Степан Михаилович Куљбакин или Стеван (рус. Степан Михайлович Кульбакинь) (Тбилиси, 27 јул/9. август 1873 – Београд, 21. децембар 1941) био је руски филолог, слависта и палеограф. Био је доктор славистике и професор универзитета у Харкову, Скопљу и Београду.
Завршио је гимназију у Тбилисију а универзитет 1896. године у Одеси. Прво је био доцент у Одеси, и у то време (1901‒1903) године путовао је по балканским земљама. Године 1905. постао је ванредни, а 1908. године редовни професор универзитета у Харкову. Био је представник тада савремене лингвистичке школе у раду на словенским језицима, нарочито на старославенском, пољском и српском. Бавио се и словенском палеографијом и акцентуацијом. Емигрирао је 1919. године или 1920. године у Краљевину СХС. Радио је најпре од 1920. године као професор старословенског језика на Филозофском факултету у Скопљу,од 1924. године радио је на Универзитету у Београду.
Најважнија су му дела Прилози историји и дијалектологији пољског језика (1903), Охридски рукопис апостола крајем 12 века (1907), Старословенски језик (1910‒1911), О српском језику: Белешке о правопису и језику Вуканова јеванђеља (1898), Српски језик, кратка фонетика и морфологија (1915), Хрестоматија српског језика (1915), Кратка српска граматика за Русе (1920). Уз то је написао знатан број мањих и већих радова, посебно о бугарским и македонским споменицима из старине.
Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије филозофских наука) од 19. фебруара 1921. године. Редовни је члан (Академије филозофских наука) од 16. фебруара 1925. године. Приступна беседа: О речничкој страни старословенског jезика.
Извор: http://www.srpskaenciklopedija.org/index.php?title=Степан_Михаилович_Куљбакин