Константин Костенечки (или Константин Филозоф) био је бугарски средњовековни књижевник, ученик Јевтимија Трновског и представник Трновске књижевне школе. Као Костенечки (по родном граду Костенецу) више је познатији бугарској јавности. У Србији се у највећем броју извора назива Филозофом, али разлози за избегавање оваквог називања били би оправдани, с обзиром на то да се име Константин Филозоф може односити и на средњовековног просветитеља Ћирила (брата Методијевог), коме је световно име било Константин, а надимак – Филозоф.[1]Константин Филозоф је најпознатији као писац Житија деспота Стефана Лазаревића и Сказања изложеног о писменима. Рођен је око 1380, а умро је после 1431.
После пропасти Бугарске 1393, Константин Филозоф је прешао у Србију, којом је владао деспот Стефан Лазаревић. Константин је нашао уточиште на деспотовом двору, јер је и сам деспот Стефан био књижевник и велики заштитник књижевности. Ту је Константин развио велику књижевну делатност, био деспотов библиотекар, писао правописна упутства и руководио радом на превођењу и преписивању књига. Тада је постојала чувена Ресавска преписивачка школа, којој је Константин био идејни вођа и реформатор.[2]
У Бачковском манастиру учитељ му је био Андреј (Андроник), следбеник патријарха и реформатора бугарског правописа Јевтимија. Констанин је, по другим изворима, у Србију дошао почетком XV века, када је Пловдив пао под Турке. У својим граматичким расправама залагао се за поновно увођење старословенских танког и дебелог јера и јери у српски правопис, иако исти нису постојали у живом језику. Употребом акцената и других грчких знакова хтео је да приближи српски правопис грчком. Житије деспота Стефана Лазаревића (о којем ће даље бити реч) написао је 1431, након деспотове смрти, по налогу патријарха Никона. Константин је написао и једно од првих путописних дела у бугарској књижевности – Путовање у Палестину.[3]
Најбитнија дела која су нам од њега, међутим, остала јесу Сказаније о писменех и Житије деспота Стефана Лазаревића. У првом делу разлаже начела своје реформе језика и правописа. Ту углавном осуђује уношење елемената народног говора у старословенски језик и недоследну употребу грчких слова.
Много је важније друго његово дело, Живот деспота Стефана Лазаревића. Историјски, ово дело представља врхунац у развитку српских средњовековних биографија. Дело је пуно историјских података и даје верну слику доба Стефанове владавине. У њему нема скоро ничег хагиографског. Деспот није био проглашен за свеца од стране цркве, па је можда и та чињеница утицала да биографија добије чисто историјски карактер. После дужег увода, писац даје опис српских земаља и опширно излаже генеалогију Немањића, чије порекло изводи од цара Константина. Та генеалогија се много преписивала и послужила је као основ за стварање посебних списа – родослова. После тога и кратких напомена о кнезу Лазару и Косову, прелази се на приказивање Стефанове владавине, али се упоредо и опширно излаже и историја околних народа, нарочито Турака. Тако се опширно прича о Тамерлану и Бајазиту, о бици код Ангоре, о догађајима у Турској под Мусом и Муратом II и сл. Са историјског гледишта, ово је најбоља биографија, али је писана нејасним и неприступачним језиком, стилом тешким и тамним. Значајно је напоменути да код Константина има примера и имена из старе грчке прошлости.[4] Рецепција наслеђа античке књиге у Житију деспота Стефана Лазаревића Константина Филозофа (Костенечког) запажена је кроз упадљиве реминисценције на класичну старину, али се она манифестује и кроз примену античких књижевноуметничких поступака и кроз пишчеву високу оцену достигнућа претхришћанске грчке мисли.[5]
За даље читање:В. Јагић: Константин Философ и његов Живот Стефана Лазаревића, деспота српског, Гласник Српског ученог друштва, књига XLII, Београд, 1875 (доступно и на следећем линку: https://archive.org/stream/glasniks42srpsuoft#page/n3/mode/2up); Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) – Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 11, Прилагођавање на савремени српски језик: Лазар Мирковић, Редакција превода: Гордана Јовановић, Приредила: Гордана Јовановић, Просвета – Српска књижевна задруга, Београд, 1989; Ненад Ристовић: Аспекти рецепције античког наслеђа у Животу деспота Стефана Лазаревића Константина Филозофа, Зборник радова Византолошког института XLVIII, 2011 (може се читати на линку: http://zlatousti.org/upload/files/Antika KonstantinaFilozofa.pdf); Дејана Васин: Константин Философ као извор у новијој српској историографији (може се читати и на линку: http://www.arhivsrem.org.rs/site/wp-content/uploads/2013/06/151.pdf)
Приредио:
Данијел Ристић
Филолошки факултет Универзитета у Београду
http://www.enciklopedija.hr/Natuknica.aspx?ID=32887
https://sr.wikipedia.org/wiki/Константин_Филозоф
из: Ненад Ристовић: Аспекти рецепције античког наслеђа у Животу деспота Стефана Лазаревића Константина Филозофа, Зборник радова Византолошког института XLVIII, 2011
[1]по: https://ru.wikipedia.org/wiki/Константин_Философ
[2]по: https://sr.wikipedia.org/wiki/Константин_Филозоф
[3]по: http://www.enciklopedija.hr/Natuknica.aspx?ID=32887
[4]по: https://sr.wikipedia.org/wiki/Константин_Филозоф
[5]из: Ненад Ристовић: Аспекти рецепције античког наслеђа у Животу деспота Стефана Лазаревића Константина Филозофа, Зборник радова Византолошког института XLVIII, 2011