селекцију чињеница, људи и догађаја. А за мене као професионалца, књижевног историчара, а поврх тога и гостујућег професора странца, сваки одабир већ индиректно упућује на то да се ту ради о валоризацији, те тако одмах долази до могућих разних третмана: ја сматрам овај реферат калеидоскопом сегмената, епизода које постепено прерастају у развојни лук наших узајамних веза. Тако, на пример, где да тражим пандан, када је познато да у Србији од 1557. до 1832. није штампана ниједна књига.[1] Међутим, све то истовремено може бити посматрано и третирано, исто тако, на други начин, па се може поставити питање: а зашто се не говори о томе, када је ко од кога и зашто „примио“ ово или оно, када је ко и како на кога утицао, ко је био први, оригиналан, а ко је опонашао и био „имитатор”. Зато ја и не започињем с Ћирилом и Методијем (зар вам се одмах не намеће питање – а каквог су порекла они били?), већ с далеко мање атрактивним и мало познатим, а ипак релевантним чињеницама: с упозорењем на литургију! Наиме, научно је доказана чињеница да је очувана великоморавска литургијска традиција у Србији X и XII века. Тако је српски манастир Хиландар на Атосу сачувао, између осталог, словенски текст Петрове литургије (у рукопису из XVIII ст.), који је, истина, попримио многе византинизме, али унаточ свему указује на моравско порекло[2] (види: Co daly naše země Evropě, Praha 1939; L. E. Havlík, Počátky státního života balkánských Slovanů, Slovanský přehled 1970; R. Večerka, Slovanské počátky české knižní vzdělanosti, Praha 1963; J. Vašica, Literární památky epochy velkomoravské 863–885, Praha 1966; A.V. Isačenko, Začiatky vzdelanosti vo Velkomoravskej ríši, Martin 1948).
Следећи пример тих, како их називам, епизодних веза и односа је „пикантнији”: Марија, ћерка Великог жупана Уроша I, удаје се 1134. за кнеза југозападне Моравске Конрада II из Знојма. У ротoнди црквице Девице Марије (каснијој краљевској капели Св. Катарине) замка у Знојму налазе се фреске – по странама тријумфалног лука презбитерија – Марије и њеног мужа Конрада II. Они су, као други по реду ктитори, украсили капелу фрескама генеалогије Пшемисловића. Фреске су дело радионице чији стил одговара сицилијанско-далматинском кругу и настале су око 1134, дакле у години свадбе (види: A. Friedl, Přemyslovci ve Znojmě, Praha 1966).
Сличног је карактера и ова епизода: како Пшемисл Отакар II није имао мушког порода са Маркетом из Бабенберга, он се с њом разводи и 1261. узима за жену Кунхуту, унуку Беле IV, а кћерку Ростислава из Галиције (из рода Чернигорских), који је од 1254. био бан у Мачви. Сватовима у Братислави присуствовао је и српски краљ Стефан Урош I /1243–1276/ (види: Československo a Juhoslávia, Bratislava 1968; овде је у чланку L. Havlíka České a jihoslovanské země ve středověku дат преглед наших узајамних веза до почетка XVI века).
Наредна епизода опет се односи на „крунисане главе“. У пролеће 1337. године Карел IV морао је на путу за Италију – због непријатељства са Хабзбурзима – кренути преко Угарске и Хрватске. У Сењу, граду са словенском литургијом, био је гост Бартола Франкопана. Претпостављамо да је управо овде упознао словенску службу божју – и отуда његово донаторство и оснивање манастира Емауз или Na Slovanech (21. новембра 1347) уз помоћ глагољаша Тконског, конвента са Пашмана. Не улазећи у детаље (они су стручњацима добро познати) ову епизоду спомињемо због мишљења М. Костића, који је тврдио да је Карел IV био експонент Рима и залагао се за црквено потчињавање Србије папи (види: М. Костић, Зашто је основан словенско-глагољашки манастир Емаус у Прагу, Гласник српског научног друштва IV, Београд 1927, али и J. Vajs, Slavia 7, 1928–9).
Сличног је карактера била и епизода са познатим писмом Карла IV цару Душану. Својевремено је било сматрано евидентним доказом овисности Карла IV о римској унификационој ватиканској политици, унаточ томе што Душана назива братом за кога га везује и словенска племенска припадност. Данас више поверења посвећујемо радовима Фр. Палацког (Časopis Českého Musea 11, 1837) и Т. Тарановског (Majestas Carolina и Душанов законик, СКА, Београд 1933), који су компарирали ова два значајна правна акта и покушали наћи њихова заједничка изворишта.[3]
За српско-чешке културне и књижевне везе епизода је свакако и учешће деспота Стефана Лазаревића на концилу у Констанци (1414–1415) приликом суђења Јану Хусу – о коме су српски летописи забележили да је тамо Стефан међу осталим великодостојницима сијао „као месец међу звездама“. Исто је тако интересантан али за нашу тему ипак од мањег значаја и боравак (од 1417) Григорија Цамблака, аутора познатог Житија деспота Стефана Лазаревића, такође у Констанци, који, иако констатује неке сличности између православља и хуситизма, ипак ово потоње осуђује као јерес. Споменимо само узгред да је овој занимљивој проблематици посвећено неколико научних радова, од којих помињемо само најзначајније: Ј. Шидак, Херетички покрет и одјек хуситизма на славенском југу, Зборник Monumenta Serbica 31, Београд 1962, и V. Burian, Pronikání husitství a bratrství k Jižním Slovanům, Slovesná věda I, Praha 1947–8.
Мислим да није потребно засебно наглашавати у каквој је успомени – за ратовања Матије Корвина и Јиржија из Подјебрада – остала лака коњица (називана Раци) Вука Бранковића, која је од 1468, па све до 1478. харала, жарила и палила по Моравској. Наиме, коњаници нису добијали редовну плату, већ су примали по један угарски златник за сваку непријатељску главу. А како су Раци – по злу гласу – остали познати и у Чешкој, сведочи запис у деканској књизи прашког универзитета, где се они године 1517. својим понашањем поистовећују с Турцима – тада једном од највећих опасности по средњу Европу.
Епизодом ваља сматрати и учешће чешких плаћеника (1437) у борбама против Турака под вођством чувеног војсковође Јана Јискре из Брандиса (за чију се евентуалну женидбу Маром, удовицом Муратовом, занимао стари дипломатски комбинатор – Дубровник), кога је Дунавом према Београду послао Сигисмунд, пошто је он и као угарски краљ био еминентно заинтересован за развој ситуације на Балкану.
Сличан је случај био и с Чесима, плаћеницима Сигисмундовог брата Албрехта Хабзбуршког, плаћеника који под командом Јана Чапка из Сана 1439–1440. учествују у борбама с Турцима, уносећи у дотадању ратну стратегију (судари коњице на отвореном пољу) нови елеменат: „оклопљени каре” (сељачка тешка кола заштићена штитовима која одолевају јањичарским атацима у фаланги).
С горепоменутом тематиком, не изискује коментар ни позната књига Успомене Константина Михаиловића из Островице, јер то је прегнантно и концизно већ извршио проф. Живановић у својој познатој студији Константин Михаиловић из Островице. Јаничарове успомене или Турска хроника, Београд 1966.
После пада Београда (1521) османска агресија усмерава се на Угарску, која, неспособна да се сама брани, тражи помоћ суседа. Многонационална хабзбуршка држава, са својом експанзионистичком политиком према Балкану, ангажује онда како Чехе, тако и Србе. Сведочи о томе и трактат папе (1593), у коме позива на одбрану против Турака целокупно хришћанство, нагласивши верску и племенску сродност становника османског царства на Балкану са становницима „московског царства“, и предлаже да се у источној Европи оснује антитурска лига под његовим патронатом (види: J. Polišenský – J. Hrubeš, Turecké války, uherská povstání a veřejné mínění předbělohorských Čech, Historický časopis, Praha 1959; R. Urbánek, Češi a války turecké, у: Co daly naše země Evropě a lidstvu I, Praha 1940).
Позивање на „хришћанску и верску сродност“ у XVII веку све више губи на снази и долази до отуђења међу Чесима и Србима.[4] Наиме, релативно успешна рекатолизација ипак је претворила и променила знатан број чешког становништва у католике, док је становништво Срема, Црне Горе, јужне Далмације и Босне, до тога времена делимично католичко, масовно прелазило на православље (види: V. Burian, Česká účast v jihoslovanské reformaci, Slovesná věda I, Praha 1947–48).
Да споменемо још једну епизоду с краја тога века. Наиме, иако је у свом опису пута у Цариград 1591. године, као члан дипломатске мисије Рудолфа II Хабзбуршког, Вацлав Вратислав из Митровица спомињао у своме путопису Příhody Vratislava z Mitrovic (штампан тек 1777) да су земље Балкана у својој већини настањене словенским живљем и упозорио на опустошене крајеве Србије, то све не наводи на закључак да су посреди неке значајније узајамне чешко-српске везе и контакти.
Из саме логике опречности интереса произлази да од наступа католичке реакције и противреформације, после пораза Чеха и Мораваца на Белој гори 8. новембра 1620, па све до Велике сеобе Срба 1690 није долазило скоро ни до каквих изразитијих чешко-српских контаката и пријатељских односа (види: J. Perwolf, Vývin idey vzájemnosti u národův slovanských, Praha 1867).
Крваве епизоде из тзв. „шлеских ратова” (1740, 1744, 1756) и „седмогодишњег рата” (1756–1763), када Војна крајина место против Турака служи у ратовима ван Угарске као „монета за поткусуривање”, познате су из Сеоба М. Црњанског. Коначно, те епизоде управо и не спадају у најсветлије странице чешко-српских односа.
О Првом и Другом српском устанку Чеси су могли добити информације само из једних домаћих новина – Крамерјусове ц.к. поштанске новине, које су излазиле од 1789. у Прагу. Међутим, оне су доносиле вести преузете из страних, првенствено немачких новина. Интересантно је да је први број, пишући о Србији и српском језику, писао као о „илирском“, језику „равноправном са осталим словенским језицима”. А ту своју радосну вест редакција је допунила коментаром: „Z toho my, Čechové, makavě poznati můžeme, jak naš Slovanský jazyk – neboť i náš český je Slovanský – daleko široko rozšířen jest a není obmezen v jakési najmenší částici světa”.
Видимо да је била тенденција показати читаоцима (број је штампан 24. децембра 1791) како и у барбарској „турској средини” живи „наш“, словенски свет. Иначе, интерес новина се концентрисао на „француске ствари“ и Наполеона. Па ипак, новине у новембру 1807. године доносе интересантну вест. Наиме, даје се информација да од новембра текуће године „pozůstává v Bělehradě Illyrská škola pro cvičení mládeže, kterouž řecký filozof jménem Theosyde Obradović pod svou správou má“.
Нешто више о Доситеју сазнаје чешка јавност тек дванаест година касније (1820), када у часопису Hyllos даје његову биографију Fr. Lehký (Dva znamenití Srbové – где је још и животопис Димитрија Атанасијевића, познатог мецене српског школства у Војводини), у којој се, између осталог, каже: „Mez Illyřany (Srby) řecké církve byl on první, který ve svých spisech staroslovenský (slaveno-srbský) mrtvý hlahol v živý mluv svých krajanů proměnil. Brzy nalezl následovníků“ (27. мај 1820). Како видимо, нити часопис Hyllos, нити Крамеријусове новине још ништа не знају о Караџићу (види: М. Костић, Доситеј Обрадовић у историјској перспективи 18. и 19. века, Београд 1952).
Међутим, већ 22. августа 1814. Вацлав Ханка је објавио непотписану рецензију у часопису Prvotiny pěkných umění (који је у Бечу издавао Ј. Н. Хромадко од 1813. до 1817) – Вукове Мале простонародне славено-сербске пјеснарице. Три године касније (1817) штампа Ханка, у свом преводу, избор из Вукове збирке с насловом Prostonárodní srbská muza do Čech převedená. А с њом је Вук трајно, далеко раније но што су га представиле званичне новине, ушао у многобројне радове чешких слависта, а његова посета Прагу 1823. значила је и лично познанство са корифејима чешке науке: Ханком, Добровским, Јунгманом и Челаковским (види: М. Черна, Вуково дело у чешкој књижевности његовог доба, Ковчежић VI, Београд 1964; M. Kvapil, F. L. Čelakovský i srpska literatura, Slavia 54, Praha 1985). А фазе односа према Србима и лавирања између Вука и карловачке црквене хијерархије код Јозефа Добровског познате су и темељито обрађене, како у чешкој, тако и у српској славистичкој литератури (види: Josef Dobrovský, Sborník statí, Praha 1929 – ту посебно упозоравамо на студије Љ. Стојановића, Добровски код Срба, и Ј. Кршића, Добровски и српска народна поезија, те на радове Фр. Волмана, нарочито Josef Dobrovský a jazykově literární obrození Slovanů, у: Sborník prací fil. fak. Brněnské univ. III).
И, коначно, споменимо само на овом месту и непријатности које је имао Лукијан Мушицки с карловачким митрополитом Стратимировићем због своје оде у част кардиналног дела Добровског писаног латински Institutiones linguae slavicae dialecti veteris (1822).
Сматрам да је исто тако довољно само подсетити на још једну епизоду, која је прерасла у целоживотну љубав према Србима – боравак Павла Јозефа ШАФАРИКА (1795–1861) у Новом Саду у годинама 1819–1833, љубав која је проширила свој дијапазон од српско-чешких на српско-чешко-словачке пријатељске односе (види: Konstantin Jireček, P. J. Šafařík mezi Jihoslovany, Osvěta, Praha 1895; K. Paul, P. J. Šafařík. Život a dílo, Praha 1961; M. Kvapil, V. St. Karadžić a P. J. Šafařík, Slavica Pragensia VI, Praha 1964; M. Kvapil, P. J. Šafařík a pravopisné spory jižních Slovanů, Slovanské štúdie 6, Bratislava 1963; П. Ј. Шафарик (1795–1861), Зборник чланака поводом 100-годишњице смрти, Нови Сад 1963 – овде посебно: Ђ. Живановић, Шафарик у Новом Саду; В. Стајић, Павле Јосиф Шафарик; Ж. Милисавац, Шафарик и „Летопис Матице српске“). Из тих и осталих многобројних оцена рада П. Ј. Шафарика да ипак издвојимо његову познату књигу Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten из 1826, јер у њој је он, пишући разумљиво, између осталог и о њему, упознао чешку јавност и са Симом Милутиновићем Сарајлијом, те је тако Сарајлија приликом своје прве посете Прагу 1827. (а поновио ју је 1837) био већ примљен као популарна личност српског културног живота. Тада је о њему на пример Ј. Јунгман записао: „Je velmi silný, pěkný člověk, tak jako Řeky malujem, jen o něco statnější“.
Интензивирање чешко-јужнословенских односа у 20-им и 30-им годинама 19. века значи истовремено и јачање директних чешко-српских контаката, у које се уклапају, са једне стране часописи Květy, Česká Včela, Časopis Českého Musea, а са друге стране Летопис Матице српске, Бачка Вила, Скоротеча и други. У први план улази, пре свега, рецепција илиризма у српској средини, боље речено, код војвођанских Срба. Како је ту проблематику, по мом мишљењу, детаљно обрадио И. Мамузић у свом раду Илиризам и Срби, Рад Јазу, књ. 249, Загреб 1933 (а после њега многи други, на пример и М. Живанчевић) – упућујемо на те закључке, који обухватају и учешће чешких експонената. На другој страни, о Србима ван монархије први је шире писао опет П. Ј. Шафарик у својој позитивној рецензији (1837) Вукове књиге Montenegro und Montenegriner, док је Црну Гору белетристички Чесима приближио Прокоп Хохолоушек познатом прозом Černohorci (часопис Květy, 1843).
Као и у ранијим периодима, следиле су и тих година епизоде, које само помињемо, јер је оно најважније већ научно обрађено, а закључци су обелодањени. Зато из преобилне литературе подсећамо само на неке радове: В. Жачек, Чешко и пољско учешће у постанку Гарашанинова „Начертанија“, Хисторијски зборник 16, Загреб 1963, где је посебно третирана делатност Ф. А. Заха у Србији и његове везе са хотелом „Ламберт“ у Паризу и А. Чарторијским (види: Н. Станчић, Проблем „Начертанија“ Илије Гарашанина у нашој хисториографији, Хисторијски зборник 26, Загреб 1968–1969).
Од словенских делегација које су се 1848. у Бечу састајале прије отпочињања рада Парламента, заслугом Ј. В. Фрича и новина Карла Хавличека Боровског (Národní Noviny, 6. априла 1848), Јужни Словени су били најпопуларнији. То се рефлектирало и на њихово учешће на Словенском конгресу у Прагу (свечано отварање је било 2. јуна 1848), на коме је Србија била званично у име владе заступљена сенаторима Лазаром Арсенијевићем (званим Бата Лака) и Јованом Мариновићем. Рад секција, учешће осталих познатих српских личности (Вук Стефановић Караџић, Павле Стаматовић, Никанор Грујић и остали) – све је то већ детаљно обрађено, познато и много пута валоризирано да у танчине данас нема смисла улазити (види: М. Прелог, Славенска ренесанса 1780–1848, Загреб 1924; V. Žáček, Slovanský sjezd v Praze. Sborník dokumentů, Praha 1958). А када је дошло до отвореног мађарско-српског конфликта, чешка штампа је била добро информисана од стране двојице познатих Чеха, који су у то време боравили у Србији. Били су то Душан Ламбл, који с одушевљењем пише о Србима у Војводини, и ваљевски лекар др Машин. О дијапазону Ламблових контаката, нарочито с Црном Гором, такође је писано (види: Veselin Starčević, Lamblovo setkání s Njegošem roku 1850, Slavia 1960).
Вративши се, после пораза Револуције 1848, у јесен 1849. у Београд, Ф. А. Зах је, ступивши у војну службу Србије (1850), детаљно информисао своје чешке пријатеље у Прагу о политичкој ситуацији: о променама „уставобранитељске” спољне политике и инклинацији Александра Карађорђевића према Аустрији и слабљењу позиција И. Гарашанина.
Из тога времена позната је и Захова кореспонденција са највиђенијим културним људима Чешке (П. Ј. Шафарик, Фр. Палацки, Ригер) око кандидата васпитача за Александровог сина Петра (будућег краља Србије, после 1903). На концу су се сви сагласили са др Виљемом Габлером, који је 1852. и наступио у службу у Београду (до 1854). Интермецо са Габлером је интересантан посебно због тога што му се у то време (1852) обратио К. Х. Боровски – који је тада био на робији у Бриксену – с питањем да ли би било могуће да после издржавања казне емигрира и насели се у Србији. На Захов савет, који није препоручио да се та акција оствари, није дошло до реализације те необичне идеје (види: K. Kazbunda, Havlíček a Srbsko, Zahraniční politika, Praha 1934).
У разматраном периоду потребно је још споменути и делатност Јанка Шафарика, лекара, који делује од 1843. у Београду и пише у Летопису Матице српске, Бачкој вили, Српским новинама и Гласнику Друштва Српске словесности (узгред буди поменуто да је и сам П. Ј. Шафарик уз помоћ Друштва штампао у Прагу 1861. познату своју књигу Památky dřevního písemnictví Jihoslovanů).
Све се то, како видимо, одвијало до Светоандрејске скупштине (30. новембра 1858), за време које је Јанко Шафарик био на студијском боравку у Венецији, а после које је Зах (по доласку Обреновића на власт) прогнан из Србије. Позван натраг 11. јуна 1860, он је до 1865, када постаје командант арсенала у Крагујевцу, слао многе информације о ситуацији у Србији, информације које су преносиле и користиле многе прашке редакције дневника.
Завршавајући овај сегмент српско-чешких узајамних односа и подсећајући на познату књигу Ј. Скерлића Омладина и њена књижевност 1848-1871. (Београд 1906), дозволите да вас упозорим да ју је, потенцирајући управо чешко учешће, богато допунио својом студијом Уједињена омладина српска и Чеси В. Жачек у зборнику Уједињена омладина српска, Нови Сад 1967. Међутим, ни овде није без занимљивости једна епизода која необично допуњује дати сегмент. Наиме, због учешћа на београдској Скупштини Уједињене омладине католички капелан из Водњана у јужној Чешкој био је кажњен и по наредби бискупа Јирсика премештен у најудаљенију парохију Буђејовичке бискупије – међу немачке вернике. Тако је капелан К. Герингер скупо платио за своју здравицу Омладини.
Промене на српском престолу – влада регената (за малолетног Милана Обреновића) и доношење новог устава 1869 – изазвале су поново необично интересовање чешке јавности; тако трећа књига трилогије Прокопа Хохолоушека Jih својим борбеним патосом половином 60-тих година оживљава симпатије Чеха за Србе и Црногорце. Године 1865. путује по Балкану В. Халек, те интересовање за тај регион показује у својим фељтонима (Слике из туђине, 1872) и драми Краљ Вукашин. Даље су ту радови А. Хејдука (путописи и фељтони), Ј. Неруде, Ј. Холечека и чешко-немачког аутора Зигфрида Капера, који у годинама 1872–1874. штампа у два обимна тома Zpěvy lidu srbského (види: J. Páta, Jan Neruda a slovanský svět, Časopis pro moderní filologii XX, Praha 1934).
Такозвано „источно питање”, ревитализирано босанско-херцеговачким устанком 1875, у центру је пажње целокупне чешке јавности и штампе. Зато на овом месту упозоравамо на рад историчарке Р. Хавранкове Česká veřejnost na pomoc protitureckým povstáním jižních Slovanů, Slovanské historické studie VI, Praha 1966 – која доноси детаљан преглед чешких добровољаца у Босни, Херцеговини и Србији, као и остале акције Чешке за помоћ Словенима на Балкану.
Српско-бугарски ратни конфликт 1885. пропраћен је у чешкој штампи као „братоубилачки” и симпатије су једнозначно биле на страни Бугарске.
Значајно поглавље у српско-чешким односима представља период од 50-их година прошлог века па надаље. Ту не треба да заборавимо једну занимљиву епизоду, боље речено две: у Прагу је 1852. штампан зборник Србске народне пјесме. Са преводом ческијем, а части пољскијем. Издала Југославјанска младеж. Чисти добитак припада ческоме народноме казалишту. у Златном Прагу 1852. А две године касније бечки студент медицине Јован Јовановић-Змај преводи са чешког песму Карла Јаромира Ербена Mateřidouška (Мајчина душица, штампана је 1854. у новосадској Седмици). Након следеће две године (1856) Змај долази на студије у Праг (види: Ж. Милисавац, Матица српска 1826–1964, Нови Сад 1965; J. Páta, Ještě některé doklady k československým stykům Zmajovým, Československo-jihoslovanská revue 1934).
Са друге стране, 1868. године оснива се у Београду Česká beseda, 1882. Sokol, 1885. културно-просветно друштво Lumír и тако даље. Осим Бајлона, Фр. Вшетечке, ту делују Јозеф Мајсинер и споменути Јанко Шафарик (1843–1876). Све је то већ давно познато, али је већ много давно и пало у заборав (види: Ј. Зд. Раушар, Vzpomínky na Srbsko z let 1884–1897 a na naše krajany v něm, Praha 1932; исти, Mé vzpomínky na některé srbské spisovatele z let osmdesátých a devadesátých, Pardubice 1929; исти, Deset let činnosti českého zábavného spolku „Lumír“ v Srbském Bělehradě (1885-1895); V. Júza, Pětadvacetiletí českého zábavního spolku Lumír v Bělehradě, Београд 1910; J. Zd. Raušar, Český emigrant, Praha 1895; J. K. Jireček, Letopisy 1876, Archiv BAN, Sofie, I, 98).
Горенаведени последњи библиографски податак се односи на унука П. Ј. Шафарика, сина министра Јозефа Јиречека и синовца Херменегилда Јиречека, Јозефа Константина Јиречека, који је задужио Србију својим монументалним опусом Geschichte der Serben (1911–1918). А за нашу данашњу тематику од необичне је важности његов данас већ поменути пионирски рад Pavel Josef Šafařík mezi Jihoslovany, штампан 1895. у прашком часопису Osvěta.
И да више не набрајамо општепознате чињенице, споменимо још само двојицу посленика – истина, сваког из друге области, али обојицу на послу који у пуној мери одговара нашој теми: то је у првом реду Јан Худец, писац и преводилац (види: Československo-jihoslovanská revue II, Praha 1931–32, где је библиографија свих његових радова – оригиналних и превода). А други актер је – познатији чешкој јавности по бројним репродукцијама – „сликар Црне Горе“ – Јарослав Чермак.
Један од првих успелијих покушаја прекинути епизодичност у чешко-јужнословен-ским узајамним културним и књижевним односима био је Slovenski zbornik Едуарда Јелинека, који је аспирирао на једно комплексније и систематичније праћење не само у чешко-српским већ и у чешко-словенским релацијама. Нажалост, Јелинек није у томе успео, и због саме краткоће излажења зборника – од 1881. до 1884.
Срећније руке је био Адолф Черни са својим познатим часописом Slovanský přehled, који је почео издавати 1898. године. Он је успео да обезбеди сарадњу многих реномираних стручњака и да дијапазон часописа доиста прошири на све Словене (од познатијих имена споменимо само Марјана Зђеховског, Тадеуша Грабовског, Јиржија Карасека, Ј. Пату, Ј. Худеца, Јаромира Борецког, а од Срба споменимо у првом реду Ј. Скерлића) (види: F. Wollman, Československo-jihoslovanská revue IV, Praha 1934; М. Квапил, Јован Скерлић и прашки славистички часопис Slovanský přehled, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. 39, Београд 1973; исти, Српска књижевност у прашком часопису Slovanský přehled /1899–1914/, Slavia 1980).
У 90-им годинама прошлога века појављује се у нашим узајамним културно-поли-тичким односима ново име: Томаш Гарик Масарик – првенствено својим деловањем на студенте (нарочито на оне из Хрватске, који после антимађарских демонстрација и спаљивања мађарске заставе у Загребу издржавају, заједно са Стјепаном Радићем, осуду у Лепоглави, после које одлазе да наставе студије у Прагу и ту de facto полажу темеље покрету „младих” хрватске модерне), а после анексије Босне и Херцеговине у чувеном монтираном „Фридјунговом процесу” 1909. против чланова српско-хрватске коалиције (Прибићевић, Поточњак, Лукинић, Супило и још 51 оптужени Србин), које је аустроугарски суд оптужио да су експоненти великосрпских иредентистичких организација из Србије. И та је проблематика веома добро обрађена, па зато упозоравамо само на најважнију литературу (види: M. Paulová, Tomáš G. Masaryk a Jihoslované, Praha 1938, даље низ пригодних чланака, где издвајамо напис Б. Марковића, Из мојих успомена о Масарику, Политика 19. септембар 1937, онда зборници, на пример Т. Г. Масарик. Зборник, Београд-Praha 1927, са чланком Д. Прохаске Утицај Т. Г. Масарика на модерну југословенску културу, или други један зборник, T. G. Masarykovi k šedesátým narozeninám, Praha 1910). Коначно, о спољној политици Беча, посебно према Србији, Масарик је нешто касније сам писао у својој познатој књизи Rakouská zahraniční politika a diplomacie, Praha 1911.
Ако је Т. Г. Масарик(углавном 90-их година) деловао против аустроугарске експанзионистичке политике усмерене на Балкан и Србију са позиција народног посланика у бечком парламенту, онда је десет година касније критичким приказивањем стања Срба у Босни то постизао уметничким средствима Јозеф Холечек у књизи Bosna a Hercegovina za okupace, Praha 1901. Српска тематика и проблематика уметнички рефлектирана – присутна је у то време и у опусу познатог чешког сликара и музиколога Лудвика Кубе (види: J. Páta, Ludvík Kuba, Praha 1922).
Реакција чешке штампе на балканске ратове имала је манифестациони карактер – узбуђење и одушевљење за Србију било је опште! Већина новина, чији су се тиражи преко ноћи удвостручили, одмах је послала на лице места своје ратне дописнике. У Србију и у Црну Гору упућене су лекарске екипе, пољске болнице и санитетски материјал (види: M. Paulová, Balkánské války 1912 až 1913 a český lid, Praha, Rozpravy ČSAV 1963; R. Havránková, Padesáté výročí balkánských válek, Slovanský přehled 1962; M. Paulová, Dějiny Maffie, Praha 1937; Vzpomínáme Vás… Bohatýrům Balkánu čeští spisovatelé a umělci, Praha 1913).
Живећи у емиграцији од почетка Првог светског рата, Т. Г. Масарик је користио српску званичну дипломатску репрезентацију, јер је он за иностранство био у прво време само приватно лице. Био је чак снабдевен и српским пасошем! (види: T. G. Masaryk, Světová revoluce. Za války a ve válce 1914–1918, Praha 1925)
О многим и разноврсним контактима у том периоду сведочи и постојећа литература, која већ својим насловима упозорава на проблематику: E. Beneš, Světová válka a naše revoluce III, Praha 1935; F. Kryštof, Srbští dobrovolníci, Legionářské besedy, Praha 1926; J. Čermák, Naši v srbské armádě, у: Československé armádě k 28. řijnu, Praha 1919; J. Laška, Prohod hladu Albanií, у: Cestami odboje, Praha 1927; M. Paulová, Tajný výbor (Maffie) a spolupráce s Jihoslovany v letech 1916–1918, Praha 1968.
У том контексту изгледа да ће бити ревалоризовати један од најчешће спомињаних догађаја – побунау морнара у Боки которској. Досада најпознатији радови о тој проблематици релативно су подударни и често полазе један од другог (види: Б. Стули, Устанак морнара у Боки Которској 1–3. фебруара 1918, Сплит 1959; M. Tejchman, Revoluční hnutí na Jadranu za 1. sv. války, у: Slovanský historický sborník VI, Praha 1966; Ф. Чулиновић, 1918. на Јадрану, Загреб 1951). Међутим, један недавни чланак (Svobodné slovo, 2. фебруара 1991) валоризира цео догађај донекле другачије: „Док су живели очевици тих догађаја – а њих је код нас било много – садржавали су панегирични чланци и њихове доживљаје. Данас су већ скоро сви мртви и зато аутор” , каже инж. Рене Грегр, „може овде одати, да су бродови на којим су они службовали у време тих догађаја били укотвљени на стотине миља далеко. Међутим, ми нисмо – у Клубу војне историје – старој господи њихове приче негирали; та они би изгубили додатак за делатност у покрету отпора – на ионако своју жалосну пензију. Толико само илустрације ради о веродостојности већине тадашњих меморијалних реминисценција, које су ионако остајале у сенци званичних валоризација тих догађаја на страницама партијске монополне штампе. Данашња ситуација пружа могућност решити се тих бивших фраза и створених легенди”.
Период између два рата (1919–1939/40) био је најбогатији у чешко-српским, већ разгранатим, узајамним везама. Познато је да су се ти контакти кретали у широком политичком дијапазону: односи ЧСР најприје су се одвијали са Краљевином СХС, а касније са Краљевином Југославијом. Институисани дипломатским односима и протоколима, ти су контакти добијали све више карактер строге формалности, па чак и некритичке глорификације „званичника“ – краља Александра и Т. Г. Масарика (види: O. Berkopec, T. G. Masaryk a Jihoslované. Bibliografie, Praha 1938). То се понекад рефлектирало и у „културној политици“. Тако је на позив Т. Г. Масарика у Праг прешао из Аустрије проф. М. Мурко са задатком да формира на Карловом универзитету славистику. Основавши Словенски семинар на ФФ УК, Мурко је обезбедио све катедре, осим катедре за бугарски језик и књижевност, тако да је бугаристика све до 1939. имала само лекторат, док је, нпр., лужичкосрпски језик имао званичну катедру. На другој страни, лектор српскохрватског језика др Д. Прохаска био је после Другог светског рата у београдској Политици осумњичен да је био доушник полиције и да је надзирао југословенске студенте,специјално комунисте, у југословенском студентском дому „Краљ Александар“ у Прагу.
Како овде није нити место а нити имамо толико времена за детаљнију валоризацију, споменимо само најзначајније радове који третирају српско-чешке односе и контакте тога периода – не наводећи, разумљиво, све оне многобројне чланке и приказе у познатој Чехословачко-југословенској ревији, која је излазила од 1931. до 1932. године (види: Slovanská vzájemnost 1836–1936. Uspořádal J. Horák, Praha 1938; Fr. Wollman, Dramatika slovanského jihu, Praha 1930; М. Прелог, Славенска ренесанса 1780–1848, Загреб 1924; К. Милутиновић, Југословенско-чехословачки односи у 19. веку, Летопис Матице српске 111, Нови Сад 1937; O. Berkopec, Česká literatura v Jugoslávii, Československo-jiho-slovanská revue, Praha 1939; M. Murko, Čechoslováci a Jihoslované, Československo-jihoslo-vanská revue, Praha 1931–32; J. Máchal, Slovanské literatury I-III, Praha 1925–1929; Fr. Wollman, Československo-jihoslovanské styky kulturní do války, Československo-jihoslovanská revue, Praha 1934; D. Prohaska, Srbochorvatská literatura posledního třicetiletí /1895–1925/, Slovanský přehled, Praha 1925, као и најзначајнији библиографски приручник: O. Berkopec, Česká a slovenská literatura, divadlo, jazykozpyt a národopis v Jugoslávii, Bibliografie od r. 1800 do 1935, Praha 1940). Разумљиво је да у тај период спадају и младалачки радови Р. Лалића, К. Георгијевића и Ј. Кршића – студената славистике у Прагу (види: Ј. Кршић, Добровски и српска народна поезија, у: Josef Dobrovský 1753–1829. Sborník statí, Praha 1929). А прелистате ли поједина годишта из тога времена чувеног славистичког прашког часописа Slavia, уверићете се да је на њеним страницама богато заступљена проблематика наших узајамних односа.
По моме мишљењу, године од 1945. па до данас можемо поделити на четири сегмента: три су већ прошла – први од 1945. до 1948, пун еуфорија и ентузијазама, али и једностраних вредновања; други од 1948. до 1968 – потресан својом хладноћом, неповерењем и до дана данашњег обострано још објективно научно-историјски невалоризиран, а у нашим библиотекама пун празних места, јер тада је често и најнаивнија књига представљала „libri prohibiti“. Трећи сегмент од 1968. до 1989. „преживели“ смо с његовим политичким повременим охлађивањем и поновним „открављивањем“, али и тада смо, обострано, настојали да наше, како раније тако и свакодневне, узајамне односе не прекрије трава заборава, па и пишући анонимно, као и аутор овога реферата у Књижевним новинама (18. јануара 1969) о словачком писцу Доминику Татарки под насловом И бунтовништво је култура. Зато ми дозволите да без детаљизирања наведем – са чешке стране – само најзначајније наслове: V. Záček a kolektiv, Češi a Jihoslované v minulosti. Od nejstarších dob do roku 1918, Praha, Academia 1975, 751 стр.; Slovník spisovatelů. Jugoslávie, Praha 1979 – по мом мишљењу европски уникат речника југословенских писаца штампан ван Југославије; M. Kvapil, Pokrokové tradice česko-jihoslovanských literarních vztahů, Praha, Academia 1988, 125 стр.
Четврти период – од 17. новембра 1989 – проживљавамо. Иако бисмо сви, сигурно, у нашим узајамним културним односима – по својим вокацијама, професијама и симпатијама најрадије пратили првенствено кретања у књижевности и уметности, примећујемо да се политички валери опет помало намећу. Наиме, у последње време су се, нажалост, појавили неки написи који бацају сенку на све оно што ми искрено желимо (види: Т. Милиновић, Трава заборава. Поводом изјаве Вацлава Хавела, Новости, Београд 9. маја 1990 – или чланчић Добрица Ћосић у прашким књижевним новинама, где се о писцу каже: „Учествује активно у борби за демократске промене у Србији и Југославији; истовремено, међутим, спада међу предње говорнике данашњег српског милитантног национализма…“, Literární noviny 2, бр. 2, 10. јануара 1991).
Но, будимо, као и до сада, оптимисти и сматрајмо, условно, разуме се, ово данашње наше скромно дружење и третирање српско-чешких узајамних културних и књижевних односа и контаката једним од оних андрићевских мостова. А Андрић каже: „Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према свом схватању, и приликама којима је био окружен“ (И. Андрић, Стазе, лица, предели, Београд 1981, с. 14).
А један такав „мост” српско-чешких веза смо прошле године у Прагу, симболично буди речено, завршили. Наиме, прашка издавачка кућа Одеон објавила је антологију под називом „Шта се збило на Косову равном“ (Co se stalo na Kosovu rovném, 1990), поводом шестстогодишњице Косовске битке. Приређивач је Д. Карпатски, а текстове песама и огледа превели су И. Венигова, Д. Карпатски, О. Беркопец, Ј. Хиршал, Л. Кубишта. Књига репрезентативно уређена илустрована је репродукцијама средњовековних фресака из српских манастира, које веома добро допуњују избор текстова М. Ракића, А. Шантића, Р. Петровића, В. Попе, М. Павловића, В. Зупана, као и састави В. Дедијера, Д. Ћосића, Л. Трифуновића, Р. Самарџића, Р. Михаљчића, те неколико чешких песама посвећених боју на Косову (нпр. песма „Бога ми“ Франтишека Халаса).
Својим скромним прилогом споменутој годишњици допринео је у научним едицијама и аутор овог глобалног прегледа наших узајамних веза чланцима Косовска трагедија у чешкој књижевности (Научни састанак слависта у Вукове дане 19, 1989) и Česká slavistika o boji na Kosovu (Práce z dějin slavistiky XIV, 1990).
Приредио:
Марко Марковић
Филолошки факултет Универзитета у Београду
Извори:
„Словенске културе и историја међусловенских веза“ (1996)
[1] Да ситуација – да тако кажемо – ни на чешкој страни у поменутом временском интермецу није била ништа боља, иако се радило о „културној Европи”, сведочи и појава загриженог фанатичног језуитског инквизитора патера Антоњина Конијаша (1691-1760), који 1729. године штампа по злу чувену књигу libri prohibiti, тзв. „кључ” за препознавање јеретичких наслова CLAVIS HAERESIM CLAUDENS ET APERIENS (док је допуњени и проширени списак „неподобних“ наслова штампан још 1770. године као INDEX BOHEMICORUM LIBRORUM PROHIBITORUM ET CORRIGENDORUM). Али није остало само при томе – патер Конијаш је за цело време свога „богоугодног” дејствовања спалио на ломачама преко 30000 књига, уништивши тако скоро целокупни фонд реформистичких хуситских па и европских протестантских књига у Чешкој.
[2] Међутим, то су само на први поглед изненађујуће чињенице. Тада су такве и сличне „везе” биле уобичајене и нису, изгледа, изазивале никакве узнемиравајуће емоције и реакције. Јер, присетимо се, историја бележи и овакве потезе Немањића: Стефан Првовенчани између 1200. и 1202. издаје повељу манастиру Хиландару, а око 1222. године пак повељу бенедиктинском самостану на Мљету.
[3] На овом нашем ставу ништа не мења – пошто се ради о чланку који проблематику само површно презентира, изгледа, само на темељу оне поменуте Костићеве тврдње – поновно потезање те проблематике недавних дана (види. Л. Мичета, На западу ништа ново, Свет бр. 203, 24. јануар 1990).
[4] Јер, и оне епизоде из XVI века које би биле евентуално релевантне за нека конкретнија виђења наших узајамних односа – прошли рат је уништио. Тако, на пример, Ђ. Трифуновић у својој књизи Азбучник средњовековних књижевних појмова (Београд 1990), између осталог – у одредници „хронограф“ (с. 368–70) – каже: „Крајем XVI века рађен је руски превод Хронике Мартина Бељског, према пољском издању из 1564. године. Превод ове Хронике утицао је на стварање друге и простране редакције хронографа (1617). У односу на прву редакцију (1512), друга редакција се одликује сажетијим излагањем библијске историје, више пажње се посвећује разради географских и етнографских тема, повећава се занимање за античку културу и митологију. Српски текст хронографа друге редакције био је познат у Пивском препису из XVII века (изгорео 6. априла 1941. године у београдској Народној библиотеци). Почињао је великим изводом из Александриде, а затим долази деоба Александрове државе, Египат, Антиохија, са умецима јеврејске историје, Тројански рат, па ‘царство вечерних Јелин’. Догађаји се даље излажу до пада Цариграда. После тога се прелази на историју папа и западних држава од времена Карла Великог. Има краћих уметака о Бугарима, о Немачкој, о Турској, о Власима. Велики је одељак о Угарима. Одељак о чешком краљевству иде од 1190, а о Угарској до 1541. године, чиме се завршава хронограф”. Како видимо, цитат, нажалост, уједно сведочи и о немогућности да се изврши компарација и детаљније евентуално осветли како су и одакле ти инфилтрати о „чешком краљевству” доспели у споменути хронограф.